Имајмо очи за Христа!
Не видимо своју нељудскост, јер немамо љубави. Духовно блато је невидљиво, често је прекривено дивним локвањима и лако је пропасти... Љубав развејава сваку копрену са очију, али, са друге стране, не смемо бити горди и самозадовољни, али ни размажени, неблагодарни и неваспитани према Господу, јер нам Он даје управо оно што је за наше спасење најбоље. Ово су само неки акценти које је назначио свештеник Лазар Војводић, духовник у параклису св. архиђакона Стефана у КБЦ "Бежанијска Коса" и вероучитељ у Угоститељској школи у Београду.
Раслабљеност
Живимо у времену опште и велике усамљености, отуда све мање имамо човека. Наша природна слабост још више је појачана жељом за угодношћу. Заливањем и неговањем страсти и потпуним одсуством жеље за аскезом и уздржањем, сигурно одлазимо на странпутицу. „Треба да се смиримо пред чињеницом да смо слаби, јер нас то отвара за другога, отвара за љубав“, каже свештеник Вук Матијашевић из храма св. Претече и Крститеља Јована на Централном гробљу у Београду приликом свог гостовања у емисији.
Сусрет са хулитељима
Свето Писмо сведочи да се хулитељима на Духа Светога не прашта. Али, шта је то хула? То је стање презирања божанских ствари, али када је човек при здравој памети и када то одражава његов став. Хула на Духа Светога подразумева и бестидност јер бестидан човек је склон искривљавању и гажењу јеванђелских истина, што постепено постаје – стање.
Свети Сава – неизмерна вера у Христа
Значај дела Светога Саве, наш данашњи однос, не само према том бесценом наслеђу, већ и према лику овог великог сина нашег рода, чије немерљиво дело неки перфидно покушавају да унизе и сведу на ниво традиционалне прославе и фолкора, тема је овог издања емисије ''Реч пастира''. Поента и порука ове емисије може стати у следеће: "Не можемо бити као Свети Сава, али треба увек да следимо његов пример'', јер је светитељ, уствари, "само спроводио Божије идеје". Гост емисије је свештеник Драган Радовановић, парох храма Светог Вазнесења Господњег у центру Београда.
О разликовању добра и зла
Љубав према ближњем је верно руководно начело за проверу истинитости нашег пута ка Богу. Исто тако, поуздан показатељ за разликовање добра и зла није толико свет и узвишени циљ који тежимо да постигнемо, колико средство које бирамо како бисмо циљ постигли...
Голгота раковичке парохије
У историји српског народа терор комунистичких власти по завршетку Другог светског рата, остаће забележени као једна од наших највећих националних трагедија. Потресна сведочанства о страдањима невиних људи у Раковици сакупљена су у књизи ''Голгота раковичке парохије'' аутора ђакона Александра Аздејковића који је био и саговорник у емисији ''Реч пастира''. По његовим речима, циљ ове публикације није суд над било киме, већ опомена и поука да тајне гробнице невино побијених хришћана постану места на којима треба да се помиримо.
Небеска педагогија
Први житељ Раја био је разбојник. Убица, пљачкаш, криминалац како данас називамо људе таквога живота. И тај догађај сведочи о смислу мисије и улози Цркве у институцијама какви су затвори и робијашнице. Зашто смо тако радосни на Васкрс и одакле долази та посебна радост и светлост којом смо обасјани без обзора на сву тежину крста који кроз живот носимо? Истина, можемо да застанемо у тренутку и заропћемо, али после тога мора бити излаз – „нека буде воља Твоја, Оче“. Тада се отварају непрегледна пространства радости Господње у овом нашем веку“ – говори свештеник Глигорије Марковића, духовник у Окружном затвору у Београду, парох храма св. цара Константина и царице Јеленe на Вождовцу.
Гнев праведни
Гнев је веома лоше стање духа и наноси велику штету како ономе на коме се излива, тако и на гневљивцу. Али, када неко трпи неправду, а неко други виче и гневи се јер састрадава са њим, тада је то најправеднији гнев. Међутим, ако се гневи јер сам трпи неправду, тада то није чист, па ни праведни гнев.
Господ не тера, Он позива
Вера у човеку рађа особине као што су истрајност и упорност и ово није празна констатација већ истина која је посведочена богатим искуством живота Цркве Христове. Било да је у питању исцељење, или смирење до којег се долази трпљењем, или ма која друга јеванђелска врлина. Све проистиче из Јеванђеља Христовог, али, наша је обавеза да се Јеванђељем живи тако што ће се својом вољом и љубављу човек одлучити за Њега. Зато и кажемо да Господ никога не тера на подвиг. Он, једноставно, на подвиг позива. Гост емисије ђакон Иван Фаранов из цркве Преноса моштију св. Николаја Мирликијског у Земуну.
Вера је живот
„Ако је циљ поста васкрсавање Божијег лика у нама самима“ и ако је, по речима светих отаца, „пост освежење и отрежњење, јер грех замрачује ум“, зашто онда тако лако заборављамо на сусрет са благодаћу, а тако се лако сетимо чулних искустава и задовољстава? На ова и друга веома значајна питања духовног живота и подвига поста, кроз примере из своје свештеничке праксе, говори протојереј-ставрофор Милан Радовановић, парох у пензији, некадашњи призренски богослов и ученик Патријха Павла.
