Најтежа битка коју водимо сваког дана
Многи мисле да су подвижници били само велики духовници који су оставили свет и отишли у пустињу. Ипак, отац који после тешког дана брине о својој деци, мајка која годинама носи бреме породице или човек који се жртвује за старе родитеље такође чине подвиг. Велике духовне победе често почињу тамо где их човек уопште не препознаје – у сасвим обичним стварима.
Беседе владике Николаја за сваки дан у години - 4. Септембар
Тада ће се отворити очи слијепима, и уши глухима отвориће се. Тада ће хромац скакати као јелен, и језик нијемога пјеваће (Иса. 35, 5 - 6). Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Пред Богом су сви мали – али нису безначајни
Да ли величина, снага и интелигенција заиста одређују колико један живот вреди? Док савремени свет вредност често мери кроз корист и профит, пред Богом и најмање створење има своје место и свој тихи глас. Од палог Адама до дивљих звери које су смирено прилазиле светитељима, однос према малим и слабим створењима открива много више о човеку него што се на први поглед чини. У начину на који поступамо са оним што је слабије од нас открива се и стање нашег срца.
Искушења бестидника
Нису сва искушења иста по карактеру. Нека наилазе на људе подвижнике, друга на бестидне људе…
Сабор код Чудотворне иконе пресвете Богородице "Прусиотисе"
у Пирсу у Евританији (Грчка)
Свети мученици Иринеј, Ор и Оропсис
Блажени Иринеј беше ђакон и неустрашиво проповедаше Христа, истинитог Бога. Зато га незнабошци ухватише и доведоше пред кнеза. Са светим Иринејем беху доведени пред кнеза и два хришћанина, Ор и Оропсис. Пошто смело исповедише своју веру у Христа, они сва тројица бише бачени у огањ, али одмах паде киша и угаси га, и свети остадоше неповређени. Затим их бацише пред зверове, али их и они не дарнуше. Потом их обесише о дрво и немилосрдно стругаше. Напослетку им главе одсекоше. И тако ови блажени примише венце мучеништва.
Света царица Ариадна
Други Синаксари је не спомињу осим Цариградског (према 2 стара рукописа).
Свети свештеномученик Атанасије епископ и мученици Харисим и Неофит
Епископ Атанасије би ухваћен од незнабожаца, и доведен пред цара Валеријана. Њега много мучише, и напослетку му главу одсекоше. А споменуте слуге блажене Антусе, Харисим и Неофит, после одласка њихове госпође у пустињу и после мученичке кончине светог епископа Атанасија, отидоше к цару Валеријану и изјавише да су хришћани, а проклеше идоле и оне који им се клањају. Цар их везане посла к војводи Апелијану. Они и пред њим исповедише Христа. Зато их обесише и три сата им тела стругаше; затим их моткама бише; па им најзад чесне главе одсекоше. И тако узиђоше на небо носећи мученичке венце.
Свети свештеномученик Горазд, епископ чешки
Рођен 26. маја 1879. године. После завршеног Богословског факултета у Оломоуцу 1902. године рукоположен у Римокатоличкој цркви у чин презвитера. У једном јаком покрету повратка Чеха у Православље, Маћеј Павлик се обраћа Светом архијерејском синоду Српске православне цркве с молбом да га прими под своју јурисдикцију. Он је ово учинио због тога што је до распада Аустроуграске 1918. г. духовно старање о православнима у Чешкој водио епископ задарски. Замонашен је у манастиру Крушедолу 21. септембра 1921. године и добио име Горазд. Патријарх Димитрије га је рукоположио у чин епископа 25. септембра исте године. Био је веома активан на организовању своје епархије. Епископ Горазд је 28. октобра 1938. године упутио свим поглаварима православних цркава, једну посланицу и позвао целу светску јавност у помоћ. Немци су га тада добро запамтили. Чешки родољуби-падобранци, су долетели из Енглеске и извршили атентат на Рајнхарда Хјадриха у Прагу, нашли су склониште у крипти православног катедралног храма светих Ћирила и Методија у Прагу. Гестапо је сазнао улогу епископа Горазда, кога су ухапсили са сарадницима. После великих мучења осуђен је на стрељање 3. септембра, а сутрадан 4. септембра 1942. године стрељали су га Немаци у прашком предграђу Кобилиси, а потом спалили у прашком крематоријуму. Тог дана Немци су забранили рад Православне цркве у Чехословачкој, а њену имовину су конфисковали.
