Безмездни лекари и чудотворци. Ова двојица светитеља беху рођена браћа, родом из Рима, као деца крштени и у хришћанском духу васпитани. Имађаху велику благодат од Бога, да лече људе и животиње од сваке болести и муке, и то обично полагањем руку. За свој труд нису тражили никакве награде, само су захтевали од болесника да верују у Христа Господа. Наследивши велико имање, они су га милостиво раздавали бедним и невољним. У то време цароваше у Риму цар Карин. Пред њега доведу гонитељи Хришћанства ову свету браћу, оковану у ланце. После дугог испитивања цар им нареди да се одрекну Христа и принесу жртве идолима. Но Козма и Дамјан не само не послушаше цара него га још саветоваху, да он одступи од мртвих идола и да призна јединога истинитога Бога. „Наш Бог није створен, но Он је Створитељ свега, а твоји су богови измишљотине људске и дело руку уметника. И кад не би било уметника да вам направе богове, ви се не бисте имали коме клањати”. После чуда учињенога над самим царем - јер га чудесно исцелише од тешког недуга - цар и сам изјави своју веру у Христа и отпусти браћу свету с миром. И они продужише славити Христа Бога и исцељивати болне, и беху сами од народа прослављани на све стране. Позавиди им на слави неки лекар, негдашњи учитељ њихов, и под изговором да беру лековите траве, изведе их у планину и поби камењем. Чесно пострадаше за веру Христову 284. године. Њихов спомен поста трајан у цркви на земљи, а њихове душе преселише се у царство Господа, да вечно живе у слави и радости.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 14.07.2024. Зачало 18.
Замислите колико се милиона пута посведневно очита ова молитва Господња од стране хришћана у целоме свету. А тешко да их има много којима и на ум пада да се у тој, по изгледу тако простој и краткој молитви од непуних 70 речи, садржи цела једна друштвена наука.
Разумљиво је да монаси и монахиње у манастирима имају могућности за непрестану молитву, користећи се у молитви и бројаницама. Али, како је обичном Хришћанину, који је у радном односу и који живи међу себи сличнима могуће да практикује непрестану молитву?
Овај потреснo писмо Владике Николаја, говори о моћи љубави, опроштаја и покајања. Кроз причу о два брата, од којих је један починио страшан злочин, текст нас подсећа да је свако од нас способан за грех, али и за искупљење. Владика Николај нас позива да се суочимо са тешким питањима о љубави, породици и опроштају. Наратор: Новак Билбија
Рођен је 1874. године. Завршио је шест разреда Гимназије и богословију у Рељеву 1899. године. Рукоположен је за ђакона 05., а за свестеника 08. септембра 1899. године. Био је свештеник у селу Паланчишту код Приједора, а затим у Хашанима код Босанске Крупе и у Рмањ Манастиру (Мартин Брод) у долини ријеке Уне. Писао је о нашим старинама у часопису “Босанска вила” и у другим часописима. Као и остали православни свештеници из Босне, интерниран је 1914. године у Арад,гдје је провео цвијело вријеме у Аустро-угарским казаматима. Јула мјесеца, 1941. године, устасе су га ухапсили и затворили у Кулен Вакуфу, одакле су га 29. јула одвели у Лички Бушевић, страховито мучили, преклали и у тамошњу јаму бацили. На редовном засиједању Светог архијерејског сабора СПЦ, 20/07. маја 2003. године, на предлог Епископа Хризостома бихаћко-петровачког, убројан је у сабор светих свештеномученика Цркве Божије. Спомен светог свештеномученика Милана врши се 13. јула/30. јуна.
Син великог кнеза Јурија Долгорукова; био први великоруски кнез, са престолом у Владимиру. У том граду подигао велељепну Успенску цркву, и раскошно је украсио. Поред тога: подигао многе манастире, украсио многе цркве, био хранитељ сиротиње, монаха и монахиња. Строги ревнитељ правде, он сам вођаше живот чист, врлински, узоран. Зато што беше веома правдољубив, праведан и правичан, он би издајнички убијен од блиских му људи у селу Богољубову, 30. јуна 1174. године. Његове свете мошти обретене нетљене 1702. године; оне почивају у Владимирској саборној цркви.
Овај блажени мученик Христов Михаило роди се у Атини од побожних и веома сиромашних родитеља. Због велике сиротиње својих родитеља он се није могао учити књизи, и тако остаде неписмен. Зарађивао је за живот скупљајући ђубре по градинама и разносећи га на свом магаренцету сељацима у околини Атине и продавајући га. Једнога дана при повратку са села њега на улазу у град срете капетан са својом четом, заустави га и злонамерно оклевета како је Михаило ишао у шуму и носио барут хајдуцима...
