Када се спомене страх Божији, прва асоцијација која се често јави јесте слика строгог Судије и бојазан од казне. Међутим, оваква представа је далека од истинског, дубоког значења које термин "страх Божији" има у Православном хришћанству. Он није ропски, паралишући страх од одмазде, већ једна узвишена љубављу испуњена бојазан – страх да не изгубимо Бога, страх да својим поступцима не повредимо Његову бескрајну љубав и не прекинемо заједницу са Њим. То је страхопоштовање према Оцу који нас безгранично воли, а не бојазан од тиранина.

Данас је модерно говорити о љубави, разумевању, слободи, али чим се спомене „страх“, у глави се јави слика Бога Који кажњава, Који суди, Који мотри на грехе, записује, мери, и – једног дана – кажњава. Зато многи побожни људи временом престану и да користе израз „страх Божији“, да не би звучали „средњовековно“. А заборављају да је управо „страх Господњи почетак мудрости“ (Пс. 110, 10; уп. Приче 9,10). Не крај, него почетак. Не затвор, него врата. Али какав је то страх?

Не страх од батина – него страх од губитка

Страх Божији није страх од казне, као да се Бог радује кад има разлог да нас сломи. Да, казна постоји – то нико разуман не негира. Постоји вечна последица одвојености од Бога. Постоји стање душе која не може да прими Љубав, јер се навикла да живи без ње. Али то није казна коју Бог намеће, већ последица избора срца.

„Бог не кажњава. Свако кажњава сам себе тиме што се одваја од Љубави.“ - Авва Исаија Пустињак

Прави страх Божији није страх пред силеџијом, него трепет пред Љубављу. То је онај страх који осећаш кад волиш некога више од себе, па знаш да би те сломило да изгубиш ту везу. Не зато што би те он казнио, него зато што би без њега живот изгубио смисао.

Страх који чува љубав

Страх Божији је као онај осећај који мајка има док гледа дете како спава – то није паника, него света одговорност. Или као што неко ко је заљубљен дрхти у присуству вољене особе - не зато што се боји, него зато што осећа да стоји пред нечим дубљим од речи, пред нечим светим и непоновљивим, што не сме да повреди ни помишљу.

„Ко има љубави, има и страх. Али не страх робовски, већ страх да не повреди Онога кога воли.“ - Свети Јован Златоусти. Ово нас подсећа да нас страх Божији не чини уплашеним, већ нас води у стање смирености пред Божијом величином и захвалности за Његову љубав.

То није страх који тера, него страх који зове. Није страх који ломи, него који чува. Није страх пред судом, него страх пред неизрецивом благошћу, који није супротан љубави, него јој је сродна сенка – знак да си жив, да ти је стало, да знаш да се не можеш играти са Светињом.

Сетимо се блудног сина (Лука 15:11-32). Он није бежао од оца из страха од казне, већ се после свега, када је схватио шта је изгубио, вратио са покајањем. Његов страх није био страх од батина, већ страх да је изгубио синовски однос и очеву љубав. Отац га је дочекао са загрљајем, а не са штапом, јер је истински страх, праћен покајањем, пут ка обнови заједнице.

Кад га изгубиш – онда стварно имаш разлога да се плашиш

Најгоре је кад се изгуби страх Божији. Кад човек помисли да је са Богом на „ти“, у смислу да више не мора да Га пита ни за шта. Кад му савест отупи. Кад се „навикне“ на Евхаристију, на речи Јеванђеља, на свештенички благослов, на икону.

„Не бој се казне – бој се да не отупиш на Љубав.“ - Старац Софроније Сахаров

Кад нестане страха Божијег, онда долази права трагедија – јер човек више не зна да је у непрекидном присуству Љубави.

Зато се не плаши Бога као џелата. Плаши се да Га не изгубиш као Оца. Зато што кад одеш пред Њега нећеш страховати због онога што си учинио, него због онога што си пропустио да узвратиш. А тада ће ти се учинити да је Његова љубав постала паклена – не јер се Он променио, него јер се ти ниси могао променити у Њему.

Божија љубав је – огањ. Али не обичан, него огањ који прожима све, без престанка. Њиме све живи. Свети Оци су је називали Огњеном љубављу. То није љубав која се укључује или искључује, већ стално присуство Божије Светлости, Његовог бића, Његове благодати. Та љубав сија на све — и на добре и на зле — као сунце. Али није сваки човек сунцолик.

Замисли човека са болесним очима. Кад изађе на светлост дана, он не осећа радост него бол. Иако је та светлост иста која обасјава и здраве и болесне, његове очи не могу да је поднесу. Не зато што је светлост зла, већ зато што му је унутрашњи орган виђења затрован.

Тако и душа. Ако је пуна љубави, светлост Божија је рај. Ако је пуна горчине, мржње, самољубља – та иста светлост је огањ који пече. Не зато што Бог кажњава, већ зато што у човеку нема ништа што може да Његову љубав прими. Такав човек бежи од Љубави, као што Адам бежи од Божијег гласа у Рају. Бежи од светлости, јер га она разобличава, и то боли више од сваке спољашње казне.

Црква нас учи да се пакao не налази изван Бога, већ изван љубави у нама. Бог је увек исти, али нису сви који Му прилазе исти. Иста та благодат која све чини светим, она и сажиже – не из мржње, већ из истине. „Бог је огањ који сажиже“ (Јевр. 12,29), каже апостол Павле. И Свети Јован Лествичник сведочи: „Љубав је по природи своjој – огањ.“

Када Христос каже: „Дођох да бацим огањ на земљу“ (Лк. 12,49), Он не говори о суду, већ о љубави. Тај огањ је дар Духа Светога, који просветљује и загрева срца. Али ако срце није способно да гори у томе – оно гори од тога.

Зато Црква упозорава, не да би нас заплашила, већ да бисмо се припремили. Да бисмо се научили љубави, овде и сада. Јер ако не научимо да волимо, шта ћемо радити у вечности, у присуству Љубави?

„За онога који воли, љубав Божија је рај. За онога који не воли, иста та љубав је пакао.“ - Св. Јован Шангајски

Ко је човек у светлости Божијој

Свети Симеон Нови Богослов каже да човек неће бити испитиван по делима као по некој таблици заслуга, већ по суштини: да ли личи на Христа. То је суштина Суда. Не да ли си чинио „добра дела“, него – шта си постао. Јеси ли постао син, брат, човек који љуби, или си остао у хладноћи мржње?

Зато није питање да ли ће Бог да нас казни – већ да ли ми можемо да поднесемо да нас Он и даље воли. Рај и пакао нису два различита простора, него две реакције на један исти догађај: објаву Бога као Љубави.

Љубав је слобода. Бог не приморава никога да Га воли. Али у последњем тренутку – у сусрету са Њим – више неће бити могућности да се сакријемо. Љубав ће нас све загрлити. А тада ће се показати да ли смо од љубави начињени, или смо је читавог живота избегавали.

Бог не кажњава. Његова љубав је рај за једне – и пакао за друге. Не зато што Он дели људе, него зато што љубав светли, а светлост не трпи таму.

За Фондацију Пријатељ Божији: Светлана Розанова