Основатељ и отац монаштва у Русији. Рођен у малом месту Љубечу близу Чернигова, и рано оставио своју домовину и отишао у Свету Гору, где се замонашио и подвизавао у манастиру Есфигмену. Према неком небесном јављању игуман га упути у Русију, да тамо ствара монаштво. Он изабра једну пештеру код Кијева. Када се око њега сабраше желатељи монашког живота, тада им он постави за игумана Теодосија, а он оста у пештери као безмолвник. Божјим благословом манастир се разрасте и постаде матицом монаштва руског. Антоније претрпе многе злобе од људи и од демона, но он победи све својом кротошћу. Имаше велики дар прозорљивости и исцељења болних. Представи се Господу 1073. године у деведесетој години свога живота, оставивши свој духовни расадник да кроз векове доноси добре плодове православном народу у Русији.
У време опаког цара Ликинија, који владаше источним делом царства Византијског, би велико гоњење хришћана. У Никопољу Јерменском јави се намеснику царском Лисију свети Леонтије са још неколико пријатеља својих и рече му, да су они хришћани. „А где је ваш Христос?” упита Лисије. „Не би ли распет, и не умре ли?” На то свети Леонтије одговори: „Кад знаш, да наш Христос умре, знај да и васкрсе из мртвих и вазнесе се на небо”. После дуге препирке о вери Лисије их изби и баци у тамницу, где им не даваху ни јести ни пити. Нека благородна хришћанка Власијана доношаше им воду и додаваше кроз тамнички прозор. И ангел Божји јави им се у тамници, да их утеши и охрабри. Када би суђење, јавише се Лисију и два тамничара као обраћени хришћани, и још многи други, свега четрдесет пет њих на броју. Судија их осуди све на смрт но тако, да им прво секиром буду одсечене руке и ноге, па после да буду бечени у огањ. Та грозна казна би дословно извршена, и душе светих мученика одлетеше Господу своме у вечни живот. Чесно пострадаше и царство наследише 319. године.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 23.07.2024. Зачало 46.
Старац Пајсије Светогорац: Крст искушења је узвишенији од благодатних дарова, којима нас дарива Бог. Блажен је онај који има не само један крст, него пет. Мучење, или мученичка смрт је чиста плата. За то у сваком искушењу треба да кажемо: “Благодарим Ти Боже мој, јер ми је то било потребно за моје спасење.
Сећање и спомињање светих људи доноси, како рече Свети Григорије Богослов, велику корист за врлину и освећење душама нашим. Зато није добро ни праведно прећуткивање житија и подвига преподобних и светих мужева, јер је то скривање светиљке под спуд и незахвално прећуткивање славних дела Божјих. А изношењем пак светих подвига и врлинског живљења богоносних Отаца наших, бива на славу Божју и на корист и подражавање свима хришћанима...
Родом из села Визари у Амаријској покрајини на Криту; презивао се Силигардос. Замонашивши се, постао је игуман манастира Светих Бестелесних Сила у тој области, а касније и епископ Лампски на Криту. Супротстављајући се турским насиљима над хришћанима на Криту, би од Турака ухваћен и много мучен, па најзад и погубљен 9 јула 1793 године. Мошти су му погребене у манастиру Св. Архангела близу места где је мученички пострадао.
Велики и богоугодни подвижник Солунски из 11. века, оснивач манастира Акапнијевог у Солуну. Сав просветљен божанском светлошћу, удостојен поклоњења незалазној и невечерњој Светлости Свете Тројице, којој се моли сада за спасење свега света. Спомиње се у Јерусалимском кодексу број 309, и у кодексу Г 86 Атонске Лавре, док га неки Синаксари не спомињу.
У двадесетој години замонаши се и као монах провео тридесет шест година. Тада, у време цара Михаила и Теодоре, би изабран за епископа едеског. Сконачо 848. године. Уз њега се спомиње његов наставник свети Теодосије Столпник сирски, брат његов свети Јован, свети Адер, племић и богаташ, који одбеже од жене и замонаши се.
