Родом из Киликије. Васпитан од малена у хришћанском благочешћу. Оставивши све, пошао да проповеда Јеванђеље. У Анкири буде ухваћен од некога незнабожачког кнеза Сакердона. Када му кнез грозно припрети мукама, ако се не поклони идолима, одговори му свети Калиник: „Мени је свака мука за Бога мога тако добродошла као гладноме хлеб”. После страшних истјазања и побоја, обу га кнез у гвоздене опанке, са ексерима унутра, и нареди да га терају у град Гангрски, јер нити га смеде више мучити нити погубити у Анкири, пошто многи гледајући јуначко трпљење Божјега човека, обратише се у веру Христову. Успут ожеднеше војници, и не би воде. Свети Калиник се помоли Богу, и изведе воду из једног камена. Кад стигоше у град Гангрски, бацише мучитељи светог Калиника у пећ зажарену. Светитељ се помоли Богу говорећи: „Благодарим ти, Оче небесни, што си ме учинио достојним овога часа, у који за име Твоје свето умирем”. Потом уђе у огањ. Када се огањ угаси, нађоше тело његово мртво, али цело и од огња неповређено. Чесно пострада и увенча се венцем вечне славе око 250. године.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 11.08.2021. Зачало 68.
Када чујемо реч подвиг, већина нас у мислима види слику необичних дела несвакидашњих личности, које красе изузетне одлике. Међутим, ми смо обични људи и неки велики подвизи нису за нас. Пред нама је само подвиг свакодневног живота: казати нешто у правом тренутку, потом у право време нешто прећутати, нешто не приметити у прави час, или пак приметити. Свако је у могућности то да постигне, а то је управо оно што се захтева од једног хришћанина.
Деловање Божјег провиђења и у малом увек је упечатљиво: медаљон са ликом Богородице није остао да лежи у муљу на дну језера, већ га је покупила управо она „Петровска риба“ о којој се говори и у Јеванђељу, а коју је касније уловио израелски рибар. Медаљон је на крају дошао у руке православке, што је опет чудо, будући да је израелски град Тиберијада традиционално јеврејски, а хришћанска породица је веома ретка у овом месту.
Преподобни Георгије Градитељ је трећи игуман манастира Иверон на Атосу. Према неким изворима, он је био нећак Светог Јована, оснивача и првог игумана манастира Иверон. Георгије је био уздигнут у ранг игумана након што је Свети Јевтим напустио манастир зарад пута у Јерусалим. Под његовим вођством је изграђена главна црква Успења Пресвете Богородице. Натпис на зиду цркве гласи: "уградио сам ове стубове који неће бити уздрмани вековима. Монах Георгије грузијски, Градитељ"...
Родом из Кападокије; од знатне фамилије; била намењена за невесту цару Михаилу III (842-867 г.) и онаху Св. Теодоре царице; но она по савету Св. Јоаникија Великог изабрала за своје обиталиште Цариградски женски манастир Хрисовалант, и раздавши све имање своје она се постриже у том манастиру. Због својих подвига она се брзо прочу, стече свеопште поштовање најпре у манастиру, затим и ван манастира. И на општу жељу свих патријарх Цариградски Методије (843-847 г.) је постави за игуманију обитељи. Велика подвижница и узорна руководитељка у духовном животу она привуче у свој манастир многобројне пострижнице. Упокојила се 921 године. Данас постоје два дивна њена манастира у предграђима града Атине у Атици.
Свети мученик Акакије, млад по годинама, пострада у време цара Ликинија, пред кога би изведен на суд. Пошто исповеди Христа, Акакије би по наређењу Ликинијевом обешен и струган, па затим предат игемону Терентију. Овај врже мученика у котао пун вреле смоле, зејтина и оцта; али светитељ, чуван благодаћу Божјом, остаде неповређен...
Свети мученик Христов Евстатије бејаше војник у Анкири. Пошто беше хришћанин он би изведен пред војводу Корнилија. Упитан, он смело исповеди Господа Христа; зато би бездушно бијен. Потом му провртеше стопала, провукоше конопац и вукоше га од града Анкире до реке Сангаре; при томе војвода иђаше за њим и посматраше. ..
Овај мученик Христов беше војник у Анкири. Потргнут на суд он се не уплаши никаквих мука, но слободно хваљаше име Господа Христа. Војвода Корнилије нареди, те му провртеше стопала, провукоше конопац и вукоше човека Божјег до неке реке, па га бацише у реку. Силом Божјом спасен и од рана исцељен, он се јави војводи потпуно здрав. Када га војвода виде жива, толико се устраши, да извади мач и самог себе прободе. Јевстатије поживе још неко време и сконча у Господу 316. године.
