Супруга благоверног краља Српског Уроша Првог (1243-1276. г.), пореклом Францускиња. Постала света мајка светих синова: краља Драгутина и краља Милутина. Живот свој провела као узорна и богомудра хришћанка. Била је паметна и оштроумна, у речима строга, али у срцу добра, побожна и изобилно дарежљива. После смрти свога супруга блажена Јелена се сва предала подвизима побожности: сиротињу је збрињавала и издржавала; манастире и цркве зидала и помагала; о љубави и слози синова својих се старала; о заштити и васпитању народа свога се бринула; о страху Божјем се свагда старала...
Старији син благочестивог краља Српског Уроша Првог (1243-1276. г.) и Свете краљице Јелене, а брат Светог краља Милутина. Према животописцу краљева и архиепископа Српских, Светом архиепископу Данилу II, Драгутин је измољен од Бога молитвама својих побожних родитеља, и одгајен и васпитан од њих у науци Господњој и вери Православној...
Син Уроша I и краљице Јелене, и брат Драгутинов. Много ратовао бранећи веру своју и народ свој. Ратовао је против Михаила Палеолога зато што је овај био примио унију и присиљавао све народе балканске и монахе атонске - да и они признаду папу. Ратовао против Шишмана, цара бугарског и Ногаја, цара татарског, да би земље своје одбранио. Сви ратови његови били су успешни, јер се непрестано Богу молио и у Бога уздао. Сазидао преко четрдесет цркава. Осим оних у својој земљи, као: Трескавац, Грачаница, Свети Ђорђе у Нагоричу, Света Богородица у Скопљу, Бањска итд., он је зидао цркве и ван своје земље, у Солуну, Софији, Цариграду, Јерусалиму, у Светој Гори. Упокојио се у Господу 19. октобра 1320. године. Тело његово показало се ускоро нетљеним и чудотворним. Као такво оно и данас почива у Софији у цркви Светога краља.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 12.11.2025. Зачало 56.
За незнање о духовним темaма за нас хришћане није могуће наћи оправдање. Данас, када се Јеванђеље проповеда на све начине, не знати ништа о духовном животу и свему осталом шта га се дотиче, плод је лошег настројења и незаинтересованости, а не немогућности да се до информација дође.
Протиче време као река, непрестано односећи године нашег живота. И као што се здравље цени тек кад се изгуби, тако се и вредност живота схвати на његовом измаку када сваки дан, сат, па чак и сваки тренутак постаје изузетно значајан... Учествују: отац Милош Весин, игуман Рафаило Бољевић, свештеник Предаг Поповић и Марко Сандаљ, Фондацијa „Пријатељ Божији“.
Благословено име славе његове во вјек и во вјек вјека, и испуниће се славом његовом сва земља, амин и амин (Пс. 71, 19). Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Са замрзнутом душом и са срцем оптерећеним дневним проблемима не можемо да беседимо са Створитељем...
Чак и хришћани који иду у цркву понекад себи дозволе да лажу на овај или онај начин. Ово је олакшано заблудом да многи лаж сматрају ситним грехом. Међутим, пошто ми, хришћани, називајући се ученицима Христовим, желимо да се сјединимо са Њим, Који је Истина, не можемо бити мирни ако себи допуштамо да изговарамо лажи. Лаж не може бити пут ка Господу, она нам не дозвољава да се сјединимо са Истином, све док у својим срцима, у својим уснама и у свом животу њој дајемо место.
Родом из Спарте Аталијске; пострадао за Христа од Турака у граду Мунтану 1653. годиле. Канон му написао Мелетије Сиригос, патријарх.
ОВАЈ свети мученик пострада прободен и с десне и с леве стране копљем.
СBETA Мелитина, пошто беше хришћанка, би изведена пред обласног кнеза. Најпре је тукоше по лицу; затим је потпуно скидоше нагу, и тако исмевана ради Христа она стајаше као победница усред суднице много часова. Тако стојећи нага, она се наруга кнезу и свима идолима његовим, јер блажена мученица бешчешће које примаше ради Христа, сматраше за част. Затим би стављена на разноврсне муке, али благодаћу Божјом остаде неповређена. Најзад би избодена мачевима, и тако предаде душу своју у руке Божије.
Преподобна Ана роди се у Византији; отац јој беше благочестиви ђакон Влахернске цркве Пресвете Богородице, Оставши рано без родитеља, њу сироче одгаји њена баба. Када Ана одрасте, баба се постара и удаде је, премда Ана то желела није. У то време са горе Олимпа дође рођак њенога оца монах, врло велики испосник и прозорљивац, коме Лав Иконоборац беше одрезао језик, али без обзира на то овај говораше слободно и без сметње. A кад угледа своју рођаку Ану, он зажали што је удата и рече: Зашто сте удали Ану која је одређена за испосничке подвиге и трудове? - И рекавши то он је благослови, и отпутова.
Преподобни отац Аврамије беше син благочестивих родитеља. У младости својој он остави своје родитеље и сав светски метеж, узе крст свој и последова Христу кога од свег срца заволе. Поставши монах, он начини од себе чисто обиталиште Светога Духа: јер тело своје он потчини духу, и умртвивши га многим трудовима савлада страсти, и будући у телу он вођаше живот сличан животу бестелесних ангела. Због тога он постаде старешина монасима и светлост свету који обогати својим чудесима, јер благодаћу Христовом он исцељаваше телесне и душевне неисцељиве болести и страсти.
Из Кисани, села тракијскога. Био жењен и имао две кћери. Жену му зграбе Турци и потурче. Да би избавио жену из харема, и он се привидно потурчи. Избавивши жену, он је да у женски манастир, а он оде у Свету Гору, најпре у Лавру, а после у Есфигмен. Пожелео мучеништва за Христа, попут Агатангела Есфигменског, и посечен био у Једрену 29. октобра 1820. године. Тело му бачено у реку, а хаљина пренета старцем Херманом, духовником, у манастир Есфигмен.
Присиљен од родитеља, он се венча, но на сам дан венчања остави и невесту и родитеље и дом и све, и удаљи се у самоћу на велики подвиг. Подвизавао се педесет година. Само два пута изашао из своје келије за све то време. Први пут изашао по заповести дотичног епископа, да преведе у веру Христову неко село незнабожачко. Други пут изашао, да спасе своју заблуделу синовицу Марију. Упокојио се мирно 360. године у седамдесетој години живота на земљи.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 11.11.2025. Зачало 55.
Спаси ме од прашине, да не потонем (Пс. 68, 14). Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
У бескрајном пространству небеском, када се прошапће Име Господа Свевишњег, Небеса се умирују, звезде се разбукте, а анђелски хор отпочиње са химном: "Свјат, Свјат, Свјат Господ Саваот!" Светитељи и праведници падају ничице, обузети страхопоштовањем. Али шта је са нама, смртним људима? Да ли се и ми односимо са једнаком преданошћу и поштовањем према овом светом Имену?