Свети мученици Пасикрат, Валентион, Јулије и други
Војници римски; пострадали за Христа у Доростолу Македонском око 302. године. Када Пасикрату приђе брат његов Папијан, који одступи од Христа из страха, и поче га наговарати да се одрекне Христа и остане жив, одговори му свети Пасикрат: „Иди од мене, ти ми ниси брат!” Пасикрат и Валентион буду заједно посечени. Јулије свети рекне на суду: „Ја сам ветеран, двадесет шест година служио сам верно цару, па кад сам до сада био веран нижем, како сад да не будем веран вишем?” тј. Цару небеском. По том Никандар би изведен пред префекта Максима. Жена Никандрова храбраше свога мужа, да погине за Христа. „Глупа бабо,” рече јој љутито Максим, „теби се хоће бољи муж!” Одговори му жена: „Ако ти тако мислиш о мени, нареди, нека мене сад погубе пре мога мужа!” С Никандром погине и Маркијан. Жена његова дође на губилиште носећи сина на рукама. Маркијан пољуби сина и помоли се Богу: „Господе свемоћни, старај се Ти о њему!” Потом беху посечени, и пређоше у царство Христово.
Свети свештеномученик Терапонт, епископ кипарски
Монах и подвижник на острву Кипру; удостојио се чина епископског, но у време гоњења Хришћана удостојио се још и већег венца, венца мученичког. Његово тело почивало је у једној цркви на Кипру. Када, у време цара Никифора године 806, ударише Агарјани на острво Кипар, јави се светитељ тутору те цркве, рече му да ће неверници напасти на Кипар, и нареди му да његове мошти пренесе у Цариград. Тутор то одмах и учини. Када лађа са ћивотом крете морем, диже се бура велика, но око лађе беше море тихо, и из ћивота се разлеваше мирис благоухани по целој лађи и унаоколо. Тада тутор отвори ћивот, и сви видеше га напуњеног миром, изливеним из моштију светитељских. Тим миром многи се болесници намазаше и оздравише. У Цариграду се сагради црква над моштима овим чудотворним, које продужише давати исцељења свима који с вером к њима притицаху. Благодаћу Божјом исцељаваху се од моштију светог Терапонта најтежи болесници од узетости, од рака, од крвотечења, од лудила, слепила, сухости, и од разних других мука.
Треће обретеније главе светог Јована Крститеља
У VIII веку у време љутог иконоборства глава светог Јована би пренета у место Комане, место прогонства светог Јована Златоуста. Но када иконоборство преста, у време цара Михаила и патријарха Игњатија, 850. године чесна глава светог Јована би пренета у Цариград и тамо положена у придворној царској цркви (в. 7. јануар ; 24. фебруар; 24. јун ; 29. август ; 23. септембар)
Јеванђеље дана за 07.06.2024.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 07.06.2024. Зачало 40.
Не бој се да се радујеш
Немојмо се нервирати због ситница! Довољно је да све чинимо са захвалношћу Богу. Не бојмо се да будемо срећни. И живимо и стварајмо зато да бисмо се радовали! Унесимо славу и лепоту Божију у свој дом, у дружење, у посао: све чинимо бодро, живимо истински. Тражимо пут исправљања и промена. У сваком случају, немојмо узалуд траћити време, већ живимо надахнуто, радосно, с благодарењем, славећи Бога.
Чинило ми се да су се Небеса отворила
Ово је невјероватна прича о томе како је не само један, већ неколико светитеља заједно, помогло бездјетној породици да добију дугоочекивано дијете. Причу је испричала мајка Екатерина.
Свети преподобни Киријак монах
Храм из 15. века њему посвећен и његов гроб налазе се у селу Евриху близу Левкосије (= Никозије) на Кипру, где се и врши његов свети спомен у овај дан.
Свети мученици Фист, Маркел, Мелерије, Сергије, Маркелин, Јован, Диликс, Фотин, Теодориск, Меркурије, Стефан, Серапион и Дидим
Пострадали са светим мучеником Мелетијем
Свети мученик Серапион и са њим Калиник, Теодор и Фауст
Свети мученик Серапион беше родом из Египта. У време када свети Мелетије прохођаше свој мученички подвиг, он допутова из Египта, и, видећи оне који заједно с њим беху подвргнути мукама, он поверова у Христа. Због тога би ухваћен и бачен у тамницу, где га анђео Божји постави за епископа ради поучавања оних који су имали жељу да пострадају за Христа. Тога дана, блиски светом Мелетију комити и војници, сабравши се заједно, громким гласом изјављиваху да су и они хришћанн. Тиме разгневише управитеља. Епископу Серапиону и мађионичару Калинику, који поверова у Христа, главе бише посечене мачем, а Теодор и Фауст са многим другима бише спаљени, док жене и децу џелати искасапише дрвеним мачевима. Тако свети мученици предадоше душе своје у руке Господу.
