Запловимо реком истинског живота
Када говоримо о осуђивању ближњих углавном нам пажњу привлаче други људи и њихово понашање и поступци. Скоро да и не можемо наићи на човека који се удубљује у сопствени живот, трагајући у њему за оним лошим, које тако лако препознаје у другим људима.
Опраштање је процес
Праштање је један од најтежих подвига који човек може предузети на путу ка Царству небеском. То, свакако, није једнократни чин већ дуготрајан процес, који од човека тражи врло дубоку мисаону активност и будност. Опраштање је тешко и многим људима скоро недоступан напор, јер је често скопчано са великим душевним боловима, особито када неко испољи непријатељство према нама и поведи нас. Ипак, са друге стране, опраштање је подвиг који човека сасвим извесно уводи у област радости живота, али само под условом да имамо Христа као мерило живота у свим стварима и односима. Говори свештеник Глигорије Марковић из храма Св. цара Константина и Јелене на Вождовцу.
Силина вере
Наша вера је на испиту свакодневно, и у добру и у злу. Својим односом како према догађајима и стањима који су нам пријатни али можда и више према оним непријатним, ружним па и трагичним, ми исповедамо своју веру и однос према самоме Христу. Идеалан пример за некористољубив однос према Богу пружа нам римски капетан, незнабожац, који својом вером креће у исцељење свога слуге. Чудесна исцељења као и силина вере и љубав према ближњем – представљају, уствари, пројаву будућег, непропадљивог Царства Небеског. О томе говори свештеник Асеније Арсенијевић, старешина Вазнесењске цркве у центру Београда и главни и одговорни уредник Радија „Слово Љубве“.
Последња жеља
Човек је, кажу оци, а и свеколико искуство, најискренији на самртничкој постељи. У тренуцима када смрт тихо прилази, немајући више ни избора ни могућности, али ни илузија, претежна већина људи препознаје да је искреност оно што је насушна потреба живота. При растанку са овим светом душа тражи само оно најбоље што у њему постоји, а то је – вера и доброта.
Богу глумци не требају
Постоји једно стање, једно настројење, које се подмукло увлачи у човекову душу и којем су подложни сви људи, наравно, неко у већој а неко у мањој мери. То је лицемерје. Са овомм духовном девијацијом сусрећемо се свакодневно, на сваком месту и у свим ситуацијама, па и у црквеном животу. Иако са лакоћом препознајемо лицемерје у другом човеку, наш главни задатак требало би да буде да то зло препознамо у себи. Тек онда можемо кренути ка истинској, нелицемерној љубави и делатном хришћанском животу. Говори свештеник Јован Бабић, парох храма св. Архангела Гаврила у Хумској улици у Београду.
Дух пожртвованости
Нема више пожртвованости међу људима. Мало је оних који би трудом и борбом до циља. Углавном сви прижељкују успех без труда, новац без рада... Па и ми хришћани бисмо да преко ноћи постанемо светитељи а да при том не начинимо никакав подвиг, да се ни за кога не жртвујемо и да се радујемо само ако нам је лагодно и удобно.
Спојени судови
Живот хришћанина никада у историји Цркве није био лак и једноставан и та тескоба у овом свету постоји и данас, можда више него икада у досадашњој историји. Томе у данашњем времену, свакако, доприносе и медији који дају једно ново светло свеукупној стварности. Колико је релативизован систем вредности, ко се данас може назвати хришћанином, како помирити стварност спољашњег света са унутрашњим животом, какве поруке шаљу медији данас, шта подразумева успешност и популарност... само су нека од питања које смо поставили свештенику Владимиру Левићанину, старешини храма св. Георгија у старој Бежанији.
Пост је божанска институција
Иако је много тога до сада речено о посту, иако да скоро нема више ничега новог, надахнутост саговорника увек и изнова може бити инспиративна и ову тему учинити интересантном. Оно што увек може бити од користи јесу практични савети свештеника упућени онима који су још неутврђени у вери и хришћанском животу. Тако је и у овој прилици у којој је саговорник емисије „Реч пастира“ био протојереј-ставрофор Вајо Јовић, старешина храма св. Александра Невског на Дорћолу.
Вера на великом испиту
Смрт члана породице или блиске особе представља једно од најтрагичнихих искушења свакога човека. Значај овог догађаја саобразан је значају промишљања о њему и сазнања како се носити са њим, као и која је то „мера“ туговања и после колико времена се наставља са „нормалним“ животом. Ништа мање није зналајно ни то шта се дешава са душом умрлог након смрти, зашто су важна прва три дана по упокојењу, шта је молитва трећег, деветог и четрдесетог дана..., као и које су наше обавезе према упокојенима? О овој необично важној теми гофори свештеник Борислав Петрић из храма св. пророка Илије у насељу Миријево у Београду.
