Скончао 1731. године. Чудотворне мошти откривене му 1804. године.
Родом из Јерменије. Побуђен речима Господњим: „Свак ко остави оца или мајку, примиће стоструко и наследиће живот вјечни”. Никон остави заиста све ради Христа и оде у неки манастир, где се замонаши. Када се усаврши у свима добродетељима, он напусти манастир и пође да проповеда људима Јеванђеље. Непрестано је викао: „Покајте се!” због чега и би прозван „Покајаније”. Као проповедник обиђе сву Анатолију и Пелопонез. Сотвори чудеса молитвом у име Христово и мирно пређе ка Господу свом љубљеном. Скончао у Спарти 998. године.
Пафлагонац; земљак и савременик светог Алимпија. Имао превелику љубав према Господу Исусу, и због те љубави предавао се великим подвизима. Свега се одрекао, само да би имао неподељену љубав према Господу своме. Пред смрт ангели се јаве да му узму душу, и лице му засија као сунце. Чудотворац велики пре и после смрти. Помаже нарочито болесној деци и бездетним родитељима.
Из Сирије. Ученик светог Марона и савременик светог Симеона Столпника. Подвизавао се под отвореним небом; хранио се наквашеним сочивом. Чинио чудеса велика; чак и мртве васкрсавао именом Христовим. Цар Лав питао је њега за мишљење о Халкидонском сабору. Упокојио се мирно 457. године.
Рођен у Адријанопољу, граду пафлагонијском и одмалена предан Богу на службу. Као ђакон служаше у цркви при епископу Теодору у томе граду. Но жељан усамљеничког живота, молитве и богомислија, Алимпије се удаљи на неко јелинско гробље ван града, од кога људи бежаху као од страшилишта због честих демонских привиђења. Ту он пободе крст, и сазида храм у част свете Ефимије, која му се беше јавила на сну. Покрај храма подиже столп висок, попе се на њ и проведе на њему у посту и молитви пуних педесет три године. Ни подсмех људи ни злоба демона не могаху га одатле удаљити нити у намери његовој поколебати. Нарочито од демона претрпе овај светитељ безбројне беде. Не само да га демони разним привиђењима устрашиваху, него га и камењем удараху, и не даваху му мира ни дању ни ноћу кроз дуго време. Но Алимпије мужествени ограђиваше себе од демонске силе крсним знамењем и именом Исусовим. Најзад га побеђени демони оставише и побегоше, а људи почеше поштовати и долазити му ради молитве, утехе, поуке и исцељења. Около његовог столпа подигоше се два манастира, с једне стране мушки а с друге женски. У женском манастиру живљаху и матер његова и сестра. Свети Алимпије руковођаше монахе и монахиње са свога столпа примером и речима и сијаше свима као сунце са небеса указујући пут ка спасењу. Толику благодат имаше овај угодник Божји, да га често обасјаваше небеска светлост, и над њим се уздизаше до небеса стуб од те светлости. Беше Алимпије диван и моћан чудотворац, како за живота тако и по смрти. Поживевши стотину година упокоји се 640. године у време цара Ираклија. Од његових светих моштију сачувана је глава у Кутломушком манастиру у Светој Гори.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 09.12.2022. Зачало 82.
Побеђивање себе, потчињавање свог ега, приближавање Христу, односно, живот за оног другог заправо је истинска хришћанска аскеза. Телесна аскеза, дакле, није суштина хришћанског поста. Његова суштина је управо – љубав. Љубав је несебично исхођење из самога себе, целодневна несебична делатност за ближњег.
ЖЕНА цара Максентија. Поверовала у Христа преко великомученице Екатерине. Мачем посечена.
Свети отац наш Петар родио се у Понту од побожних родитеља, са којима проживе само седам година. Све остало време свога живота он проведе у философији = у подвижништву (= ασκησιν = испосништву), најпре у Галатији; затим отпутова у Палестину. Тамо он обиђе сва свештена и света места, у свакоме проводећи дуго време у молитвама...
Види његово житије под 27. јулом, када је дан његове блажене кончине. Он се негде још спомиње и 22. новембра. У неким рукописима (Кодекс 24, 378 Британског музеја) каже се да се овога дана (25. нов.) празнује његово рођење.