Свети преподобни Никита Столпник
Као младић живео животом необузданим и порочним. Ушавши једном случајно у цркву, он чује речи пророка Исаије, „Умијте се, (од греха) бићете чисти” (Ис 1, 16). Ове речи сиђу дубоко у срце његово и учине цео преврат у животу његовом. Никита остави кућу своју, и жену, и имање, и оде у један манастир близу Перејаславља, где се до смрти подвизаваше тешким подвизима. Обложи себе ланцима, и затвори се у један столп, због чега се и прозва Столпником. Бог му дарова велику благодат, те исцељиваше људе од разних мука. Тако исцели од узетости черниговског кнеза Михаила. Неки злотвори видеше на њему ланце, па по сијању помислише да су од сребра. За то га једне ноћи убише, а ланце скидоше и однеше. То се догодило 16. маја 1186. године. По смрти јавио се неком старцу Симеону, и наредио му, да нађене ланце његове положи у гроб покрај тела његовог.
Свети мученици Мелетије стратилат и хиљаду двесто осамнаест војника са женама и децом
Оптужен за разорење незнабожачког храма у време цара Антонина. Прикован за дрво Мелетије испусти своју свету душу. Са њим пострадаше и многи војници, који су били под његовом командом, а не хтеше се одрећи Христа Господа свога. Сви чесно пострадаше у II веку и преселише се у царство Христа Бога.
Свети преподобни Симеон Столпник Дивногорац
Овај дивни светитељ родио се у Антиохији 522. године у време цара Јустина Старијега. Отац му погине од земљотреса и он остане сам с матером Мартом. У шестој години живота удаљио се у пустињу ка некоме духовнику Јовану, под чијим руководством предао се великом посном и молитвеном подвигу на удивљење свих оних који су га видели. Претрпевши страшна искушења демонска, он је примио од Господа и ангела Његових велику утеху и благодат. Господ Христос јавио му се у виду краснога дечка. И после тога виђења у срцу Симеоновом разгори се велика љубав према Христу. Многе године провео је на столпу Богу се молећи и псалме појећи. По упутству Божјем удаљио се по том на гору прозвану Дивном од самог Господа. По имену ове горе и сам Симеон прозват је Дивногорац. Сходно његовој љубави према Богу, дата му је била ретка благодат, помоћу које је исцељивао сваку болест, укроћавао зверове, прозирао у далеке крајеве света и у срца људска, излазио ван себе и гледао небеса, разговарао с ангелима, страшио и разгонио демоне, прорицао, живео понекад по тридесет дана без сна и још дуже без хране, примао храну из руку ангела. На њему се потпунце испунише речи Спаситељеве: „Ко вјерује у мене, дјела која ја творим и он ће творити, и већа ће од ових творити” (Јн 14, 12). Лета Господњег 596. а у седамдесет петој години живота свога представи се Симеон Господу, да се вечито наслађава гледањем лица Божија заједно с ангелима.
Јеванђеље дана за 06.06.2024.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 06.06.2024. Зачало 43.
Псовање је хула на Бога
Не постоји ништа горе од псовке! Ниједан грех не може се поредити са њом нити ишта толико срди Бога као псовање Имена његовог. Стога не будимо немарни и да не допустимо да будемо увучени у псовку, али и не будимо незаинтeресовани када чујемо свога пријатеља или непријатеља да псује. Овај грех производи свако зло, узнемирава и смућује цео наш живот и на крају нам припрема пакао.
Свој свога увек пронађе
Ко искрено и из свег срца тражи спасење, тог ће Бог довести истинском учитељу. Не брините сувише, свој свога увек пронађе. (Преп. Лав)
Благодат свештенства и грех
Постоји међу нама хришћанима једна јако лоша навика бављења туђим, уместо својим, гресима и саблазнима. У свему томе, посебно су интересантни греси свештеника и њима се посвећује посебна пажња. Једно од најчешћих питања јесте: да ли због својих грехова свештеник губи благодат свештенства.
Шта је Христос оставио иза Себе?
Један важан моменат хришћанства јесте чињеница да Сам Христос ништа није написао. Јеванђеље које имамо – то је сећање Цркве, сећање Христових најближих ученика на оно што су доживели и чему су се научили будући поред Њега; Сам Христос, међутим, није иза Себе оставио књиге, као што су их иза себе остављали многи учитељи. Шта је Он оставио иза Себе и како је Његов утицај надмашио потребу за писаним речима и трајно обликовао свет?
