Гурије и Самон беху угледни грађани едески. У време једног гоњења хришћана они се склонише ван града и живљаху у посту и молитви храбрећи правоверне, који њима притицаху за савет. Но беху ухваћени и пред судију изведени. Судија им припрети смрћу, ако се не покоре наредби царској о поклоњењу идолима. Одговорише му свети мученици Христови: „Ако се покоримо наредби царској, пропашћемо, ма нас ти и не убио”. После љутих мука беху бачени у тамницу, у којој осташе од 1. августа до 10. новембра трпећи глад, таму и тескобу. Тада поново беху изведени и мучени; па како осташе непоколебљиви у вери Христовој, беху на смрт осуђени и мачем посечени, 322. године при опаком цару Ликинију. Доцније и Авив, ђакон едески, прими муке за Христа Господа свога, и у пламену предаде дух свој Богу. Мајка његова извади из огња тело његово целосно и сахрани у гроб заједно са светим Гуријем и Самоном. Када преста гоњење, подигоше хришћани храм у част три мученика, Гурија, Самона и Авива, и положише њихове чудотворне мошти у један ковчег. Од многобројних чудеса тих дивних светитеља Божјих једно је нарочито знаменито. Нека удовица у Едеси имаше ћерку девојку, којом се ожени један Гот, војник из грчке војске. Па како се мајка бојаше да да своју ћерку у далеку земљу, то се Гот закле на гробу света три мученика, да никакво зло неће девојци учинити него да ће је узети за закониту жену, пошто је рече, нежењен. У ствари, он беше жењен. И када одведе девојку у своју постојбину, држаше је не као жену него као робињу, докле не умре његова законита жена. Тада он у договору са осталим сродницима својим закопа са мртвом женом и своју живу робињу. Робиња се с плачем мољаше светим мученицима, да је спасу. И они јој се јавише у гробу, узеше је и тренутно пренеше из Готске земље у Едесу, у своју цркву. Сутрадан, када цркву отворише, нађоше девицу крај гроба светитеља Божјих, и сазнаше о чудесном избављењу њеном.
Човек се лако гневи када је он оштећен, али шта се дешава када се гневи због неправде нанете некоме другом? Поука старца Пајсија о томе да гнев који настаје из правдољубља, који је чист и усмерен на одбрану немоћног, јесте гнев који има своје оправдање. То је знак духовног здравља.
Господ воли уметнике, музичаре, песнике, а посебно децу, а Миша и јесте био дете, као и сви ми рокери који остајемо вечито деца, одбијајући упорно и упорно да одрастемо. Сетио сам се и Христових речи: Будите као деца, јер таквих је Царство Небеско. Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско.
Ја Павле сужањ Исуса Христа за вас незнабошце (Еф. 3, 1). Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Православље настоји да пробуди у човеку живу, стваралачку љубав и хришћанску савест…
Сутра почиње Божићн пост. Tоком њега, ми који себе сматрамо Хришћанима више него икад морамо да искочимо из себе, свог живота и проблема, својих демона и искушења, и без изговора се посветимо људима око себе. Преплашеним људима око нас потребна је утеха. Усамљенима је потребно друштво, блискост, несебичност. Болеснима је потребна помоћ. Себично би било да се под изговором поста склонимо од онога што нас окружује, и, како би рекао блажени Серафим Роуз “дивимо својој духовности у огледалу“.
БИО најпре ђакон и хартофилакс Велике цркве (Свете Софије). Временом још више напредовао у служби, док не би изабран за Цариградског Патријарха као наследник Петров (665. г.), како о томе сведочи Никифор Калист. Остао на трону три године, побожно и богољубиво управљајући народом Божјим. Упокојио се у миру. (По једном Париском Кодексу празнује се 15. новембра).
