Подвизавао се у Мисирском Скиту у V и VI веку. Спомиње се у књизи светих Варсонуфија и Јована (одговор 249. и др.) као муж особите светости. Писао је много поучења за монахе и отшелнике. Но од његових списа мало је преостало а много уништено од муслимана. Свети Исаија говорио је: „Ум пре него се пробуди од сна лености, налази се с демонима”. „Круна свију добрих дела састоји се у томе, да човек положи сву наду своју на Бога, да прибегава к Њему једином свим срцем и свом снагом, да буде испуњен милошћу према свима, и да плаче пред Богом молећи се за помоћ и помиловање”. Какав је знак, да је човеку неки грех опроштен? „Знак да је грех опроштен, јесте то, што грех тај не производи више никаква дејства у срцу твом, и што си га ти заборавио до те мере, да у разговору о сличном греху ти не осећаш никакве наклоности томе греху, као нечем сасвим туђем теби. То је знак, да си помилован”. Узалуд и молитве и подвизи човеку који таји у себи злобу на ближњега и жељу за осветом. „Старај се свим силама, да устима не говориш једно а у срцу имаш друго”. Круна добродетељи јесте љубав, круна страсти јесте правдање грехова својих.
Рођен у Азији, школован у Цариграду, и по свршетку школе одао се војној служби и постао официр. Читајући Свето Писмо наиђе на речи Спаситељеве: „Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном” (Мт 19, 21). Ове речи толико утицаху на њега, да одмах све своје продаде и раздаде и удаљи се у пустињу. После дугих подвига и трудова на очишћењу самога себе установио Обитељ неусипајушчих са нарочитим уставом. По том уставу богослужење је текло дан и ноћ беспрекидно у његовој обитељи. Братија су била подељена у 24 чреде; свака је чреда знала свој час дана или ноћи, и одлазила је у цркву, да настави читање и појање прет- ходне чреде. Путовао је много, без игде ичега, по источним странама, просвећивао људе вером Христовом, прео се с јеретици- ма, чинио чудеса благодаћу Божјом, остарео служећи Господу Христу, и најзад скончао свој земни живот у Цариграду 430. године, где су његове мошти пројављивале чудотворну моћ и славу, којом Бог прославља свете слуге Своје.
Најпре био презвитером у цркви Александријској, но после смрти патријарха Флавијана, би узведен на престо цариградског патријарха 449. године. У његово време Цариградски престо би признат равним Римскоме престолу и то на Васељенском сабору у Халкидону 451. године. Много се борио за чистоту вере православне, много је страдао од јеретика, док најзад не би од њих и убијен 458. године у време Лава Великог. Управљао Црквом близу девет година, и преселио се међу свете јерархе у царству Божјем.
Младић, дворјанин цара Трајана и потајни хришћанин. Једном када цар Трајан са свима дворјанима свечано проношаше жртве идолима, Јакинт изостаде од ове скверне свечаности. Зато би оптужен и пред цара на суд изведен. Цар га саветоваше, да се одрекне Христа и принесе жртве идолима. Али Јакинт оста тврд као дијамант, и рече цару: „Ја сам хришћанин, Христа поштујем, Њему се клањам, и Њему приносим на жртву живу себе самог”. Избијен, попљуван, саструган, овај свети мученик би бачен у тамницу. По наредби царевој ништа му не даваху за јело осим идолских жртвоприноса. Но Јакинт то не хте јести, и после осам дана умре у тамници. И видеше тамничари два светла ангела у тамници: један покриваше тело мучениково својом светлом одећом, а други полагаше диван венац на главу његову. И сва тамница беше светла и мирисна. Чесно пострада млади Јакинт и вечном славом увенча се 108. године.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 16.07.2024. Зачало 41.
Пред нама су три приче које нам је пренео отац Димитрије Торошин, протојереј Успенске цркве у селу Озерскоје у Калушкој области. Оне говоре о томе којим путем крене живот људи који следе вољу Божију, ма како им она чудно изгледала, а како бива са људима који по сваку цену раде све на своју руку.
Овај свети новомученик у младости би преваром преведен у ислам. Но кад мало поодрасте он се покаја и поврати у хришћанску веру своју. Због тога би од Турака ухваћен и заједно са светим новомученицима Георгијем, Мануилом, Теодором, Георгијем (другим) и Михаилом, који се славе 6. априла, претрпе многа страдања за Христа. Мученички пострада 2. јула 1835. године у приморском селу Макри у Тракији (наспрам острва Самотраке)
Пореклом Грк. Управљао мудро Руском црквом двадесет година. Упокојио се 1430. године. На недељу дана пред смрт јавио му се ангел Божји и објавио му тачно време одласка из овог света.