Мада истих имена, ови беху различити од оних првих. Овај Патермутије беше најпре вођ разбојника, но после једног чудесног виђења обрати се у веру праву и замонаши се. Наиме, он се беше попео на кров једне богоугодне жене, да би с крова ушао у кућу и похарао. Но падне на њ сан и он у сну види Некога, ко му запрети да више не чини зло и да се покаје. Он се не само крсти, него и замонаши. И један и други беху велики чудотворци. По благодати Божјој лечили су људе од сваке муке и болести, обраћали грешнике на прави пут и прорицали. Неки грешник лежећи на самртном одру, замоли Патермутија, да му продужи живот да би се покајао. После молитве светитељ му рече, да му Бог продужује живот још за три године. Грешник се покаја, и тачно после три године умре. Упокојили су се у Господу крајем IV века, у дубокој старости.
Обојица беху Мисирци. Мучени од цара Јулијана Одступника. Први имаше седамдесет пет година а други четрдесет пет. Цар успе да одврати Коприја од вере Христове и приволи идолима. Одвраћени Коприје узвикну: „Јулијанов сам, а не Христов”. Но када га старац Патермутије укори и опомену на вечне муке, Коприје се трже, па узвикну пред царем: „Христов сам, а не Јулијанов”. Обојица бише мачем посечени. Са њима пострада и Александар, један од царевих војника, који видећи њихову храброст у страдању, и сам поста хришћанин. Чесно пострадаше за Христа и Христу одоше 361. године.
Као старац од осамдесет четири године би мучен за Христа у време Декијева царовања. Бачен у огањ, он би спасен Промислом Божјим. Тада судија изрече овакву пресуду: „Кирила, изведеног из огња, праведни суд не може трпети међу живима, зато наређујем, да се убије мачем”. С радошћу подметну свети старац главу под мач и би посечен, да вечно живи у Царству Христовом.
Овај светитељ рођен би у Антиохији у време када Господ Исус хођаше као човек међу људима на земљи. Чувши за чудеса Христова, родитељи Панкратијеви пожеле да виде Господа Чудотворца. И с Панкратијем заједно дођу у Јерусалим, где видеше Исуса, чуше речи Његове и видеше чудеса Његова. Ту се Панкратије упозна с апостолом Петром. По вазнесењу Господњем и родитељи и син крсте се у Антиохији. Панкратије се повуче у неку пештеру у Понту, где га апостол Петар нађе, па у договору с апостолом Павлом постави за епископа тавроменијског у Сицилији. У томе граду свети Панкратије почини велика чудеса, разори идоле, крсти некрштене а утврди крштене, и управи добро црквом Божјом. Неки незнабожни војвода Аквилин, чувши да цео град Тавромен поста хришћански, пође с војском на тај град да га поруши. Панкратије свети охрабри верне да се не боје, а сам он с клиром изађе ван града носећи у руци непобедиво оружје, Крст часни. Када се војска приближи граду, паде на њу нека тама и обузе је страх велик. И наста пометња велика, тако да се нападачи окомише један на другог и избодоше се и исекоше мачевима. Тако угодник Божји Панкратије спасе град и стадо своје силном молитвом својом пред Господом. Најзад, и он би убијен камењем од неких завидљивих и злобних незнабожаца, и упокоји се у Господу. Мошти његове свете покоје се у Риму.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 22.07.2024. Зачало 45.
Да ли извлачимо праве поуке из нашег страдања? Да ли је икада могуће пребродити тешкоће без вере? Страдање се допушта да би они који страдају били пажљивији и посвећенији Богу, каже Свети Јован Златоусти. Зато, да ни не покушавамо да се изборимо са проблемима уколико претходно не затражимо помоћ од Бога.
Изнад свега имајмо дела Љубави, јер по томе знамо да имамо Христа, односно благодат Његовог Светог Духа, јер ако то немамо онда су нам бадава сви постови! Не спасава пост, него Христос, а Христос је Љубав.
Падамо ли духовно, грешимо ли? Са присношћу, љубављу и поверењем похитајмо к Њему, не са страхом да ће нас казнити, него са поуздањем које нам даје осећање да у Њему имамо пријатеља. Када човек духовно узнапредује и уђе у љубав Божју, шта ће му онда страх? Што год чини, он то чини из љубави, а то има много већу вредност.
Подвизавао се у седамнаестом веку у Вологодској губернији, и тако угодио Господу да свете мошти његове почивају нетљене и точе диван миомир у Вјерјужској Ваведењској цркви, Вељскога округа.