Велики изобличитељ аријанства. Када се упразни престо антиохијски, његовим настојањем би изабран Мелетије за патријарха, Мелетије, велико светило цркве, који се по смрти удостојио велике похвале од стране светог Јована Златоуста. Но аријанци брзо изгнају овога Мелетија из Антиохије. Када умре зли син Константинов, Констанције, зацари се један гори од њега, Јулијан Одступник. У време гоњења хришћана од стране Јулијанове, свети Јевсевије скиде са себе свештеничке расе а обуче се у војничко одело, те под видом војника обилазаше гоњене цркве по Сирији, Финикији и Палестини, свуда утврђујући веру православну и постављајући потребне јереје и ђаконе и остале клирике, а понегде и епископе. По шумној погибељи Јулијановој свети Јевсевије усаветова Мелетија те сазва сабор у Антиохији 361. године, на коме беху двадесет седам архијереја, на коме се још једном више осуди аријанска јерес а провозгласи вера православна онако како беше изражена на I васељенском сабору. Поред Мелетија и Јевсевија на овом Сабору нарочито је падао у очи свети Пелагије Лаодикијски, чувени девственик и подвижник. Тај Сабор беше у време благочестивог цара Јовиниана. Но овај цар убрзо умре, а зацари се зли Валент, с којим дође опет гоњење на Православље. Свети Мелетије би прогнан у Јерменију, Јевсевије у Тракију, а Пелагије у Арабију. После Валента зацари се цар Грацијан, који даде слободу Цркви а заточене архијереје поврати на њихова места. Тако се вратише: Мелетије у Антохију, Јевсевије у Самосат, а Пелагије у Лаодикију. У то време многе епархије и парохије беху удове, те Јевсевије ревносно хиташе да нађе и народу да законите пастире. Но када он дође са изабраним епископом Марином у град Долихин, да би новога архијереја устоличио и јерес аријевску, која у том граду беше силна, изобличио, неки фанатички јеретик баци с крова ћерамиду на Јевсевијеву главу и рани га опасно, од које ране овај велики ревнитељ Православља, светитељ и мученик, умре, да вечно живи у рајском блаженству. Пострада 379. године.
Ћутљивом језику и замишљеном уму Ти се приближујеш, жениче душе моје, Душе свесвети. Од говорљивог језика се кријеш као лабуд од бурна језера. Као лабуд пливаш по тишини срца мога, и чиниш га плодним... Господе Tриипостасни, очисти огледало душе моје, и наднеси лице Твоје нада њ. Да би душа моја засјала славом Господара свога. Да би се пречудна историја неба и земље отпечатила у њој. Да би се испунила блеском као језеро моје, када сунце виси над њим у подне.
Можда никада више брига за здравље није била израженија него у ово наше време. И опет, никада више болести. Људи све више ''инвестирају'' у своје здравље трошећи велике суме новца, а опет, само им једно не пада на памет – начин живота. Предајемо се науци и ''научницима'' да нас кроз живот воде и не сањајући да је Онај који је Пут, Истина и Живот, истовремено и савршено здравље.
Колико год мудар човек може постати, колико год било његових лабораторија, никада неће бити у стању да створи ни један лист, ни једну влат траве, ни један цвет. Знај да је цела Творевина је огледало силе и лепоте Божије и знак Његовог присуства међу нама.
Пишеш да си пропао. Пријатељи те оставили. Једни окрећу главу од тебе, други ти се ругају. Ако је пропало имање, ниси пропао ти. Иако те вера у Бога држи, на самоубиство помишљаш? Уже око врата и - вечни живот изгубљен. Безверци се спуштају с Јудом у поток да се обесе, а душе с јуначком вером пењу се на Голготу да испију чашу горчине и – васкрсну.
Родом са маленог каменитог острва Нисира, у близини Родоса. Његов отац због неких тешкоћа беше прешао у ислам, а и цела његова породица, па и Никита као мало дете, коме дадоше име Мехмед. После тога породица му се пресели на острво Родос и тамо живљаше. Мали Мехмед беше ревностан у вери муслиманској, ништа не знајући о својој ранијој вери хришћанској...
Родом из Киликије, као хришћанин би ухваћен од кнеза Дионисија и за исповедање Христа, истинитог Бога, би страховито мучен усијаним гвожђем и растопљеним оловом. Због његових јуначких страдања многи из гледа лишта повероваше у Христа. На крају, стављен у велику расцепљену стену и притискан, предаде своју мученичку душу у руке Господа свога и доби венац мучеништва.
Ових светих седморица браће пострадаше за Христа Господа мачем посечени.
Трњем избоден пострада за Господа Христа.
