Постојање српског народа широм земаља западно од Дрине исписали су храмови, гробови и мученичке гробнице српских предака. У Илијашу, половином 19. вијека, Срби на мјесту раније цркве брвнаре подижу нови храм посвећен Светом Пророку Илији. Уз храм, отворена је и прва школа на овом подручју чије је проширење нешто касније финансирао лично краљ Александар Карађорђевић. Свака чизма газила је српску нејач на свом овом пространству, а споменици мученицима низани су један за другим како је који рат надолазио. Сваком освајачу Срби би се успротивили и крвљу плаћали борбу за своју Босну и своју слободу. Након егзодуса Срба из Сарајева 1996. године, иако је посљедњи рат увелико завршен, храм у миру је запаљен, а гробови оскрнављени. Потпуно разарање зауставили су грчки војници. Хитна је замјена кровне конструкције и покривача храма. Обнавља се и зграда некадашње школе коју је 1930. године својим средствима подигао краљ Александар Карађорђевић. У овој згради планирана је изградња апартмана који ће бити на располагању вјерницима када буду долазили да посјете гробове својих предака и храм у Илијашу.
На шумском пропланку гдје борова стража никада не дријема и уз појање повјетарца дочекује госта који долази смјестила се средњовјековна светиња - Манастир Ступље. Више од 500 честица моштију светитеља из Русије, Украјине, Грчке, Сјеверне Америке, Србије и других дијелова свијета чувају се у овоме манастиру. Манастир Ступље првобитно је грађен рашким стилом уз исти избор материјала и начин градње као и Студеница, Жича, Милешева и Сопоћани, што су потврдила и археолошка истраживања. Ово је само једно зрно у товару свједочанстава о постојању и духу српског народа у бањалучкој регији и у 13. вијеку.
Манастир Петропавлов рођен је у скривеној и маленој пећини, као и сам Христос што је рођен у Витлејемској. За Апостола Павла и његовог ученика Апостола Тита није било мјеста у гостионицама, па су се у овој пећини скривали и пред њеним светим олтаром проповиједали и народ крстили. Ходећи стазама Христовим, манастир ће проћи и своју голготу и своје васкрсење, након ког ће ријеке вјерника хрлити манастирским светињама.
Мокра Гора у својим њедрима већ вијековима чува испосничку тајну, скривену од вјетрова и од људи. Цркву, приљубљену уз стијене, земљом "река" грли, а небом кишне капи умивају. Зидови, молитвеним сузама натопљени, сачуваше трагове великих подвижника који на пут свој ка Господу кренуше мостом Црне Реке. У таквој светињи и духовном благостању морала је замирисати и ружа из најљепше баште Божије. Ту међу стијенама почивају мошти великог чудотворца и светитеља - Светог Петра Коришког.
Псалам 23 говори о вазнесењу Господњем, о предаји учења незнабошцима и о томе, на који ће се начин они удостојити небеских насеља. Изложивши учење о вери и царству, Псалам поставља питање: Ко ће узићи на Гору Господњу, а већ у следећем стиху даје и одговор: Невин рукама и чисти срцем! Једино таква особа добиће благослов и милост од Господа...
Један од последњих интервјуа Блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија о несагледивим последицама безбожног комунизма, који је попут куге опустошио наш народ и морално и духовно. Сведоци смо тога да су дојучерашњи комунисти постали капиталисти, приватизовали отето користећи власт, као што су то и раније чинили.
Без обзира на тешко време, новчане оскудице, животне проблеме и искушења, која наваљују са свих страна, потребно је знати да се ништа не дешава случајно већ по Божијем допуштењу. Господ је Тај који управља свим приликама. Кад Он изда наредбу и сам ђаво је извршава.
Архимандрит, професор, писац и летописац Јован Радосављевић, био је ученик светог владике Николаја (Велимировића), који је утицао на његово монашко усмерење. У манастир Жичу отишао је уочи Другог светског рата. Завршио је Богословију, а потом и Богословски факултет и постдипломске студије у Атини. Извесно време био је професор у Призренској богословији. Познавао је оца Јустина Поповића који је на њега извршио снажан духовни утицај. Као изванредан познавалац историје СПЦ и сведок драматичних деценија духовног и народног живота, архимандрит Јован, као уман и духовно просвећен, оставио је бројна дела, посебно је цењен као духовник, аскета и ревносни богослужитељ и молитвеник.