Никада није пио вина. Једном би ухваћен од разбојника, и харамбаша га присили да испије чашу вина. Видећи добродушност Пафнутијеву харамбаша се покаја и напусти своје разбојничко занимање.
Ученик и следбеник светог Теоне, архиепископа александријског. Био неко време учитељем у знаменитој философској школи Оригеновој. На престо архиепископски ступио 299. године а мученички скончао при гробу светог апостола Марка 311. године. Управљао је црквом у претешко време, када су над вернима чинили насиље - споља неверници, а изнутра јеретици. У његово време пострадало је у Александрији шест стотина седамдесет хришћана. Често су целе породице извођене на губилиште и губљене. У то време Арије нечестиви смућивао је верне својим кривим учењем. Свети Петар га одлучи од Цркве и прокуне у овоме свету и у ономе. У тамници сам се Господ јавио овоме великом и дивном светитељу.
Рођен у Риму од царскога рода: савременик светих апостола. Мајка му и два брата пловећи по мору, буду занесени буром у разне стране; отац му оде да тражи жену и синове, па се и он изгуби. Тада Климент, будући двадесет четири године стар, пође на исток да тражи своје родитеље и браћу. У Александрији упозна апостола Варнаву, потом се придружи апостолу Петру, коме већ следоваху његова два брата, Фаустин и Фаустинијан. Промислом Божјим апостол Петар наиђе на мајку Климентову, као старицу просјакињу, а потом и на оца. И тако се опет састави цела породица, и сви као хришћани врате се у Рим. Климент се није одвајао од великог апостола, који га постави за епископа пре своје смрти. После мученичке смрти Петрове, епископ у Риму беше Лин, потом Клит - обојица за кратко време - па онда Климент. Са пламеном ревношћу управљаше Климент црквом Божјом, и обраћаше у веру Христову из дана у дан велики број неверних. Још одреди он седам брзописаца, да пишу житија хришћана мученика, који у то време страдаху за свога Господа. Цар Трајан протера га у Херсон, где Климент нађе око две хиљаде изгнаних хришћана. Сви беху запослени на тешком послу тесања камена на једном безводном месту. Климента примише хришћани с великом радошћу, и он им беше живи извор утехе. Молитвом својом изведе воду из земље, и обрати у хришћанство толики број неверних мештана, да за једну годину подиже се на том месту седамдесет пет цркава. Да не би даље ширио веру Христову, Климент би осуђен на смрт и утопљен у море с каменом о врату, у сто првој године. Мошти његове чудотворне извађене су из мора тек у време светих Кирила и Методија (в. 11. мај).
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 08.12.2022. Зачало 80.
У природном амбијенту насељеног мјеста Kрупа на Врбасу, истакнут на узвишењу изнад насеља којим тече ријечица Крупа, украшена каскадним дијелом водотока и препознатљивим дрвеним млиновима, налази се манастир Крупа. Манастирска црква посвећена светом Илији смјештена је на некрополи са стећцима, која заузима скоро читав јужни дио порте. Међу њима се посебно издвајају два која су украшена крстовима, розетама и полумјесецом те исклесана у високом рељефу.
Након што се Петар три пута одрекао Христа и покајао, Христос га није упитао: „Да ли ти је жао због онога што си учинио?", него: „Да ли Ме волиш?“ Да ли и ми умемо овако да поступамо? Да ли умемо да поверујемо у то да човек који је према нама рђаво поступио има право да каже: „Да, волим те! Нисам имао довољно храбрости, нисам имао довољно дубине, нисам имао довољно снаге духа, али те ипак волим“. Кад бисмо могли једни према другима тако да се односимо, све би било могуће међу људима, све реформе, и за човечанство би наступио нови живот.
ПРЕПОДОБНИ отац Руф подвизавајући се у Господу скончао у миру. Упитан једном: Шта је безмолвије - исихија (= riffuxia), и какваје корист од њега? старац одговори: "Безмолвије је седети у келији са познавањем Бога и са страхом Божјим, уздржавајући се од злопамћења и високоумља. Исихија је мајка свих врлина, и она чува монаха од распаљених стрела нечастивога, не дајући им да га оне ране. Да, брате, стекни њу сећајући се свог часа смртног."
ПОРЕКЛОМ са истока, из Азије. Основао манастир у Хрисипетри, у Понту. Свете мошти му почивале у том манастиру.