Супруга Стефана Немање. Мајка Вукана, Стефана и Растка. Замонашила се 1196. године и добила монашко име Анастасија. Њено крштено име је Ана. Упокојила се 21. јуна 1200. године. Сахрањена је у припрати манастира Студенице. Њене мошти почивају у манастиру Студеници. Пре неколико година ђакон Војислав Билбија је израдио диван саркофаг у коме се сада налазе њене мошти.
И отац му, Георгије X, пострада због вере и би отрован од персијског шаха. Луарсаб пак би бачен у неку тамницу, близу Шираса, у којој протамнова седам година. Тада, по наредби шаха Абаса I, би обешен у тамници са двојицом слугу, 21. јуна 1622. године. На његовом гробу виђена беше светлост небеска.
Беше син цара Стефана а унук великог цара грузинског Вахтанга. Велики хришћанин и заштитник Хришћанства цар Арчил би мучен од муслимана и посечен за Христа 20. марта 744. године. А њему беше осамдесет година када пострада за Господа и пресели се у блажену вечност.
Рођена браћа из грчке области Мирмидоније. Одмалена васпитани у хришћанству, са заветом да ће живети увек у девству и служити цркви. Јулије беше презвитер а Јулијан ђакон. Од цара Теодосија Млађег издејствују грамату, да могу по целом царству рушити кумире и зидати цркве хришћанске. Као два апостола ова два брата обраћаху нехришћане у хришћане по Истоку и Западу, и зидаху цркве. Сазидаше стотину цркава за живота свога. Упокојили се мирно у господу близу Медиолана. Житељи Медиолана призивају светог Јулија у помоћ против вукова.
Благородног, сенаторског порекла; живео у Тарску Киликијском, пострадао у време Диоклецијаново. Иако му беше тек осамнаест година од рођења када би подвргнут истјазавању за веру, свети Јулијан беше већ довољно васпитан и утврђен у хришћанском благочешћу. Целу годину водао га је намесник царски за собом из града у град, све мучећи га и све наговарајући, да се одрекне Христа. Мајка Јулијанова следоваше издалека своме сину. Када је намесник ухвати и посла да усаветује свога сина, да се одрекне Христа, она три дана говораше у тамници своме сину супротне савете, учећи га и храбрећи да не клоне духом, но да с благодарношћу Богу и смелошћу иде на смрт. Мучитељи зашију тада Јулијана у врећу с песком и са скорпијама и змијама, па баце у море, а и мајка Јулијанова умре на мукама. Мошти његове избаце таласи на обалу, и верни пренесу их у Александрију и чесно сахране 290. године. Доцније те мошти буду пренете у Антиохију. Сам свети Јован Златоуст доцније држао је похвалну реч светом мученику Јулијану. „Из уста мученика”, рекао је Златоуст, „исходио је свети глас, и заједно с гласом изливала се светлост јаснија од сунчаних зрака”. И још: „Узми кога било, сумашедшег и бесног, и приведи овоме светоме гробу, где су мошти мученикове, и видећеш, како ће он (демон) непремено искочити и побећи као од палећег жара”. Из ових речи јасно је, како су се многобројна чудеса морала дешавати на гробу светог Јулијана.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 04.07.2024. Зачало 27.
Света Гора Атос, упркос спољној једноставности монашког живота, остаје место обавијено хиљадугодишњим легендама. Једна од њих је и тајна о невидљивим подвижницима, који ће служити Литургију на врху Атоса, пред сам крај света. Примивши на себе посебне дарове од Господа, живе у готово немогућим условима; преживљавају чудом Божијим, без склоништа, без одеће и невидљиви за људско око. Моле се целим срцем за читав свет и за све људе који су у невољи...
Син великог кнеза Андреја Богољубског; као младић одликовао се узорном побожношћу, љубављу к читању свештених књига и к разговарању с побожним људима; изнуравао тело своје строгим постом, а душу крепио и јачао бдењем и молитвама. Упокојио се 1175. године у најбољим годинама, и био погребен у Владимирској Успенској саборној цркви. Свете мошти његове обретене нетљене и покоје се у истој саборној цркви.
Неко време по вазнесењу Господа нашег Исуса Христа и по силаску Светога Духа на апостоле, божанствени апостол и еванђелист Лука, који беше вешт иконописац, намала на дасци икону Пресвете Владичице наше Богородице и донесе је к самој Пречистој Дјеви. Угледавши свој лик на икони, Пречиста се опомену свог некадашњег пророчанства о себи и рече: Од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји (Лк. 1, 48). Затим изговори и ово: "Благодат моја нека буде са овом иконом". - И ова пресвета реч Богородице заиста постаде дело: јер благодаћу Божје Матере стадоше од те свете иконе бивати неисказана чудеса...