Људе треба волети, али не треба веровати свим њиховим речима, јер и сами пате због речи које су говорили и кају се због њих. Нама затамњеним какви јесмо, и добро може да изгледа као лоше, ако је повезано са болом, муком или са повредом нашег самољубља. Неповерење, наравно, не треба гајити према самом човеку, него ка његовом тренутном стању.
ОВАЈ блажени слуга Христов скончао у миру.
ЖИВЕО у време цара Теофила иконоборца (829-843). Родио се у селу Сика у Китрији на Кипру. Примио монашки чин, па онда чин презвитера од епископа Хитре (Китријског) Евстатија, кога је и наследио као епископ. Био заробљен заједно са својим стадом од Египћана. Вративши се из заробљеништва на Кипар, поживе остатак свога живота на земљи побожно и богољубно. Отишао Господу своме у дубокој старости.
ПРЕПОДОБНИ Лука био економ светог манастира Печерског. Његове нетљене и чудотворне мошти почивају у пештери светог Антонија Печерског.
Свети Герман био из бојарске породице Пољевих, потомака Смољенских кнезова. Родио се у самом почетку шеснаестог века у граду Старици.[18] На крштењу добио име Григорије. Од ране младости волео црквена богослужења и читање Светога Писма, био крајње умерен у храни, и све време упражњавао врлине. У својој двадесет петој години, он са благословом родитеља, ступи у Волоколамски Јосифов манастир, и замонаши се добивши име Герман. Као монах он се свом душом одаде монашким подвизима...
Блажени Лука беше родом из града Тавроменије на Сицилији. Још у младим годинама он марљиво посећиваше цркве Божије, и не само слушаше реч Божију него је и извршиваше. А када родитељи хтедоше да га ожене, он ноћу напусти родитељски дом и оде у непроходну пустињу, и тамо живљаше са зверињем...
Ово се догоди у Цариграду 472. године за време цара Лава Великог и патријарха Генадија.
Рођен и васпитан као хришћанин у великом Новгороду. По смрти својих родитеља замонаши се и предаде тешком подвигу. Основа манастир на обали реке Волхове, на месту где му се показа светлост небеска. За живота и по смрти велики чудотворац, прозирући у тајне људске, изгонећи духове нечисте, и лечећи све болести на људима. Слуга кнеза Василија Васиљевича беше тешко болестан, те умоли да га однесу на гроб светог Варлама. Још нареди, да ако би успут и скончао, да га мртва носе к светитељу. Тако се и догоди. Он умре на путу, и однеше га мртва у манастир, где оживе, и устаде, и поклони се гробу светитеља. Цар Иван Грозни нареди 1471. године, да откопају гроб светитеља. Тек што су почели откривати, дигне се пламен из гроба и букне уз зидове цркве. Цар се толико уплаши, да побегне из храма, и у хитњи заборави свој штап, који се и до дан данас чува крај гроба светитељева. У спомен овога чуда празнује се свети Варлам поново у петак после Недеље Свих Светих.
Када блажени Александар, патријарх, лежаше на самртној постељи, питаху га ожалошћени верни, кога оставља после себе за архипастира стаду словесном Христовом. Тада им болесни патријарх рече: „Ако желите имати пастира, који ће вас учити и који ће вам врлинама сијати, изаберите Павла; ако ли желите имати само личита човека и споља украшена, изаберите Македонија”. Народ изабра Павла. Но то не би право јеретицима аријевцима, и не би право цару Констацију, који у то време беше у Антиохији. И ускоро Павле би протеран, и заједно са светим Атанасијем Великим избеже у Рим, где их обојицу папа Јулије и цар Констанс лепо примише и у њиховој православној вери подржаше. По писму цара Констанса и папе, би Павле враћен на свој престо, али кад умре цар Констанс, аријевци дигоше главу, и протераше патријарха православног у Кукуз у Јерменији. У прогонству свети Павле служећи једанпут Свету литургију, би нападнут од аријеваца и удављен омофором 351. године. У време цара Теодосија 381. године мошти његове пренесене у Цариград, а 1236. године у Венецију, где се и сад налазе. Његови љубљени клирици и секретари Маркијан и Мартирије пострадаше ускоро после свога патријарха (в. 25. октобар).
Превише свих поглаварства и власти, и сила, и господарства, и свакога имена што се може именовати не само у времену садашњем него и у будућем. И све покори под ноге Његове (Еф. 1, 21). Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Ко Бога неће, Бог се ником не намеће. Који Њему хоће, тај ће брати рајско воће. Без Бога ни преко прага, са Богом и преко мора.
Ко год буде спасио своју душу и буде подстицао друге да се спасу, биће назван великим у Царству Небеском...
Највећи духовни закон није скуп правила, већ једноставан позив: љубав према ближњем као према самом себи. У времену виртуелне повезаности, човек постаје све изолованији, а ближњи се често своди на средство за остваривање личне користи, а не на лице Божије. Истинска вера није у речима нити молитвама, већ у храброшћу да се отворе врата и принесе жртва. Зид који се подиже око сопственог ега на крају постаје највећи затвор.
Спомиње се у Јерусалимском канонарију и празнује заједно са Павлом епископом (в. Јерус. канонариј, изд. Калиста Архим., стр. 117). У истом Канонарију се спомиње Св. Доментије и 6. новембра; не зна се да ли овај исти или неки други.
ПОСТРАДАШЕ за Господа Христа: Кастор у огњу, Агатангел посечен мачем. По некима Кастор је био епископ; где је епископовао и кад је пострадао као свештеномученик не знамо.
ОВАЈ свети мученик, двапут прободен у груди, па бачен у тамницу, где и сконча за Господа Христа.
Мученицима Евпсихију и Картерију бише одсечени тајни удови; и тако пострадаше за Христа.
ОВАЈ свети мученик пострада за Господа Христа растргнут од зверова, у време цара Максимијана и Урбана кнеза Палестине.