Преко шездесет година управљао црквом у Шпанији као епископ кордовски. Учаествовао видно на Првом васељенском сабору у Никеји, и председавао помесном сабору Сардикијском 347. године. Толико је ревновао за Православље, да је и пред смрт своју поново предао анатеми Аријеву јерес.
Подвизавао се у Руви, пустињи палестинској у време цара Маврикија (582-602). У младићству био овчар. Једном пси његови нападну некога човека, и растргну га, а он из несташлука не одбрани човека. Због тога му би откровено, да ће и он на крају погинути од зверова. Тако се и зби. Би изједен од зверова и предаде душу своју Господу.
Родом Мисирац и велики подвижник мисирски. Као дечак посећивао знамените духовнике, и од њих сабирао опитно знање као пчела мед са цвећа. Једном умоли Пимен старца Павла да га одведе св. Пајсију. Видевши га Пајсије рече Павлу: „Ово ће дете спасти многе, с њим је рука Божја”. Временом Пимен се замонаши, и привуче к монаштву још двојицу браће своје. Једном дође мајка да види синове своје, но Пимен је не пусти унутра него је кроз врата упита: „Да ли више желиш да нас видиш овде или онамо у вечности?” Мајка се удаљи с радошћу говорећи: „Кад ћу вас сигурно видети тамо, то не желим да вас овде видим”. У манастиру ове тројице браће, којим је управљао најстарији брат, авва Анубије, овакав је био типик: ноћу су четири часа проводили у рукодељу, четири часа у спавању и четири часа у псалмопојању. Дању су од јутра до подне проводили наизменично у раду и молитви; од подне до вечерње у читању, а после подне готовили су себи вечеру, једини оброк у двадесет четири сата, и то обично од неких зеља. О њиховом животу сам Пимен говори: „Ми смо јели то што нам се предлагало; нико никад није рекао: дај мени нешто друго, или: ја то нећу. На тај начин ми смо провели сав живот у безмолвију и миру”. Подвизивао се у V веку, и упокојио се мирно у дубокој старости.
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 09.09.2022. Зачало 15.
Један црквени Отац каже да је молитва као – стрела. Стрела је увек способна да полети, да достигне своју мету, да продре кроз отпор вештаства (материје), али само ако је избачена из доброга лука снажном мишицом. Средиште мете погађа само ако је стрелчев нишан непомичан и прецизан. А оно што често недостаје нашој молитви јесте та снага духа, свест о озбиљности наше ситуације.
Под паролом демократских права и људских слобода иза којих не стоји ништа друго до брутални тоталитаризам и право на изопаченост, креатори новог светског поретка ударили су на брак и породицу као основну људску заједницу. Антипородична идеологија, уништење природног полног идентитета и сексуализација деце постали су права пошаст, куга трећег миленијума која је закуцала и на наша врата. Како да се заштитимо и сачувамо нашу децу и породице...
Веома се дивим оним људима који у овом тешком времену налазе снаге и храбрости у себи да брину о напуштеним животињама, осакаћеним и болесним створењима Божијим. Бог нас гледа очима ових несрећних четвороножних страдалника. Колико има људског у њиховим очима. А колико суровости има у очима људи који су заборавили своје људско достојанство.
Живимо у таквим гресима да Бог, да би нас уразумио, опет пролива Своју Крв за нас, показући нам да се људи нису променили: како је Он је излио своју крв пре две хиљаде година, и тако је излива до данас. Ово је сведочанство о крвоточивој икони Спаситеља.
Бежи од празнословља, јер оно неминовно води осуђивању. Оно убија молитву и рако неповратно пропадамо…
Очистивши се својим сузама преставио се у миру, у место где нема суза ни уздаха.
Свети мученици ови пострадаше заједно за Христа мачем посечени.
Овај свети Адријан бејаше син римског цара Прова. Рођен у Риму, он доцније живљаше у Византији са својим братом Дометијем, који постаде епископ Византије. Пун жеље да пострада за Христа, блажени Адријан оде у Никомидију и изобличи цара Ликинија што низашта гони хришћане. Ликиније га због тога стављаше на разне муке, па му напослетку одсече главу 313 године. И тако блажени Адријан прими венац мучеништва. А брат његов епископ Дометије узе свете мошти његове и сахрани их у Аргиропољу, близу Византије, где беху и чесне мошти светих мученика Адријана и Наталије, као и мошти светог апостола Стахија, првог епископа Византије после светог Андреја Првозваног.