Света мученица Антуса, и прочи с њом
Ћерка богатих но незнабожних родитеља из Селевкије у Сирији. Сазнав за Христа, Антуса свим срцем поверова у Њега, и тајно се упути епископу Атанасију, који је крсти. При њеном крштењу ангели се Божји јавише. Потом се упути Антуса у пустињу на подвиг, јер не смеде се ни враћати више родитељима својим. У пустињи се подвизаваше двадесет три године. У молитви Богу она предаде душу Богу клечећи на једном камену, и завешта да под њим буде сахрањена. Епископ Атанасије и двојица слугу Антусиних: Харисим и Неофит, бише потом посечени због вере у Христа, у време цара Валеријана, око 257. године. Чесно сви пострадаше и венцима се увенчаше.
Света мученица Евлалија
У време страшних гоњења хришћана у Шпанији беше нека девица Евлалија, рођена од хришћанских родитеља, у месту званом Варкинон. Сва предана Христу као Женику своме, сва удубљена у Свето Писмо, она се вежбаше истрајно у драговољним подвизима тела и духа. Када мучитељ Дакијан немилосрдно убијаше хришћане по Шпанији, па дође и у Варкинон, Евлалија се искраде ноћу од својих родитеља, изађе пред мучитеља, и пред многим народом изобличи га за убијање невиних људи, ружећи уз то мртве идоле и исповедајући јавно веру своју у Христа Господа живога. Разјарени Дакијан нареди, да је обнаже и туку штаповима. Но девица света изјави, да не осећа болове у мукама за Христа свога. Тада је мучитељ крстообразно привеза за дрво и нареди, да јој тело свећама пале. Упита је мучитељ где је њен Христос да је сад спасе? А Евлалија одговори: „Овде је са мном, али ти не можеш да Га видиш због нечистоте твоје”. У великим мукама предаде Евлалија дух свој Богу. И када издахну, видеше људи голуба бела где излази из уста њених. У том паде изненадно снег и покри наго тело мученице као белом хаљином. Трећег дана дође свети Феликс и жалобно плакаше пред висећим телом Евлалије. И на мртвом лицу светитељке појави се осмејак. Родитељи њени дођоше и заједно са осталим хришћанима чесно сахранише тело свете девице. Пострада за Господа свога и пређе у вечну радост почетком IV века.
Свети мученици Агатоник, Зотик и прочи с њима
Свети Агатоник беше грађанин никомидијски и хришћанин по вери. Са великим усрђем одвраћаше он Јелине од идолопоклонства и поучаваше их вери истинитој. По наређењу цара Максимијана намесник царски љуто гоњаше хришћане. При том гоњењу ухвате светог Зотика у неком месту Карпину, распу на крст његове ученике, а Зотика доведе у Никомидију, где ухвати и веза још и светог Агатоника, Принкипса, Теопрепија (Боголепа), Акиндина, Северијана, Зенона и друге многе. Чврсто везане све поведе у Византију, но успут помреше од рана и изнемоглости свети Зотик, Теопрепије и Акиндин. Близу Халкидона убише светог Северијана, а Агатоник са осталима би преведен у Тракију, у место Силимврију, где после мучења пред самим царем беху мачем посечени и пређоше у живот вечни и у радост Господа свога.
Јеванђеље дана за 04.09.2026.
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 04.09.2026. Зачало 20.
Свети мученик Агатоник; свети свештеномученик Горазд Чешки
Свети мученици Агатоник, Зотик и прочи с њима
Беседе владике Николаја за сваки дан у години - 3. Септембар
Ево, ја мећем у Сиону камен, за основ, камен изабран, многоцен, крајеуголан, честан, темељ поуздан; ко вјерује у њ неће се постидјети (Иса. 28, 16). Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Када помисао дође као туђи глас
Усред молитве, у души која жели само мир, понекад искрсне мисао толико мрачна и богохулна да човек пожели да се сакрије и од себе и од Бога. Свети Оци су говорили о таквим помислима као о туђем гласу који куца на врата душе – може да куца, али унутра улази тек када му се допусти. Најтежа битка зато није у томе да ниједна лоша мисао никада не дође, већ да јој се не поверује и не дозволи да постане наша.
Смирени Христос
Ништа код данашњих хришћана није налик Христовом животу: ни смирење, ни искреност, ни љубав, ни милост...
Свештеномученик Рафаило Шишатовачки
На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1999. године, игуман Рафаило проглашен је за светог и унет у Именослов Српске цркве као свештеномученик. Датум његовог спомена је 3. септембар - дан постраданија.