Новомученик Христов – Војник Евгеније Родионов
Евгеније Родионов се родио 23. маја 1977. године, растао је у јаког, али прилично мирног дечака. Са нешто више од годину дана је крштен. Од својих вршњака се разликовао по томе да је, према мајчином сведочењу, од малих ногу поседовао нарочиту моћ запажања. Обраћао је своју пажњу на оно поред чега су многи пролазили не примећујући ништа посебно.Са 11 или 12 година се вратио с летњег распуста са крстићем око врата. Од тада га више никад није скидао, било да је у питању купање у реци или сауни, или тренинзи на које је одлазио, похађајући спортску секцију, или код куће. На свим фотографијама са друштвом он је једини имао крстић, и то на доста дебелом концу. После завршеног деветог разреда запошљава се у фабрици намештаја. 25. јуна 1995. године Евгеније је последњи пут изашао из своје куће, из свог села – у војску. Веома се поносио тиме да је добио да служи војни рок у граничарским јединицама. У фебруару 1996. године су га заробили Чечени који су се сакрили у аутомобил Црвеног крста. Према наређењу команде које је забрањивало стражарима да пуцају чак и кад се налазе на бојној позицији, младић није могао да пружи отпор. То су лукаво искористили чеченски бандити. Ухапсили су стражара Родионова заједно с тројицом другова – војника Александром, Андрејем и Игором. Током три месеца заробљеништва предлагали су им да приме ислам. Момци су одбили. Једино је на Евгенију био крстић око врата од кога се он никада није растајао. Бандити су тражили да га скине, Евгеније је одбио. То је код њих изазвало нарочит бес. Због коначног и бесповратног одбијања да скине са себе крстић бандити су почели Евгенија да страшно муче. 23. маја 1996. године у насељу Бамут, на свој рођендан, на православни празник Вазнесења Господњег, Евгенију су одрубили главу. Чак ни са мртвог војника бандити нису смели да скину крстић. По њему је мученикова мајка касније и препознала синовљево тело. Евгеније је показао своју оданост Спаситељу Исусу Христу и није примио другу веру, одлучивши да боље прими мученички венац и, несумњиво, Господ је примио његову светлу Руску душу међу велике светитеље Своје. Тело његово је лежало несахрањено две недеље… Заједно с Евгенијем су убијени због одбијања да прихвате ислам и тројица његових другова: војници Игор Јаковљев, Андреј Трусов и Александар Железнов. Очигледно да су они, иако неоцрквењени, разумевали прихватање ислама као издају својих блиских, пријатеља, породице, као издају своје Отаџбине. Евгенијева мајка, Љубов Васиљевна, кренувши из Подољска, десет месеци је тражила гроб свог сина, чудом успевајући да прође крај наоружаних до зуба Чечена. Најзад, њена потрага је уродила плодом, али бандити су јој затражили новац за откуп. Продавши своју кућу, предала им је новац. Бандити су јој дали обезглављено тело, а за синовљеву главу су тражили да посебно плати. Љубов Васиљевна је позајмила новац и поново им платила. Евгенијево тело је мајка довезла у Отаџбину 20. новембра 1996. године на дан мученика Мелитинских, који су били војници-хришћани Римске армије. Због одбијања да се одрекну Христа претрпели су мученичку смрт – биле су им одсечене главе. Војника је било 33, а један од њих је носио име Евгеније. 20. априла (по новом календару) на гробљу села Курилово Подољског рејона, на празник Радонице – васкршњег помињања умрлих – на гробу Руског војника Евгенија Родионова је одслужен парастос. Почасна стража је одала почасну паљбу, постављен је и крст од храстовог дрвета висине 4 метра. Данас је гроб војника-мученика постао место народног поштовања – а пре свега оних мајки чије је синове задесила иста судбина. Евгеније Родионов је примио мученичку смрт за Христа, за Веру Православну. То је веома редак подвиг. С једне стране, његова смрт изазива жалост, а са друге – доноси радост. Константин Велики је видео крст и рекао: овим побеђуј, тако и ми, видећи оно што се догодило кажемо: само ћемо Вером победити. Јер ако погледамо око себе – ништа нас друго неће спасити. Заиста, човек је живео међу нама у веома тешко доба, можда чак и теже од совјетског, када је било безбожништво. Безбожништво је лакше поднети, а развраћеност – теже. А он је у развраћено време сачувао Веру. Чини се да од њега нису много тражили – да скине крстић. Да се пред свима одрекне Христа. Његова смрт побуђује на многа размишљања. Ако постоје овакви људи у нашој земљи, значи да Русија није пропала и не спава, већ се у одређени тренутак буди. Ми можемо да живимо и побеђујемо само Вером. Љубов, мајка храброг руског војника је рекла још и ово: „Када је постављан крст на гроб мојега сина, дошло је доста људи. Била сам изненађена зашто су сви ти људи дошли на гроб непознатог дечака који је умро добровољно изабравши смрт. Сви људи који су дошли су се дубоко поклонили крсту на гробу мученика. Један ветеран из Другог светског рата је скинуо своју медаљу за храброст и ставио је на гроб мученика.“ Царство небеско и вечан спомен руском ратнику-мученику Евгенију Родинову, Господе подај! Бог нека чува православну Русију и нека ојача нашу веру. Тропар, глас 4. Последњих времена мучениче, христољубиве војске украсу, због љубави према крсту Христовом од Бога венац мучеништва примивши моли подвигодавца Христа да спасе душе наше. Кондак, глас 4. Јавио си се са великом крепошћу, Христово трпљење до смрти подржавајући, агарјанског мучења не уплашивши се, и крста Господњег не одрекавши се, смрт од мучитеља примивши као чашу Христову, због тога вапијемо ти: Свети мучениче страдалниче Евгеније, моли Бога за нас.