Страшни суд
Само служењем ближњима можемо се приближити Господу. Наше немилосрђе, као и наше милосрђе, вратиће нам се у дан Страшнога суда. Ово не значи да ће нам се Бог осветити за немилосрдност или наградити за милосрђе, већ је Суд тренутак када ћемо до краја спознати ко смо. То сазнање биће коначно, неисправиво и вечно. Истина, не можемо очекивати да нас сви воле, али зато ми треба да се трудимо да волимо све. То је смисао хришћанског начина постојања, који се најпре огледа у милосрђу, којег нема без љубави према Богу и ближњем. Говори свештеник Арсеније Арсенијевић, старешина храма Вазнесења Господњег у центру Београда.
Чврста вера у Христа
Велики је проблем када ми, православни Срби, не познајемо наше православне светитеље. Последица тога је да нашу свест и савест, а и животе у некој мери, оптрећују свеци других хришћанских заједница, а са њима и туђи обичаји, као што је пример са прославом светог Валентина у нашем народу. Да ли то значи да је потребно мисионарити и у сопственом народу или је мисионарство усмерено ка другим заједицама? О томе говори свештеник Душан Михајловић, настојатељ је мисионарске парохије св. Николаја охридског и жичког СПЦ у Сантјаго де Чилеу, у Јужној Америци.
Љубав без расуђивања
Љубав без расуђивања упропашћује децу. Деца данас трпе велику штету од своје породице. Иако су то добра деца, она су најчешће неспособна, лења, неосетљива, не мисле и пропадају јер их родитељи кваре. Јa нисам имао ништа, нека моје дете има све – главни је мото којим се руководе родитељи не претпостављајући да на тај начин упропашћују своје потомство.
Хришћански избор
Свакодневно се сусрећемо са изборима, а где је избор, ту је и дилема. Шта је избор, како да будемо сигурни да ли смо направили добар избор и шта нам је уопште потребно за одлуку? Да ли онај који нас посматра са стране можда боље види ситуацију у којој смо? Било како било, морамо се суочити и са лошим у нашем избору, а хришћански избор подразумева и страдање, али и одговорност. Колико смо спремни да поштујемо слободу избора својих најмилијих, који се врло често не поклапа са нашим личним замислима и плановима? И, да ли у ситуацији у којој се чини да избора нема, ипак има избора? Одговоре на ова питања понудио је свештеник Лазар Војводић, духовник параклиса св. Првомученика и Архиђакона Стефана у КБЦ „Бежанијска Коса“.
Бог или „богови“
Откуд нам сколоност да се приклањамо трендовима паганштине који се на разне начине пројављују данас, а да се одричемо Живога Бога? Постоји ли нешто у људском бићу што га наводи на овакву инвалидну духовност? Један од узрока, када су у питању хришћани, јесте и недовољно озбиљно схватање вере и њено доживљавање као скупа формалних правила. Како, дакле, да поступамо како не бисмо постали жртве модерних паганских тенденција које нам се намећу на сваком кораку? Говори свештеник Арсеније Арсенијевић, старешина Вазнесењске цркве у центру Београда.
Посветовњачење свештенства
Модерно време доноси собом слабљење воље човека, његово морално снисхођење и релативизацију вредности, попуштање својим страстима и слабостима. Од овога нису имуни ни свештеници па ни монаси.
Депресивни јануар и тужни понедељак
Када празник испунимо празнином а не смислом, када га претворимо само и једино у манифестацију и не освештамо га и не посветисмо се суштини око које се саздава његова пројава, она се та празнина преноси и осећа и на психолошком плану. Црква, међутим, у празнику препознаје, осим прилике за заједничарењем у радости, још и неку врсту смотре на личном плану. Празник постаје и прилика да се подвуче црта и изведе закључак где се налазимо у односу на суштину коју празник у себи садржи. Говори свештеник Владимир Левићанин.
Свако чињење нека је Бога ради...
Постоје људи који воде рачуна о томе да не повреде друге људе, да се не осрамоте и не учине нешто неприлично. Ипак, многи се питају како и на који начин створити у себи исту такву врсту осетљивости према Богу. Да чине тако да се пред Господом не осрамоте, водећи рачуна да Њега не повреде.
Нема живота без Љубави!
Ако нема љубави, узалуд је све: и што смо поштовали закон, и зарадили, или завршили школе, постигли нешто… Међутим, како да неко препозна има ли, односно, да нема довољно љубави у себи? Илуструјући одговор кроз две приче из живота, Протојереј-ставрофор Милосав Радојевић, парох Вазнесењске цркве у центру Београдау пензији, сада духовник у манастиру Ваведења Пресвете Богородице и Специјалној болници „Свети Сава“ у Београду, је потом и говорио и о слободи – највећем и најопаснијем дару који је човек од Господа добио.
Страх од љубави
Једна од веома раширених појавa нашег доба јесте – страх од љубави. Шта је тачно у питању, које се то љубави ми, заправо, бојимо, одакле тај страх потиче и да ли можемо да заповедимо некоме да нас воли, нека су од питања која смо упутили нашем госту, протојереју Небојши Тополићу, старешини храма Рождества Пресвете Богородице у Земуну.