Свети новомученик Константин родио се на острву Идра. Отац му се звао Михалаки, мајка Марина. У осамнаестој години својој Константин пређе на острво Родос, и тамо ступи у службу код родоског поглавара Хасана. Својом окретношћу, честитошћу и вредноћом, Константин скрену на себе пажњу свога господара, који скова у срцу свом намеру да Константина на сваки начин преведе у мухамеданску веру...
С почетка грешница. Потом се покајала и постала верна супруга цара Јустинијана I; проводила живот у чистоти и побожности. Заштитница Православља. Скончала 548. године.
За кнезовања великога кнеза Московскога и целе Русије Василија Јоановича у области Вологодској, близу манастира преподобног Корнилија, појави се неки дечак, пo имену Теофил. Он се настани код једног човека коме име беше Василије. У дечака бејаше обичај: сваки дан посећивати богослужење, сваку ноћ проводити у молитви, непрестано бдећи...
Пореклом Словен, вероватно Србин из околине Скопља. Словенско му је име Управда. Наследио на престолу стрица свога Јустина. Свуколика величина овога цара везана је неразделно са његовим дубоким православним веровањем. Веровао је и живео је по вери. Уз Часни Пост није јео хлеб нити пио вино, но хранио се зељем и пио воду и то преко дана. Заратио против варвара дунавских само зато што су они шкопили заробљенике. То показује његов узвишен осећај човекољубља. Срећан и успешан и у ратовима и у радовима. Саградио је велики број прекрасних храмова, од којих и најлепши од најлепших Света Софија у Цариграду. Сабрао и издао римске законе. Сам он издавао је многе строге законе против неморала и распуштености. Саставио црквену песму "Јединородни Сине и Слове Божиј" која се почела појати на литургији од 536. године. Сазвао Пети васељенски сабор 553. године. Скончао мирно 14. новембра 565. године у осамдесетој години свога живота и преселио се у царство Цара небескога.
Отац Григоријев био знатан чиновник на двору цара Андроника II Палеолога. Даровити Григорије, свршивши светске науке, не хте поћи на дворску службу, него се удаљи у Свету Гору и замонаши. Подвизавао се у Ватопеду и Лаври. Водио борбу са јеретиком Варламом и најзад га победио. Посвећен за митрополита солунског 1347. године. Прослављен и као подвижник, и као богослов, и као јерарх, и као чудотворац. Јављали му се наизменично: Пресвета Богородица, свети Јован Богослов, свети Димитрије, свети Антоније Велики, свети Златоуст, ангели Божји. Управљао црквом Солунском тринаест година, од којих једну годину провео у ропству код Сарацена у Азији. Упокојио се мирно 1360. године и преселио у Царство Христово. Мошти му почивају у Солуну где се налази и красна црква његовог имена.
Родом из Витсаиде крај језера Галилејског, као и Петар и Андреја. Одмалена научен Светом Писму, Филип се одмах одазва позиву Господа Исуса и пође за Њим (Јн 1, 43). По силаску Светог Духа Филип је ревносно проповедао Јеванђеље по многим странама Азије и по Грчкој. У Грчкој хтедоше га Јевреји убити, но Господ га спасе моћним чудесима својим. Тако архијереј јеврејски, који се устреми на Филипа да га бије, наједанпут ослепи и сав поцрни. И би земљотрес велики и земља се раступи и прогута злобне гонитеље Филипове. И друга многа чудеса збише се, нарочито исцељења болних, због којих многи незнабошци повероваше у Христа. У граду фригијском Јерапољу свети Филип се нашао на заједничком послу јеванђелском са Јованом Богословом, својом сестром Маријамном и Вартоломејом апостолом. Ту би нека опасна змијурина, коју незнабошци храњаху брижљиво и клањаху јој се као Богу. Апостоли Божји молитвом као копљем умртвише ту змијурину. Тиме навукоше гнев помрачених људи. И озлобљени незнабошци ухватише Филипа и распеше га наопако на дрвету, потом распеше и Вартоломеја. У том се земља раступи и прогута судију и многе друге са њим. У великом страху потрчаше људи да скину распете апостоле. Но успеше само Вартоломеја да скину жива; Филип, пак, беше издахнуо. Вартоломеј постави крштенима за епископа Стахија, кога пре тога он и Филип беху исцелили од слепила и крстили. Беше Стахије четрдесет година слеп. Мошти светог Филипа пренете су доцније у Рим. Пострада овај дивни апостол 86. г. у време цара Дометијана.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 27.11.2025. Зачало 70.
