Никада не треба улазити у препирке, а нарочито онда када непријатељ може да надговори онога који је у праву…
Док свет јури за видљивим успесима и резултатима, живот Јоакима и Ане, које данас прослављамо, открива моћ невидљивог. У њиховој свакодневној борби и чежњи за дететом рађа се сила која преображава време, дом и будуће генерације. Радост и вера које су оставили нису само успомена - већ тајна која наставља да дели светлост и мир, и у данашњем свету препуном немира.
Свети Теодосије, архиепископ Черњиговски, по пореклу свом припадао је властелинској фамилији Углицких. Отац Теодосијев Никита бејаше свештеник у Малоросији; мати му се звала Марија. Родитељи васпитаваху свога сина у страху Божјем и хришћанској побожности; под утицајем њихових поука у његовој се души још од раног детињства заметнуше клице оне побожности, којом се украшавао сав његов потоњи живот. По природи кротак, послушан и осетљив, Теодосије је из детињства горео пламеном љубављу према Богу и усрђем према храму Божјем. Пошто се код куће научи да чита и пише, Теодосија даде отац на даље образовање у Кијево-Братску Богојављенску школу...
Основао Опочски Илијински манастир, у Псковској губернији; подвизавао се крајем шеснаестог и почетком седамнаестог века. Свете мошти му почивају у цркви његовог манастира.
Овај свети мученик би привезан за два кедра и рашчепљен надвоје, и тако пострада за Господа Христа.
Свети Јосиф беше родом из околине града Волока Ламскога. Прадед му беше литванског порекла, а родитељи му се зваху Јован и Марин. Када му би седам година дадоше га да учи школу , и он врло брзо изучи Божанствено Писмо. И стаде он врло често одлазити у цркву. Са вршњацима својим није проводио време, него се свагда труђаше да угоди Богу. Увидевши пролазност овога света, он отиде у Боровск у манастир преподобног Пафнутија, који га постриже у иночки чин. И све време он провођаше у посту и молитви, и постаде искусан подвижник, повињавајући се у свему своме духовном наставнику. После пак неког времена преподобни Јосиф узе к себи у манастир и свога оца по телу, замонаши га, и служаше му и двораше га до дана смрти његове. И мајка му такође постаде монахиња са именом Марија. Преподобни Јосиф проведе осамнаест година у покорности и послушању код светог Пафнутија.
Живео у Цариграду у XII веку. Својим животом толико угодио Богу, да су се пред њим црквена врата сама отварала, и кандила сама од себе палила. Тако је силна била молитва његова. По жељи некога ђакона Созонта а по молитви Никитиној јавио се из онога света неки свештеник, с којим је Созонт био у завади и остао неизмирен. Јавио се најпре један ред свештеника у белим а по том други ред у црвеним одеждама. Созонт позна између њих свога супарника, и с њим се измири. То се догодило ноћу у цркви Влахерни.
После богоугодног живота и страдања за Христа мирно скончао 299. год.
Племић севастијски. У време мучења четрдесет мученика у Севастији (в. 9. март), он обилажаше ове мученике у тамници и храбраше их и служаше им. По њиховој славној смрти и он би ухваћен, бијен и мучен за Христа, и најзад обешен о дрво са једним тешким каменом о врату а другим о нози. Благодарећи Богу на свему, он предаде дух свој у време цара Ликинија 320. године.
Овај Сабор састаде се 431. године у Ефесу за време цара Теодосија Млађег. На Сабору беше две стотине Светих отаца. Сабор овај осуди Несторија, патријарха цариградског, због јеретичког учења о Пресветој Деви Марији и рођењу Господа. Наиме: Несторије не хте називати Свету Деву Богородицом него Христородицом. Свети Оци, осудивши Несторијево учење, утврдише, да се Света Дева назива Богородицом. Осим тога, потврдише одлуке Првог и Другог васељенског сабора, нарочито Символ Вере никео-цариградски, заповедивши да нико не сме од овога Символа нити шта одузимати, нити додавати.
Свети Јоаким беше син Варпафира, из колена Јудина, и потомак цара Давида. Ана беше ћерка свештеника Матана, из колена Левијева, као и првосвештеник Арон. Тај Матан имаше три кћери: Марију, Софију и Ану. Марија се удаде у Витлејем, и роди Саломију; Совија се удаде такође у Витлејем, и роди Јелисавету, мајку светог. Јована Претече; а Ана се удаде у Назарет за Јоакима, и у старим данима својим роди Пресвету Богородицу Марију. Јоаким и Ана педесет година живљаху у браку и беху бесплодни. Живљаху богоугодно и тихо, и од свих прихода својих једну трећину само употребљаваху на себе, другу раздаваху сиромасима а трећу жртвоваху храму. А беху имућни добро. Једном када под старост одоше у Јерусалим да принесу жртву Богу, укори их првосвештеник Исахар говорећи Јоакиму; „Ниси достојан, да се из твојих руку прими дар, јер си бездетан”. Тако и други, који имаху деце, гураху Јоакима позади себе као недостојна. То веома ожалости ове две старе душе, те с великом тугом вратише се дому своме. Тада обоје припадоше на молитву Богу, да и на њима учини чудо, као некад на Авраму и Сари, и подари им једно чедо за утеху у старости. Бог им посла ангела свога, који им објави рођење „кћери преблагословене, којим ће се благословити сви народи на земљи, и кроз коју ће доћи спасење свету”. И одмах Ана заче и у деветом месецу роди Свету Деву Марију. Свети Јоаким поживе на земљи осамдесет а Ана седамдесет девет година, и представише се Господу (в. 25. јул).
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 22.09.2025. Зачало 27.
Не бојте се ни смрти, не бојте се ни ђавола. Гле, пред нама и над нама је, испред нас и око нас, и свуда у свима световима Она – Пресвета свемоћна Богомајка. Јача од свих смрти, јача од свих грехова, јача од свих ђавола, јер нам је родила Победитеља смрти и Спаситеља Господа Христа. Зато Њено име, Њена личност, Њено присуство на небу и на земљи испуњује неисказаном радошћу сва створења Божја. Јер кроз Њу и од Ње Господ све спасава пакла, све спасава греха, свима се отвара Рај, свима се отвара Царство Небеско.
Син не може ништа чинити сам од себе него што види да отац чини (Јов. 5, 19). Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Гони непријатеље именом Христовим, јер јачег од овог средства нема ни на небу ни на земљи…
Рођен у Понту 1738. године; монаховао у манастирима свога краја, затим служио као свештеник у Грузији, где је потом постао и епископ Упокојио се у миру. Свете мошти му откривене 1824. године.