Савременик великих светила цркве православне: Јевтимија, Теодосија, Герасима, Симеона Столпника и др. Учествовао је на два васељенска сабора, на трећем у Ефесу и на четвртом у Халкидону, и са великом силом и ревношћу борио се против богохулних јереси, и то у Ефесу против Несторија, који је Богородицу називао Христородицом, и у Халкидону против Евтихија и Диоскора, који су учили, да је у Христу била само једна природа, наиме, божанска, без човечанске. После победе Православља, на оба ова сабора Јувеналије се врати на свој престо у Јерусалим. Но ако јереси беху осуђене, јеретици не беху истребљени. Сплетком и насиљем некога Теодосија, пријатеља Диоскорова, Јувеналије би отеран с престола, и Теодосије самочино уздиже себе на његово место. Овога Теодосија јеретика помагаше у прво време и Евдокија царица, удова цара Теодосија Млађег, која се беше настанила у Јерусалиму. Колебљива и брзоплета Евдокија најзад оде светом Симеону Столпнику, да га пита, где је истина. Светитељ Божји изобличи сва јеретичка учења и упути царицу да се држи православног учења, како је на саборима утврђено. Царица га послуша, покаја се, и сама се озлоби против лажног патријарха Теодосија. Тада владаху Маркијан и Пулхерија у Цариграду. И дође од цара писмо војводи Атанасију да протера Теодосија, и Јувеналија поново поврати на престо, што војвода убрзо и учини. Управљаше Јувеналије црквом Јерусалимском као њен јерарх тридесет осам година, и у добокој старости представи се Господу 458. године, да прими од Њега награду за премноге муке и невоље што претрпе за истину. У време светог Јувеналија утврђено је празновање Божића 25. децембра.
За време цара Лава Великог (458-471), царице Верине и патријарха Генадија, путоваху по Светој Земљи два племића цариградска, Галвије и Кандид, ради поклоњења тамошњим светињама. У Назарету одседну у кући неке девице Јеврејке, која држаше у тајној одаји ризу Пресвете Богородице. Многи болесници и невољници добијаху исцељење од својих мука молитвом и додиром те ризе. Галвије и Кадид узму ту светињу и пренесу у Цариград, и објаве то цару и патријарху. То изазове велику радост у царском граду. Риза буде свечано пренета и положена у цркву Влахерне. (Ова црква сазидана је од цара Маркијана и Пулхерије на обали једног залива, званог Влахернски, по имену некога скитског војводе Влахерна, који је ту био убијен). И за спомен положења ризе Пресвете Богородице у цркву Влахернску установљен је овај празник.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 15.07.2024. Зачало 54.
Срећна породица је она гдје гори свијећа пред иконом Пресвете Богородице. Мислим да је најсрећнији тренутак за супружнике када се заједно моле ујутру, захваљујући се за прошлу ноћ и тражећи благослов за дан који је започео. Срећна породица је спремна да радосно подијели са својим пријатељима у вјери оно што им је Бог послао.
Овај свети мученик, и остали с њиме пострадали, беху родом из разних крајева. Они беху дошли у Свети Град Јерусалим да се поклоне Светим Местима. (Било их је око 300 људи). Из Јерусалима они дођу затим лађом на острво Кипар. Ту Свети Константин, са још тројицом својих пратилаца монаха, поче проповедати веру Христову...
Сав намазан медом овај свети мученик умре за Христа изуједан пчелама.
Тринаестогодишњи дечак, родом из Сардиније. Претрпевши многе муке за Христа и од свога оца и од државних гонитеља Хришћанства, Потит би посечен мачем у време цара Антонина (138-161), исцеливши пре тога и крстивши кћер цареву Агнију.
Овај светитељ беше цариградски племић и војвода у време цара Никифора. У једноме рату с Бугарима цар Никифор би убијен, а Петар са педесет војвода и кнежева грчких заробљен и бачен у тамницу. Тада он презре сву светску славу, остави жену и сина, и удаљи се на гору Олимп, где се као монах и ученик светог Јоаникија Великог подвизавао тридесет четири године. По смрти жене и сина настани се у Цариграду, где у посту и молитви проведе још осам година и упокоји се у Господу 865. године у седамдесет седмој години свога живота.