Свети Јоаникије II, архиепископ и први патријарх српски
Родом од Призрена, и служио најпре као секретар при краљу Душану. Архиепископом постао 1339. године, а 1346. године уздигнут у звање патријарха. Ревностан архипастир и уређивач цркве српске, Законов церковних великоје утвржденије. Упокојио се 3. септембра 1349. године. Његове мошти почивају у Пећи.
Света мученица Василиса
Деветогодишња девојчица. Пострада у Никомидији не дуго после смрти светог Антима. Цело јој тело мучитељи покрише ранама, но она оста верна Христу. Бог је очува у огњу и пред зверовима неповређену, што видевши мучитељ њен, Александар, покаја се и прими веру Христову. Василиса изађе у поље, паде на колена, да се Богу моли и благодари за претрпљене муке, и у том предаде дух свој Богу, око 309. године.
Свети свештеномученик Антим
Рођен у Никомидији и од детињства васпитан као прави хришћанин. „Тело његово беше умртвљено, дух смирен, завист искорењена, гнев укроћен, леност прогнана;... имаше љубав к свима, мир са свима; благоразумност посред свију, ревност према слави Божјој, јавну свима”. Није чудо што човек с таквим врлинама би постављен за епископа. Антим свети епископствоваше у Никомидији у време љутог гоњења хришћана под опаким царевима Диоклецијаном и Максимијаном. Нарочито у Никомидији проливаше се крв хришћанска потоцима. Једне године о Рождеству Христовом би сажежено у једном храму двадесет хиљада мученика (в. 28. децембар). То се деси у време Антимова архијерејства. Но гоњење се тиме не оконча, него се продужи, и многи хришћани беху бачени у тамницу и чувани ту за муке и смрт. Свети Антим се удаљи у једно село, Оману, не да би утекао од смрти, него да би отуда могао храбрити паству своју у подвигу мученишта, да нико од страха не отпадне. Једно његово писмо хришћанима у тамници би ухваћено и предато цару Максимијану. Цар посла двадесет војника да нађу и доведу Антима. Седи и прозорљиви старац изађе у сусрет војницима, уведе их у дом и угости, па тек онда рече, да је он Антим, кога они траже. Задивљени војници добротом Антимовом предлагаху му да се сакрије, а они ће рећи цару, да га нису могли наћи. Али Антим одговори, да он не сме дозволити, да се лажју преступа заповест Божја и његов живот спасава, него пође са војницима. Успут сви војници повероваше у Христа и беху крштени од Антима. Изведен пред цара Антим би дуго и љуто мучен, и најзад секиром посечен. Прослави Господа и упокоји се у Господу почетком IV века.
Јеванђеље дана за 16.09.2023.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 16.09.2023. Зачало 97.
Уски и прави пут
У животу човека постоје само два пута: један је уски, други је широки. Ни на један ни на други пут нико нас не присиљава. Ни са једном ни на другом нико нас не задржава. Којим ћемо путем ићи, то зависи од нашег избора. Али, ко жели да чује који је прави, у Јеванђељу је јасно речено. Зашто морамо да постимо, зашто усамљеност, зашто толико молитве, итд? Они који прате пут спасења знају колико је све то неопходно, док они који избегавају овај пут, пре би да не слушају о томе...
Свети Синод СПЦ о броју жртава у Јасеновцу
Синод са великим жаљењем указује на веома трагичну чињеницу да се појединци српског рода и православне вере јавно одричу светих мученика, пострадалих само зато што су били Срби и православни хришћани, поричући њихово постојање, живот у верности Христу Господу, због Кога су и задобили мученички венац. Вишеструко умањивање броја усташких жртава, само је део пројектованог свеобухватног, глобалног процеса чији креатори намеравају да униште све вредности људске цивилизације – нацију, породицу, веру у Бога, родитељство, полове, па тако и појам о хришћанским светим мученицима.
Свети мученици Аитал и Амон
Ови свети мученици бише оптужени као хришћани код старешине Вавде, у Адријанопољу у Тракији. На његово питање ко су, одакле су и какво им је занимање они одговорише да су хришћани. Старешина им заповеди да принесу жртве идолима, но пошто они одбише, бише жестоко бијени воловским жилама и тако мученички скончаше и душе своје предадоше у руке Господа свога. (Од овог истог незнабожног старешине пострада и св. мученик Амун ђакон, који се помиње 1. септембра).
Светих 3628 мученика, пострадалих у Никомидији
За царовања римских царева Диоклецијана и Максимијана (282-305 г.) пострадаше за Христа у Никомидији 3618 мученика, који добровољно дођоше из Александрије. По убиству светог Петра, архиепископа Александријског, његове убице повероваше у Господа са свима домашњима својим и са многим другима који жуђаху да умру за Христа. Узевши дакле са собом своје жене и децу и све ближње, они драговољно пођоше у Никомидију на мучење за Господа Христа, и изађоше пред цара вичући: "Ми смо хришћани!" Чувши то Диоклецијан се смути, и најпре их ласкама наговараше да се одрекну Распетога. А када они то не хтеше учинити, он нареди војницима да их пред њим исеку мачевима и тела њихова баце у горске провалије. После много година чесне мошти њихове бише пронађене, по чудесима која биваху од светих мученика.
Свети Елеазар
Син Аронов и други по реду првосвештеник израиљски. Помоћник Мојсејев при пребројавању земље обећане на дванаест колена. Верно чувао ковчег завета у Силому, и скончао мирно.
Свети Јован Постник, патријарх цариградски
Празнује се и 30. августа. Прво беше златар, па по Божјем Промислу а због своје велике добродетељи, посвећен за свештеника. Као младић једном хођаше свети. Јован са неким старим монахом, Јевсевијем, из Палестине. Наједанпут дође глас Јевсевију од некога невидљивога: „Авва, не ходи с десне стране великог Јована!” То глас Божји наговештаваше велику службу, на коју Јован ускоро имаше бити позван. После блаженог Евтихија Јован би изабран за патријарха цариградског. Никако се не хте примити, но би застрашен од неког небесног виђења, те се прими. До смрти своје беше велики испосник, молитвеник и чудотворац. Упокојио се 595. године. По смрти нађено код њега као једина му својина: једна дрвена кашика, једна ланена кошуља и једна стара одећа. Знаменити су му списи О покајању и О исповедању.