Син цара Михаила Куропалата. Са сјајним образовањем, са ретком мудрошћу и уједно кротошћу Прокопије (тако се најпре зваше) беше у својим младићким годинама предмет дивљења целог Цариграда. У једној повељи цар Роман Старији назива га „највећим од свих философа”. Но бојећи се да му се душа не погорди и не пропадне од људске славе, овај сјајни младић обуче се једнога дана у рите просјачке и дође у Свету Гору, где прими монашки чин од знаменитог светитеља Козме. После дугих усамљеничких подвига он обнови Ксиропотамски манастир, а мало за тим сазида нови манастир Светопавловски, где у старости и сконча. Када се тај манастир освештавао, цар Роман пошље на дар велики део Часног Крста, који се и до данас тамо чува. Каже се за овога светитеља, да је проповедао Јеванђеље у Македонији и Србији. Претрпео је многе муке од злога цара Лава Јерменина, иконоборца, и упокојио се 820. г. Пред смрт своју свети Павле рече братији: „Ево стиже час, који је душа моја увек желела и од кога се тело моје увек страшило”.
У време цара Антонина свети Јулијан пређе из Далмације у Кампанију Италијанску. Беше млад и красан младић, душом сав предан Господу. На путу срете војнике царске, који иђаху да хватају хришћане. „Мир вам, браћо!” ослови их Јулијан. По таквом поздраву и по кротости лица младићева војници закључише, да је он хришћанин. На њихово питање одговори им Јулијан: „Хришћанин сам, родом из Далмације”. Још им Јулијан отворено призна, да путује с циљем обраћања идолопоклоника к јединоме живоме Богу. Војници га бездушно тукоше и најзад бацише у неки ров, где седам дана проведе без икакве људске хране. Но јави му се ангел Божји, који му даваше небесну храну. Изведен на суд Јулијан оста тврд у вери као дијамант. Видећи његово мужевство и непоколебљивост у вери, тридесет људи обратише се Христу Господу. Осуђен на смрт свети Јулијан клече и уздиже молитву Богу, благодарећи за свој мученички подвиг и молећи Га, да се смилује свима онима који буду поштовали спомен његов. Би посечен секиром, и предаде дух Богу.
Ова четворица беху из броја седам ђакона и из Седамдесет апостола. Остала тројица ђакона беху: Стефан, Филип и Николај. Стефан првомученик празнује се засебно 27. децембра, а Филип 11. октобра. Николај није ушао у ред светитеља због своје јереси. А она прва четворица немају посебних дана празновања, него се сви спомињу у овај један дан, 28. јула. Прохор је био рукоположен од апостола Петра за епископа никомидијског. Био је неко време на служби код светог Јована Јеванђелиста, и на острву Патмосу забележио је откровења, која је чуо са уста светог Јована. Потом се вратио у Никомидију, где уложи велики труд око обраћања народа у веру. Сконча мученички у Антиохији где би убијен од неверних. Никанор свети пострада у Јерусалиму истог дана кад и свети Стефан архиђакон, а ускоро за њим и две хиљаде других хришћана, које побише злобни Јевреји. Тимон беше епископ у Арабији, и пострада за Христа на крсту. Пармен умре на очи апостола, и од ових би оплакан и погребен.
После чуда у манастиру Светог Давида у Евији, после чудесне кише у селу Прокопи , које је угасило пожаре, догодило се ново велико чудо и у цркви Свете Тројице на Маратонском језеру. Свештеник у овој парохији, одмах након гашења пожара, снимио је видео запис, на коме се јасно види да је у време пожара постојала "линија" преко које ватра није смела да пређе.
Они који су дубоко уронули у дух покајања, њима су страдања нормална ствар, и не доживљавају их као нешто негативно, већ их са дубоком захвалношћу Богу прихватају, осећајући се увек као кривци и дужници Божији. И увек гледају да неку поуку из страдања извуку, доживљавајући их као васпитање и као лекцију у школи спасења.
Племић; спочетка монах у манастиру светог Сергија Радонежског, затим настојатељ; 1539 године изабран за митрополита Московског. Као митрополит борио се против неправде и насиља неких моћних бојара: зато послат на заточење у Кирилов манастир, па потом превезен у Сергијеву лавру. Ту свети Јоасаф престави се ка Господу 1555 године. Свете мошти његове почивају у Тројицкој лаври.
Свети Христодул беше родом из Касандре код Солуна. Као дечак дође у Солун и изучи абаџијски (кројачки) занат. Као занатлија путоваше продајући своју робу. Тако би и на острву Хијосу, где купи један дрвени крст, донесе га у Солун, даде да га зографишу, па га приложи цркви Св. Атанасија. У то време чу да један Бугарин хоће да се потурчи, и веома се на то ожалости...
Прогледавши, овај слепац поверова у Христа; зато мачем посечен.