Спомен њихов наводи се у Јерусалимском Канонарију под 30. јуном, заједно са мученицима: Фоном, Каноном, Симеоном и Исаком.
У синаксару Цариградске Цркве, где се под данашњим даном празнује сабор Светих Дванаесторице и Седамдесеторице Апостола, спомиње се и апостол Фигел из Седамдесеторице, који беше епископ у Ефесу.
Рођен у Иверији или Грузији 1014. године као сродник царева грузијских. Добио добро класично образовање у детињству, но срце га повукло духовном животу. Подвизавао се код чувеног духовника Георгија у гори Црној. Одбегао у Свету Гору, и наставио подвиг у манастиру Иверу. Постао игуманом иверским. Помоћу цара Константина Мономаха обновио Ивер и покрио цркву оловоми кров и до данас стоји. Превео на грузински језик Свето Писмо, Пролог и богослужбене књиге. Цар Баграт позове га у Грузију, да учи народ. Царски буде дочекан у својој домовини. Свуда је ходио и поучавао клир и народ. У старости пожели да сконча у Светој Гори, куда се и крене, но смрт га стигне у Цариграду 1067. године. Мошти му пренете у Ивер. Иако је умро 24. маја, Иверци празнују спомен његов 30. јуна сматрајући га равноапостолним.
Пореклои синовац татарског цара Беркаја. Чу речи о спасењу од епископа Ростовског Кирила, и те речи му се прилепише за срце. А када још виде чудесно исцељење сина Беркајевог помоћу молитве епископа Кирила, он остави потајно Златну Орду и добеже у Ростов, где се крсти, и где свом душом и срцем предаде себе подвигу и изучавању вере благочестиве. Једном заноћи на обали језера, и у сну му се јавише апостоли Петар и Павле и наредише му, да сагради цркву у њихово име на самом том месту; још уз то добије од њих и потребан новац за ту сврху. Петар, заиста, сагради ту прекрасан храм, у коме се и сам под старост, после смрти своје супруге, замонаши. Мирно сконча у дубокој старости 29. јуна 1290. године а црква његова постане и остане манастиром, такозваним Петровским.
Мада сваки од дванаест великих апостола има свој нарочити дан празновања у години, ипак је црква одредила овај дан као саборни празник свих укупно, и уз њих Павла. Ово су имена и ово су дани посебног празновања свете Дванаесторице: Петар - 29. јуна и 16. јануара; Андреј - 30. новембра; Јаков Зеведејев - 30. априла; Јован Богослов - 26. септембра и 8. маја; Филип -14. новембра; Вартоломеј - 11. јуна и 25. августа; октобра; Матеј Јеванђелист - 16. новембра; Јаков Алфејев - 9. октобра; и Јуда Јаковљев) - 19. јуна; Симон Зилот - 10. маја; Матија - 9. августа; Павле - 29. јуна; Да поменемо још овде, како је који од ових најсветијих и најкориснијих људи у историји света скончао свој земни живот: Петар - распет наопако; Андреј - распет; Јаков Зеведејев - посечен; Јован Богослов - упокојио се чудесно; Филип - распет; Вартоломеј - распет, па одеран и посеченбоден са пет копља; Матеј - огњем сажежен; Јаков Алфејев - распетаспет; Симон Зилот - распет; Матеј - каменован, па мртав посечен секиром; Павле - посечен.
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 13.07.2024. Зачало 12.
Данас прослављамо два најбогатија сиромаха. Нису имали ни торбе ни штапа у овоме свету, све су оставили ради Господа Христа. Али, каква богатства деле свим људима свих времена! Иако просјаци и сиромаси, они обогаћују свет непропадљивим богатством. Гле, место смрти они дају људима бесмртност, место пролазног живота обогаћују свет вечним животом, место пролазних земаљских царстава обогаћују свет небеским вечним Царством Божијим. Они, пуки сиромаси…
Ове дирљиве приче из житија Светог Пајсија Светогорца подстичу нас да живимо са саосећањем, поштовањем и љубављу према свим живим бићима. Оне нам показују да можемо пронаћи Бога и добро у сваком Божијем створењу, чак и у онима који нам се чине непријатним. Старац Пајсије је био истински светац који је живео свој живот у складу са својим учењима, и његов пример требало би да буде инспирација свима нама.