Црква је велика породица
Празник, или оприсутњење догађаја силаска Духа Светога на апостоле, који се суштински догађа на свакој светој Литургији, а који се историјски збио у педесети дан по славном Васкрсењу Христовом, Црква назива још и рођенданом Својим. Говорити о Светој Педесетници заправо значи говорити и о начину на који ми данас у Цркви и живимо. Господ никога не тера да буде у Цркви и да се моли, али постоје и поучне приче попут оне о о. Емилијану и његовом ученику Стефану, којом се показује јачина силе Божије и делатна, молитвена љубав заједнице у Цркви. Говори свeштеник Стефан Васиљевић.
Најтеже је радити на себи
На сваком кораку можемо чути критике како у Цркви не ваља ово или оно и како би то требало исправљати. Сви све знају и свако би боље обављао туђи посао. Једино за шта се већина нас не упиње и не труди то је - рад на себи. Међутим, ако хоћеш да помогнеш не само Цркви него и друштву у целини, гледај на себе а не на друге. Исправиш ли себе, одмах ће бити исправљен и један делић Цркве, државе, народа у целини, па и целокоупног човечанства...
Ни добро без добра није добро
Дивна је она светогорска која каже да ни добро, ако се не учини на добар начин, неће донети добро. Добром циљу приличи само добро средство и начин. Ако у том ланцу и један корак изађе из домена добра - неће бити добро. Може зазвучати као игра речи али, упоредимо то са оним лакшим путем који нам се свакодневно препоручује - да циљ оправдава средство или да су за остварење циља дозвољена сва средства?
Божији људи
Велику пажњу црквених, али и људи из ширег друштвеног окружења, привлаче свети Божији људи, особито они које Црква означава као исцелитеље или чудотворце. Последњих година највећу пажњу верника наше Цркве привукао је Свети Нектарије Егински. Небројени примери исцељења болесних његовим заступништвом, отвара и питања односа вере и науке и где је, у том привидном расцепу, наше срце. О овоме, као и о светом Нектарију, говори протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо, професор Православног Богословског факултета у Београду и духовник у храму Преображења Господњег на Видиковцу.
Монах и блудна страст
Страсти су, кажу свети Оци, пренаглашене природне потребе. Када се оне сједине са нашом надменошћу и сујетом, постају саме себи циљ, а тиме и господари нашег живота ако им допустимо да овладају нама. Ни један жив човек није лишен страсти међу које се, као најопаснија, појављује блудна страст. Она не оставља ни монахе на миру а борба са њом немогућа је без помоћи с више. Ево једног сведочанства.
Празник или нерадни дан
Празновање у Цркви је духовни догађај без изузетка. У њему наше су мисли, речи и чињења усмерени ка Богу, светима и догађајима које Црква празнује. Али, Празник је и дан у који се не ради никакав други посао. Макар тако мисли огромна већина, те је зато склона да у празнику препозна само и једино нерад.
Свети Божији храмови
Један од најзначајнијих показатеља наше љубави према Богу и Цркви Његовој јесте и подизање светих Божијих храмова у којима верни Христови узносе заједничке молитве за спасење душа и све потребе животне. Одувек су ова места молитве била места одмора и утехе, разумевања и ублажења бола и туге. У њима је приношено све најбоље и најлепше како би човека својом лепотом и миром подсећала на небеске станове.
Непослушност нас разбољева
Једна од најчешће помињаних тема која се односи на квалитет духовног живота јесте послушност. Послушност према црквеним властима, према духовнику, према заповестима Божијим... Одсуство послушности и самовоља увек доносе горке плодове. Искуство светих Отаца говори да су некима ти горки плодови били на исправљање и спасење, док су код неких постали отров за вечни живот. Ево приче о томе како је плод непослушности ипак довео до исцељења самовољног подвижника.
О гладноме Христу
Ко даје гладноме, нека даје са страхом као да ставља у руку лично Христу. Давалац нека даје у име Христа, а прималац нека прима у име Христа - да би Христов благослов био на обе стране. А молитва сиромаха гласовита је пред Творцем...
Послушност доноси спасење
Живимо у времену када се за непослушност сматра да је израз и одраз слободе и самосвојности, чак и креативности човека. Истовремено, послушан човек се представља као инфериоран и у сваком погледу недостојан поштовања. Ипак, послушајмо који су плодови послушности, најпре детета родитељима, а потом и свима надређенима.
Велика откривења
Дешава се често да када човек нешто прочита, осети дубоко у души да је то већ знао, чак и раније другима говорио о томе. То само потврђује да су сва знања пореклом од Бога, да их у одређеним приликама Божанска благодат открива човеку како би их препознао. То бива у духовном животу и од тих сазнања и препознавања бива велика радост.