Ови свети мученици пострадаше са светим Адријаном мачем посечени.[3] Њихова света имена су ова: Минодије, Синетос, Платон, Евретос, Тирс, Евитије, Антим, Евтихије, Форетрије, Тентилије, Клавдије, Анатолије и Наталија, Мардоније, Ермоген, Антиох, Јован, Теодор, Троадије, Кириак, Елевтерије, Картерије, Теогон, Марин и Адријан.
Племић, под утицајем поука светог Александра Свирског примио монаштво. Подвизавао се најпре у Валамској пустињи; затим се удаљио на обалу Ладожског језера, где и основао манастир у име светог Николаја. Својим поукама и животом он обрати на пут истине два разбојника, који живљаху недалеко од његове обитељи: Ондруса и Кипријана. И они се обојица замонашише, и живљаху у његовој обитељи све до своје смрти. Преподобни Адријан заврши свој живот мученички: 1549 године, при повратку из Москве у манастир, он би убијен у близини насеља Обжи, и тело његово бачено у рит. Но кроз две године свете мошти његове, по чудесном указању братији, бише откривене нетљене, и сада почивају у његовом манастиру, у храму Ваведења.
Кад Тамерлан опколи Москву са безбројном војском, Руси пренесосе чудотворну икону Пресвете Богородице из Владимира у опкољени град и сав народ се са сузама поче молити Светој Пречистој. Наједампут се сва војска татарска, без видљивог разлога, поче зурно повлачити. Тамерлан у сну имаше виђење: облаци светитеља носаху се под небесима, у средини њиховој Света Богородица као царица, и још даље безбројна војска ангела. Богородица оштро пречасе Тамерлану и наређиваше му да одступи са руске земље, а светитељи махаше својим жезлима. Ужаснут овим сном, Тамерлан нареди повлачење.
Ученик светог Пахомија и велики међу подвижницима мисирским. Био игуман манастира у Тавени. Цео живот провео у потпуној чистоти. Једном га запитао неки брат: „Који пут води ка смирењу?” На то Титој одговори: „Пут ка смирењу јесте: уздржљивост, молитва и сматрање себе нижим од сваке твари”. Достигао врло висок степен савршенства, и кад год је уздизао руке на молитви, дух његов је долазио у екстазу. Упокојио се у IV или у V веку. Уједно с њим помиње се и преподобни Ивистион.
Муж и жена, обоје од племенита и богата рода из Никомидије. Адријан беше начелник претора и незнабожац, а Наталија потајна хришћанка. Обоје млади, и живљаху у браку свега тринаест месеци до мучеништва. Када опаки цар Максимијан посети Никомидију, нареди да се хришћани хватају и на муке стављају. Близу града у једној пећини беху скривени двадесет три хришћанина. Неко их достави власти, и бише љуто шибани волујским жилама и штаповима, па онда бачени у тамницу. Потом их изведоше из тамнице и доведоше претору, да им имена попише. Адријан посматраше ове људе, измучене но трпељиве, мирне и кротке, па их закле, да му кажу, шта они очекују од свога Бога за толике муке претрпљене. Они му говораху о блаженству праведних у царству Божјем. Чувши то и опет посмотривши те људе Адријан се наједанпут окрете писару и рече му: „Запиши и моје име са овима светима, и ја сам хришћанин!” Када за то чу цар, упита Адријана: „Да ниси с ума сишао?”, на што Адријан рече: „Нисам с ума сишао него сам к уму пришао”. Чувши за ово Наталија, веома се обрадова, и када Адријан са осталим сеђаше окован у тамници, она дође и служаше им свима; а када мужа њеног шибаху и мучаху разним мукама, она га храбраше да истраје до краја. После дугих мука и тамновања нареди цар, да се однесе у тамницу наковањ, и да им се чекићем пребију и ноге и руке. То би и извршено, и Адријан са двадесет три часна мужа издахну у претешким мукама. Мошти њихове пренесе Наталија у Цариград, и тамо их чесно сахрани. После неколико дана јави јој се свети Адријан сав у светлости и красоти и позва је да и она пође Богу, и она мирно предаде дух свој Богу.
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 08.09.2022. Зачало 14.