Архимандрит, професор, писац и летописац Јован Радосављевић, био је ученик светог владике Николаја (Велимировића), који је утицао на његово монашко усмерење. У манастир Жичу отишао је уочи Другог светског рата. Завршио је Богословију, а потом и Богословски факултет и постдипломске студије у Атини. Извесно време био је професор у Призренској богословији. Познавао је оца Јустина Поповића који је на њега извршио снажан духовни утицај. Као изванредан познавалац историје СПЦ и сведок драматичних деценија духовног и народног живота, архимандрит Јован, као уман и духовно просвећен, оставио је бројна дела, посебно је цењен као духовник, аскета и ревносни богослужитељ и молитвеник.
Заједница Срба у Чикагу замолила је др Синишу Трбовића, стручњака у неколико области медицине, да одржи предавање на тему утицаја социјалних медија на ментално здравље младих људи. Ово је видео запис његовог предавања одржаног у сали Цркве Светог Ђорђа у Шервилу, Индијани, новембра 2020-те године.
Заједница Срба у Чикагу замолила је др Синишу Трбовића, стручњака у неколико области медицине, да одржи предавање на тему утицаја социјалних медија на ментално здравље младих људи. Ово је видео запис његовог предавања одржаног у сали Цркве Светог Ђорђа у Шервилу, Индијани, новембра 2020-те године.
Заједница Срба у Чикагу замолила је др Синишу Трбовића, стручњака у неколико области медицине, да одржи предавање на тему утицаја социјалних медија на ментално здравље младих људи. Ово је видео запис његовог предавања одржаног у сали Цркве Светог Ђорђа у Шервилу, Индијани, новембра 2020-те године.
Заједница Срба у Чикагу замолила је др Синишу Трбовића, стручњака у неколико области медицине, да одржи предавање на тему утицаја социјалних медија на ментално здравље младих људи. Ово је видео запис његовог предавања одржаног у сали Цркве Светог Ђорђа у Шервилу, Индијани, новембра 2020-те године.
Када би само знали колико нас Господ љуби! Прилепили би смо се к Њему чвршће, интимније... Ево истинитог догађаја о томе колико Провиђење Божије настоји спасити све људе. Ово је поука и за верне и неверне, а нас се толико дојмила да смо је илустровали.
Филм који је 1987. године добио Оскара за најбољи краткометражни анимирани филм. Инспиративан, дирљив и надасве поучан филм о човеку који је садећи дрвеће променио свет око себе.
Сведочење академика Матије Бећковића, песника, осведоченог борца за очување српског националног бића и вере Православне о једној “безгробној војсци” издатој од стране савезника и растргнутој у комунистичком терору. О знаним и незнаним јунацима који својим животима платише љубав према Богу и Роду, Краљу и Отаџбини.
Говорећи у цркви Светог Лазара у Ларнаки на Кипру, почетком овог месеца, архимандрит Андреас (Алеме) поделио је сведочење очевидаца о чуду старца Јефрема Филотејског и Аризонског, који је спречио пад грчког авиона лету из Ларнаке за израелску Хаифу у октобру 2017. године.
Годину дана пре појаве Коронавируса, 95-годишњој старици Кириаки из Птолемаиде у Грчкој, која због свог добротворног рада ужива огромно поштовање грчког свештенства и монаштва, указала се Пресвета Богородица. У време када је имала виђење, нигде у јавности није постојала тема у вези са маскама, вирусом и вакцинама. Чујте њено сведочење...
Недуго након осамостаљења Српске Православне Цркве 1219. године, краљ Урош Први Немањић на подручју старог рударског насеља подиже задужбину - манастир Сасе. Ово је један од најстаријих српских манастира који ће заједно са својом Митрополијом сребреничком убрзо постати и колијевка православља у Босни. Иако Сребреница доживљава потпуни процват за вријеме деспота Стефана Лазаревића, отоманским освајањима Босне манастир бива прекривен земљом и заборавом. Проћи ће четири неславна вијека до новог пламена свијеће који пале сашки рудари 1858. године откопавањем темеља старог храма. Своје трагове на овом подручју оставило је и Римско царство.
Манастир Тврдош данас је познат по маслиновом уљу, меду, сиру из Манастира Дужи и вину које попуњава трпезе од Америке до Аустралије. Мање је познато да међу зидовима храма одише велико православно светилиште. Сачуване су честице Часног Крста Христовог распећа, честице моштију Свете Анастасије мајке Светога Саве, Светог Германа Аљаског, Светог Јоасафа Српског Немањића, као и рука Свете Јелене Анжујске мајке српских краљева Милутина и Драгутина Немањића. Духовни мир међу анђелима у молитви пронашле су и честице моштију јасеновачких новомученика, али и фреска Милице Ракић, дјевојчице страдале у НАТО бомбардовању. Свој небески пут над темељима старе цркве из четвртог вијека градио је, поред Цара Константина и светог краља Милутина, и Свети Василије Острошки, родом из села Мркоњићи у Поповом пољу.