Божанствени Зевина начини себи на једној планини подвижничку келију, и подвизаваше се у њој до cтaрости своје. Све преподобне оце свога времена он превазиђе истрајношћу у светој молитви. Пошто од старости није могао да стоји право за време молитве, блажени се ослањаше на свој штап, и тако се мољаше и слављаше Бога. Пошто проживе свој чудесни и богоугодни живот, он пређе из овог живота и оде ка Господу.
Од ове четворице преподобни Јован би ученик и познаник преподобног Лимнија, који се подвизавао на гори близу Таргале, као што рекосмо под 22 фебруаром. Овај Јован се настани на једној врло хладној гори, коja се налази на северу. И проведе на њој двадесет и пет година без крова и склоништа. Храна му беше хлеб и со. Носио је кострет. Око тела је носио врло тешке гвоздене ланце. Силно оптерећен тим ланцима и паљен сунчаном жегом, овај храбри подвижник никада није допуштао себи никакву олакшицу и предах у овим патњама...
Преподобни Дамјан, монах манастира Есфигмена на Светој Гори. Био савременик и друг великог Козме Зографског. Подвизавао се на гори Самарији, између Есфигмена и Хилендара. Упокојио се мирно 1280. године. Када се упокојио, из његовог, гроба кроз 40 дана исходио је диван и благоухан мирис.
Овај велики муж апостолски родио се беше као незнабожац. Свети Јован Богослов уведе га у веру Христову и крсти га. У раном детињству Поликарп оста сироче и према неком сновиђењу, прими га једна племенита удова, Калиста, која га као сина подиже и васпита. Беше Поликарп од детињства благочестив и милосрдан. Старао се да подржава животом светог Вукола, тадашњег епископа у Смирни, а и свете апостоле Јована и Павла, које је познавао и слушао. Свети Вукол га рукоположи за презвитера, а пред смрт означи га за свога наследника у Смирни. Апостолски епископи, који се сабраше на погреб Вуколу, хиротонисаше Поликарпа за епископа. Од самога почетка би Поликарп обдарен силом чудотворства. Тако, изгна злог духа из слуге некога књаза, заустави молитвом страшни пожар у Смирни. Видећи ово многи незнабошци сматраху га једним од богова. Низвођаше кишу у сухо време, исцељиваше болести, прозираше, прорицаше итд. Пострада за време цара Марка Аврелија. На три дана пред смрт прорече свети Поликарп: „Кроз три дана ћу бити сажежен на огњу ради Господа Исуса Христа!” И кад га трећи дан војници ухватише и поведоше на суд, он узвикну: „Нека буде воља Господа Бога мога!” А када га судија саветоваше да се одрече Христа и призна римске богове, рече Поликарп: „Не могу променити боље за горе!” Нарочито Јевреји мржаху Поликарпа и настојаваху да се Поликарп спали. Када га везана ставише на ломачу, он се мољаше дуго Богу. И беше врло стар, и сед, и светао као ангел Божји. И видеше сви људи, како га пламен обавија, али њега не додирује. Устрашени таквом појавом незнабожне судије наредише џелату да га копљем кроз пламен прободе. И када би прободен, из њега истече веома много крви, тако да се сав огањ погаси, а тело његово оста цело и неопаљено. По наговору Јевреја нареди судија да се мртво тело Поликарпово спали по обичају јелинском. И тако спалише нечастиви мртвог онога кога живог нису могли спалити. Пострада свети Поликарп 167. године на Велику Суботу.
Циљ људског живота представља цивилизацијску тему број један. Од искони је човек постављао себи ово питање дајући, истовремено, много одговора. Неки од тих одговора постајали су и покретачи целокупне историје. Али, за нас хришћане? Ево како је о смислу и циљу живота говорио блаженопочивши патријарх српски Павле.
Чувар чудотворне мироточиве иконе Богородице „Умекшање злих срца“, слуга Божији Сергије, објавио је пре неколико дана снимак на којем икона крвари у храму Новомученика и Исповедника Руске Цркве у Апатитима.
Велики пост је време тражења смисла: смисла сопственог професионалног живота; смисла односа према другима; смисла и значаја пријатељства; смисла сопствене одговорности… Хиљаде људи сматрају да промене долазе само споља, али ми хришћани би требало да докажемо да у стварности све долази изнутра – из живота сагласног са вером.
Деца немају потребе да посте као одрасли хришћани. Она још не поседују грехе, страсти и навике, које се постом смирују и због којих је пост од Бога заповеђен. Како ће деца постити зависи само од побожности и вере њихових родитеља. А ту заиста треба имати много мудрости и расуђивања да се не би огрешили ни о телесне ни о духовне потребе свога детета.
Ваистину преподобни Варадат бејаше из града Антиохије. Пошто заволе усамљенички и философски (φιλοσοφον = подвижнички) живот, он се најпре затвори у једну малу келију. Одатле пак отиде на једну врло високу стеновиту гору. Ту направи од дрвета један ковчег тако мали, да му се цело тело није могло сместити. Осим тога даске нису биле добро узглобљене, а поклопац је био као решетка, те је преподобног и киша тукла и жега сунчана пекла...
О томе видети под данашњим датумом: Проналазак моштију светнх Мученика у Евгенији.
Света мученица и њене христољубиве слуге пострадаше за Христа, мачем посечени.
Епископовао на престолу Римском од 127 до 139 године.
Овај преподобни родио се у Цариграду од побожних и веома богатих родитеља. Пошто још као дете постаде побожан, он заволе да се обуче у монашку схиму. Зато отиде у околину Никомидије, и тамо се у једном манастиру званом Павлопетровом замонаши. И он толики успех постиже у врлинама, и толико се прочу, да и цареви сазнаше за њега. Упознао се са светим Теодором Студитом и другим светим исповедницима и радио са њима на васпостављању поштовања светих икона. У време пак цара Лава Иконоборца, би оптужен због поштовања светих икона. Због тога би стављен на разне муке, и поднесе најсуровија прогонства и невоље. Но он остаде непоколебљив, и до краја се држаше Православља. И тако отиде ка Господу радујући се, 821 године.
Ученик светих апостол и патролошки писац. Од њега имамо сведочанство о Јеванђељу Матејевом и Марковом, о четири Марије и браћи Господњој, као и један непотпуно сачуван спис: Изјашњење Речи Господње.
Пустињаци сиријски. Један од њихових нарочитих подвига било је ћутање. По смрти светог Таласија 440. Лимније пређе ка светом Марону (14. фебр.) и тамо се подвизавао на врху планине под отвореним небом.
У време цара Аркадија откопаше се мошти многих мученика Христових, међу којима и апостола Андроника и помоћнице му Јуније (Рм 16, 7). Ове мошти пронађоше се према откровењу од Бога некоме клирику Николи Калиграфу. „Њихова имена зна само Господ, који их је записао у Књигу Живих на небесима”. Над моштима апостола Андроника саградио је цар Андроник I диван храм у XII веку.