Потребно је да хришћанин стекне духовно чувство и осетљивост. Иако је Дух Свети један и има многе дарове, Он увек је и свуда исти, не мења се према месту и околностима. Он је дух љубави и мира. Зато је потребно развијати и изграђивати осетљивост према духу Светоме.
Док сам седео у кафићу са мојим пријатељем, протојерејом Василијем Родосом, пијући шољу кафе уз покоји залогај, приметили смо како је иза мене стао бескућник. Човек се загледао у нашу храну, тако да га је отац Василије питао да ли је гладан. Одговорио је са ентузијастичним ,,да“, и када га је отац питао шта би волео да једе, он је рекао ,,јаја и кобасице“.
Богомудро апостоловали и у миру се упокојили. О њима говори св. апостол Павле у својим посланицама 7 (Кол. 4, 15; 2 Тм. 4, 21).
Овa прекрасна невеста Христова Кирана бејаше из села Ависоке близу Солуна; чедо побожних хришћанских родитеља. Веома лепа, она вођаше живот честит и целомудрен. Но добромрзац ђаво испуни се зависти премa њој због њених врлина; и пошто јој не могаше упрљати душу преко ружних помисли и непристојних замки потајних, он пронађе оруђе за своје зло у лицу једног агарјанина јаничара. Овај беше субаша у селу Ависоки, и скупљаше државни данак. Он се запали сатанском љубављу према целомудреној Кирани, и поче јој се на разне начине удварати, само да би дошао до свога циља. Међутим чедна девица га и не погледаше. Затим јој поче нудити много новаца, обећавати скупоцене хаљине, само да се одазове његовој жељи. Онда прибеже претњама и застрашивањима, па јој чак стаде и смрћу претити. Али Кирана, пуна небеске љубави према Господу Христу, нити се саблазни обећањима, нити се уплаши претњи.
Свете жене Кира и Марана беху из сиријског града Верије, рода високог и славног. А и одгој им беше узвишен и племенит. Но пошто оне презреше сјај свога порекла и све радости и забаве овога живота, оне оградише зидом једно место изван града, а врата затрпаше камењем и иловачом. А када то видеше њихове слушкиње, и оне зажелеше да проводе сличан живот. Господарице им њихове онда наредише да у близини њиховог обиталишта сазидају себи малу келију, и да се тамо подвизавају. И кроз једно прозорче оне су посматрале шта њихове слушкиње раде, и често их потстицале на молитву, и распаљивале љубав њихову према Богу.
Живео животом јурода у граду Пскову у време цара Ивана Грознога и упокојио се 28. фебруара 1576. године.
Одликовао се великом кротошћу. У време Декија би изведен на суд и љуто мучен за Христа. Пред смрт виде у визији жртвено јагње, што он протумачи као знак своје скоре жртве. Би мучен од епарха Публија, и најзад на крст распет у Пергији 250. године.
Друг и страдалник светог Прокопија Декаполита. Василије верно следоваше своме учитељу Прокопију и у миру и у гоњењу. Многе муке претрпе од иконобораца. А када иконоборци пропадоше, по Божјем Промислу, Василије се врати заједно с Прокопијем у свој манастир где се у посту и молитви дуго подвизаваше, и мирно сконча 747. године.
Овај светитељ беше презвитер у Александрији у оно време када патријарх у том месту беше јеретик Диоскор, један од покретача монофизитске јереси, која учаше да у Христу нису две природе него једна. У то време цароваше Маркијан и Пулхерија. Протерије, муж свет и благочестив, устаде против Диоскора, због чега претрпе многе беде. Тада би сазван IV васељенском сабор у Халкидону, на коме јерес монофизитска би осуђена, Диоскор збачен с престола патријаршијског и послат у заточење. На његово место би изабран овај правоверни муж Протерије. Он управљаше црквом са ревношћу и љубављу истинског следбеника Христова. Но следбеници Диоскорови не престаше стварати метеж у Александрији. При једном таком крвавом метежу Протерије изађе из града с намером да се привремено удаљи, али му се на путу јави пророк Исаија и рече: „Врати се у град, ја чекам да те узмем”. Протерије се врати и уђе у цркву. Чувши за ово, обесни јеретици навалише у цркву, ухватише патријарха и ножевима га избодоше. С Протеријем погибоше тада још шесторица хришћана. Тако прими мученички венац за истину православну овај дивни пастир стада Христова, 457. године.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 12.03.2024. Зачало 109.
Ко ће одредити нашу судбину на Страшном суду? Да ли ће то бити Бог или ми сами? Испоставља се да ће човек сам себи одредити своје место у вечности, повезујући свој земаљски живот и духовно стање са Богом. Ако је човек целог живота ишао ка Богу, чак и ако је посрнуо и пао, онда ће бити срећан да нађе Оног Кога је тражио. Али, ако није волео ни Бога ни ближње, ако је још на земљи створио свој лични пакао, онда ће и близина ђаволу у вечности постати природни наставак његовог постојања.
Овaj свети младић беше син свештеника по имену Константина, из села Крионери код Трапезунта (у Малој Азији). Буде ухваћен и мучен од Турака због своје хришћанске вере, и на крају обешен. Његово свето тело хришћани узеше и сахранише у манастиру Теоскепасту. Пострада 1749. године.
Глумцу комедијашу Геласију би наређено да исмеје свету тајну крштења. Но док је он то радио, озари га благодат с неба, и он се промени душом, поверова у Христа, и стварно се крсти, и постаде хришћанин. Због тога би мачем посечен, у граду Илиопољу 297 године.
Асклипије и Јаков преподобни подвизаваху се у петом веку, у време Теодорита епископа Кирског (393-458), у пустињи Сиријској. Асклипије беше ученик преподобног Полихронија, прислужника авве Зевина. Он у свему подражаваше преподобног Полихронија: у храни, одећи, скромном понашању, бдењу и молитвеном општењу с Богом. Ни док се раније налазио међу мирским људима њему није сметало да живи подвижнички и врлински...
Свети мученик Нисије пострада за Господа пребијен воловским жилама.