Назидани на темељу апостола и пророка, гдје је камен од угла сам Исус Христос (Еф. 2, 20). Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Ја сам пролазник на земљи: дошао сам на њу рођењем, отићи ћу са ње смрћу. Дошао сам из раја, где сам се оскврнуо и обезличио грехом...
Рођен у Галати у Цариграду, и најпре се звао Дијаманди. У младости живео неморално, тако да се и потурчио. Тад наста горко кајање код њега, и он оде у Свету Гору, где се као монах строго подвизаваше дванаест година у Лаври светог Атанасија. Но жељан мучеништва, ради очишћења греха, он оде у Цариград и поче ићи по џамијама, крстити се и викати Турцима, како је њихова вера лажна, и како је Исус Христос Бог и Господ. Би посечен пред капијом Фанара 13. новембра 1681. године. Мошти му почивају на Халки у манастиру Свете Тројице.
Прва тројица, видевши једанпут како незнабошци о неком свом празнику клањају идолима са виком и игром, изађоше неустрашиво пред гомилу и почеше проповедати јединог Бога у Тројици. Началник Кесарије Палестинске, у којој се ово и догоди, Фирмилијан, толико се раздражи овим поступком тројице хришћана, да нареди одмах да им одсеку главе. Манета беше девица хришћанка. Она следоваше за мученицима, када их вођаху на губилиште. И она би ухваћена и после љутих истјазања на огњу спаљена. Пострадаше сви 308. године и преселише се у радост вечну Бога вечнога.
Патријарх цариградски. Рођен у Антиохији 354. године од оца Секунда војводе и матере Антусе. Учећи грчку филозофију Јован се згнуша на грчко незнабоштво и усвоји веру хришћанску као једину и свецелу истину. Би Јован крштен од Мелетија, патријарха антиохијског, а потом и његови родитељи примише крштење. По смрти родитеља замонаши се Јован и поче се строго подвизавати. Тада написа књигу &&О свештенству,&& и тада му се јавише свети апостоли Јован и Петар проричући му велику службу, велику благодат, али и велико страдање. Када је требало да буде посвећен за свештеника, јави се ангел Божји истовремено и патријарху Флавијану (после Мелетија) и самом Јовану. А када га патријарх рукополагаше, видеше сви бела светла голуба над главом Јовановом. Прослављен због мудрости, подвига и силе речи, би Јован изабран по жељи цара Аркадија, за пратријарха цариградског. Шест година управљаше црквом као патријарх са несравњивом ревношћу и мудрошћу. Посла мисионаре незнабожачким Келтима и Скитима; сузби симонију у цркви збацивши многе епископе - симонисте; рашири милосрдну делатност цркве; написа нарочити чин свете Литургије; постиди јеретике; изобличи царицу Евдоксију; растумачи Свето Писмо својим златним умом и језиком, и остави цркви многе драгоцене књиге својих беседа. Народ га прослави, завидљивци га омрзоше, царица га двапут посла у изгнанство. У изгнанству проведе три године, и сконча на Крстов дан 14. септембра 407. године у месту Коману у Јерменији. Пред смрт опет му се јавише свети апостоли Јован и Петар, као и свети мученик Василиск (в. 22. маја), у чијој цркви прими последње причешће. „Слава Богу за све!” беху његове последње речи, и с тим речима душа се златоустог патријарха пренесе у Рај. Од моштију Златоустових глава му почива у Успенском храму у Москви, а тело у Ватикану у Риму (в. 27. и 30. јануар; 20. новембар).