Син цара Теодосија Великог, веома побожан; царовао од 408-450 године. За време његове владавине царевина његова "постала као Црква". У његово време би одржан Трећи Васељенски Сабор у Ефесу 431 године. Преставио се 450 године.
Ступио на престо 674 године, и у миру се упокојио 676 године.
Пострадали за веру Христову сагорени у огњу.
Персијанац, родом из једнога села, Арбукета. У својој тридесетој години дошао у Мцхет град, и ту видећи како хришћани живе и верују, прими крштење. Мучен за Христа и посечен у Тифлису 589. године. Мошти његове почивају у саборној цркви у Мцхету и дају исцељење верујућим.
Млада удовица са троје деце. У Солуну, заједно са светом Анастасијом (22. децембра), Теодотија се трудила на делу Божјем, предана потпуно животу благочестивом. У време гоњења Диоклецијанова, на смрт осуђена, и заједно са својом децом бачена у пећ огњену. Душе њихове свете винуше се у небеску домовину.
Девојка из Антиохије. Живела у дому неке Савине, сенаторке, коју приведе вери Христовој. Чувши за њу неки Вирил, мучитељ хришћана, нареди те је доведоше преда њ. Пошто Серафима оста непоколебљива у вери својој, нареди мучитељ, да се баци у тамницу, и посла неке младиће, да с њом преноће и да је оскврне. Серафима се Богу мољаше у тамници, кад младићи стигоше пред тамничка врата. Ту наједанпут забљешта пред њима ангел Божји с мачем у руци, и они падоше као мртви, потпуно несвесни и раслабљени. Сутрадан мучитељ замоли Серафиму, те молитвом поврати младиће к свести. Приписујући све ово мађијама, Вирил нареди, те ову свету девицу најпре жегоше свећама, а потом је бише штаповима. Но кад њу бијаху, одломи се један комад штапа, одскочи и удари Вирила у очи, од чега он ослепи. Најзад мачем одсекоше главу овој Христовој слушкињи, и она предаде дух свој Богу. Благочестива Савина чесно погребе њено тело, од кога поче тећи исцељење многима. Пострада света Серафима у време цара Адријана (117-138).
Родом из Киликије. Васпитан од малена у хришћанском благочешћу. Оставивши све, пошао да проповеда Јеванђеље. У Анкири буде ухваћен од некога незнабожачког кнеза Сакердона. Када му кнез грозно припрети мукама, ако се не поклони идолима, одговори му свети Калиник: „Мени је свака мука за Бога мога тако добродошла као гладноме хлеб”. После страшних истјазања и побоја, обу га кнез у гвоздене опанке, са ексерима унутра, и нареди да га терају у град Гангрски, јер нити га смеде више мучити нити погубити у Анкири, пошто многи гледајући јуначко трпљење Божјега човека, обратише се у веру Христову. Успут ожеднеше војници, и не би воде. Свети Калиник се помоли Богу, и изведе воду из једног камена. Кад стигоше у град Гангрски, бацише мучитељи светог Калиника у пећ зажарену. Светитељ се помоли Богу говорећи: „Благодарим ти, Оче небесни, што си ме учинио достојним овога часа, у који за име Твоје свето умирем”. Потом уђе у огањ. Када се огањ угаси, нађоше тело његово мртво, али цело и од огња неповређено. Чесно пострада и увенча се венцем вечне славе око 250. године.
Бездетнима Бог не даје децу за њихово добро. Он нешто види и зато не даје децу…
Преподобни Георгије Градитељ је трећи игуман манастира Иверон на Атосу. Према неким изворима, он је био нећак Светог Јована, оснивача и првог игумана манастира Иверон. Георгије је био уздигнут у ранг игумана након што је Свети Јевтим напустио манастир зарад пута у Јерусалим. Под његовим вођством је изграђена главна црква Успења Пресвете Богородице. Натпис на зиду цркве гласи: "уградио сам ове стубове који неће бити уздрмани вековима. Монах Георгије грузијски, Градитељ"...
Родом из Кападокије; од знатне фамилије; била намењена за невесту цару Михаилу III (842-867 г.) и онаху Св. Теодоре царице; но она по савету Св. Јоаникија Великог изабрала за своје обиталиште Цариградски женски манастир Хрисовалант, и раздавши све имање своје она се постриже у том манастиру. Због својих подвига она се брзо прочу, стече свеопште поштовање најпре у манастиру, затим и ван манастира. И на општу жељу свих патријарх Цариградски Методије (843-847 г.) је постави за игуманију обитељи. Велика подвижница и узорна руководитељка у духовном животу она привуче у свој манастир многобројне пострижнице. Упокојила се 921 године. Данас постоје два дивна њена манастира у предграђима града Атине у Атици.
