Један од најпотреснијих и најзагонетнијих тренутака у хришћанској историји јесте распеће Исуса Христа. У тим последњим, физички и духовно исцрпљујућим часовима на крсту, Исус је изговорио речи које су вековима остављале дубок утисак на вернике и теологе:
„Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ (Матеј 27:46, Марко 15:34)
На први поглед, ове речи делују као крик очаја, израз осећаја потпуне напуштености, као да сам Син Божји, у најтежем тренутку, више не осећа присуство Бога Оца. Али да ли је могуће да се иза овог вапаја крије нешто дубље – не само лична патња, већ и пророчка порука?
Корен у Писму: Псалам 22 као кључ разумевања
Да бисмо уопште разумели тежину и значење тих речи, морамо се вратити на њихов извор. Исус не говори случајно – Он цитира почетак Псалма 22. Тај псалам почиње истим речима: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“
Али, уместо да остане у тону очаја, псалам се развија у наратив страдања праведника који, упркос понижењу, поразима и изругивању, доживљава коначну победу, избављење и славље. На пример, у Псалму 22:24 стоји: "Јер се не оглуши молитве ништег нити је одби; не одврати од њега лице своје, него га услиши кад Га зазва."
Овим цитатом, Исус као да „призива“ цео тај псалам у свест присутних. Људи који су Га окруживали – Јевреји тога доба, упознати са Писмом – могли су да препознају овај наговештај. Његове речи нису биле само израз тренутне патње, већ и дубока теолошка изјава: указивање на испуњење древног пророчанства.
Патња и свесност божанског плана
Као Богочовек, Исус је у потпуности учествовао у људској природи – осећао је бол, глад, тугу, и – у том тренутку – вероватно и изолованост. Ипак, Он је у исто време био и савршено свестан Своје мисије и Божјег плана спасења. Сам Христос је, више пута у Јеванђељима, најављивао Своје страдање, смрт и васкрсење (види: Матеј 16:21; Марко 8:31; Лука 9:22). Стога је тешко замислити да је у том тренутку изгубио наду или веру у Оца.
У том светлу, речи „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ могу се схватити као драматичан и симболички начин да се покаже дубина Његове жртве, али и да се испуни Писмо – до последње речи.
Духовна педагогија: поука за човечанство
Ове речи могу се разумети и као вишеслојна порука човечанству. Прво, оне разобличавају тежину греха – човечанство је, својом слободном вољом, отишло толико далеко да је одбацило и убило самог Месију. Ово је крик против насиља, неправде и греха који одваја човека од Бога.
Друго, ово је дубока лекција о нади: иако страдање изгледа као крај, оно је само увод у победу. Исус упућује на Псалам који почиње очајем, али се завршава прославом: „Опоменуће се и обратиће се ка Господу сви крајеви земаљски, и поклониће се пред Њим сва племена незнабожачка.“ (Пс. 22:27) Такође, на крају псалма стоји: "Пред Њим ће пасти сви који силазе у прах, који не могу сачувати душу своју у животу. Семе ће њихово служити Њему. Казиваће се за Господа роду потоњем. Доћи ће, и казиваће правду Његову људима његовим, који ће се родити; јер је Он учинио ово."
И треће – то је позив на разумевање Светог писма у целини. Ниједан детаљ у јеванђељима није случајан. Свака реч има слојеве значења, и Исус, чак и у тренутку највеће патње, делује као Учитељ, водећи нас назад ка Речи Божјој.
Теолошке интерпретације кроз векове
Хришћански мислиоци и свети оци Цркве су на различите начине тумачили ове речи. Свети Јован Златоусти их тумачи као израз Христове људске природе – да је Исус истински страдао, а не привидно. Свети Августин указује на то да је Христос узео на Себе грех света, и да у том тренутку „носи“ последицу греха – одвојеност од Бога. Свети Кирил Александријски је, на пример, наглашавао да је Христос изговорио ове речи као глас човечанства, које је било отуђено од Бога због греха, и да је кроз Његову жртву то отуђење превазиђено.
Модерни теолози пак истичу да овај моменат показује да Бог није удаљен од људске патње, већ улази у њу. Он не стоји са стране – Он је ту, распет, у средишту људског бола.
Вапај као објава
Речи „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ нису само крик бола. То је у исто време и отворена књига пророчанства, и указање на Божју правду, али и милост. Христос нас не позива само да саосећамо са Његовим болом, већ и да препознамо дубину Божјег плана, у којем чак и тренуци највеће таме носе искру спасења.
Тај вапај и данас одјекује као позив сваком вернику да размисли о дубини Божје љубави и жртве. Он није само историјски догађај – он је позив на размишљање, на покајање, на веру. Христос није изгубио веру на крсту. Напротив – у том тренутку највећег бола, Он нам је оставио најдубљу поруку наде.
За Фондацију Пријатељ Божији: Н. Д.