Свети мученик Акакије, млад по годинама, пострада у време цара Ликинија, пред кога би изведен на суд. Пошто исповеди Христа, Акакије би по наређењу Ликинијевом обешен и струган, па затим предат игемону Терентију. Овај врже мученика у котао пун вреле смоле, зејтина и оцта; али светитељ, чуван благодаћу Божјом, остаде неповређен...
Свети мученик Христов Евстатије бејаше војник у Анкири. Пошто беше хришћанин он би изведен пред војводу Корнилија. Упитан, он смело исповеди Господа Христа; зато би бездушно бијен. Потом му провртеше стопала, провукоше конопац и вукоше га од града Анкире до реке Сангаре; при томе војвода иђаше за њим и посматраше. ..
Овај мученик Христов беше војник у Анкири. Потргнут на суд он се не уплаши никаквих мука, но слободно хваљаше име Господа Христа. Војвода Корнилије нареди, те му провртеше стопала, провукоше конопац и вукоше човека Божјег до неке реке, па га бацише у реку. Силом Божјом спасен и од рана исцељен, он се јави војводи потпуно здрав. Када га војвода виде жива, толико се устраши, да извади мач и самог себе прободе. Јевстатије поживе још неко време и сконча у Господу 316. године.
Син цара Михаила Куропалата. Са сјајним образовањем, са ретком мудрошћу и уједно кротошћу Прокопије (тако се најпре зваше) беше у својим младићким годинама предмет дивљења целог Цариграда. У једној повељи цар Роман Старији назива га „највећим од свих философа”. Но бојећи се да му се душа не погорди и не пропадне од људске славе, овај сјајни младић обуче се једнога дана у рите просјачке и дође у Свету Гору, где прими монашки чин од знаменитог светитеља Козме. После дугих усамљеничких подвига он обнови Ксиропотамски манастир, а мало за тим сазида нови манастир Светопавловски, где у старости и сконча. Када се тај манастир освештавао, цар Роман пошље на дар велики део Часног Крста, који се и до данас тамо чува. Каже се за овога светитеља, да је проповедао Јеванђеље у Македонији и Србији. Претрпео је многе муке од злога цара Лава Јерменина, иконоборца, и упокојио се 820. г. Пред смрт своју свети Павле рече братији: „Ево стиже час, који је душа моја увек желела и од кога се тело моје увек страшило”.
У време цара Антонина свети Јулијан пређе из Далмације у Кампанију Италијанску. Беше млад и красан младић, душом сав предан Господу. На путу срете војнике царске, који иђаху да хватају хришћане. „Мир вам, браћо!” ослови их Јулијан. По таквом поздраву и по кротости лица младићева војници закључише, да је он хришћанин. На њихово питање одговори им Јулијан: „Хришћанин сам, родом из Далмације”. Још им Јулијан отворено призна, да путује с циљем обраћања идолопоклоника к јединоме живоме Богу. Војници га бездушно тукоше и најзад бацише у неки ров, где седам дана проведе без икакве људске хране. Но јави му се ангел Божји, који му даваше небесну храну. Изведен на суд Јулијан оста тврд у вери као дијамант. Видећи његово мужевство и непоколебљивост у вери, тридесет људи обратише се Христу Господу. Осуђен на смрт свети Јулијан клече и уздиже молитву Богу, благодарећи за свој мученички подвиг и молећи Га, да се смилује свима онима који буду поштовали спомен његов. Би посечен секиром, и предаде дух Богу.
Ова четворица беху из броја седам ђакона и из Седамдесет апостола. Остала тројица ђакона беху: Стефан, Филип и Николај. Стефан првомученик празнује се засебно 27. децембра, а Филип 11. октобра. Николај није ушао у ред светитеља због своје јереси. А она прва четворица немају посебних дана празновања, него се сви спомињу у овај један дан, 28. јула. Прохор је био рукоположен од апостола Петра за епископа никомидијског. Био је неко време на служби код светог Јована Јеванђелиста, и на острву Патмосу забележио је откровења, која је чуо са уста светог Јована. Потом се вратио у Никомидију, где уложи велики труд око обраћања народа у веру. Сконча мученички у Антиохији где би убијен од неверних. Никанор свети пострада у Јерусалиму истог дана кад и свети Стефан архиђакон, а ускоро за њим и две хиљаде других хришћана, које побише злобни Јевреји. Тимон беше епископ у Арабији, и пострада за Христа на крсту. Пармен умре на очи апостола, и од ових би оплакан и погребен.