Као млад замонашио се у Москви, па се удаљио у пусто место, на 15 врста од Медине. Ту се подвизавао и прославио светлошћу живота и даром чудотворства. Обиталиште му беше шупљина једног огромног храста, храна - трава, а пиће - вода из бунара који он сам ископа. Имађаше он кротку нарав и незлобиво срце. Његово братство састојало се само из два ученика његова: Фотија и Герасима. Поклоне они нису примали, средстава у њих није било; они су сами обрађивали неплодну земљу. Коње имали нису; и преподобни Тихон, изнурен постом и телесним недугом, себе је сама упрезао у плуг, а ученици су управљали њиме. И тако они обрађиваху своју земљу. Пошто се око преподобног Тихона сабраше љубитељи монаштва, то он на њихову молбу основа ту манастир Успенија Божје Матере, и до дубоке старости беше у њему настојатељ. Упокоји се он мирно 1492. године као схимонах. Свете мошти му почивају у саборној цркви његовог манастира.
Ученик светог Апостола Павла, спомиње се у 1. посланици Коринћанима (16, 17). Он и Ахаик и Стефан однели су прву Апостолову посланицу у Коринт. Проповедао Еванђеље и скончао од мача (по другима скончао мирно).
И он био ученик светог Апостола Павла у Коринту (ср. 1 Кор. 16, 17). Проповедао Еванђеље и пострадао за Господа уморен глађу и жеђу.
Такође био ученик светог Апостола Павла у Коринту (ср. 1 Кор. 16, 15. 17). Проповедао Еванђеље и у миру се преставио.
Свети Јона родио се око Солигалича, и у својих дванаест година отишао у један манастир. Одатле прешао у Симонов манастир, у Москву. Ту се он показао као строги чувар монашких правила, због чега је био гоњен. Године 1431. за добродетељни живот и одлично познавање учења Цркве он би постављен за епископа Рјазанског. А већ 1433. године свети Јона би изабран за митрополита целе Русије, но због читавог низа сметњи он тек 1443. године би узведен на тај престо од стране руских архипастира...
Најревноснији ученик светог Пахомија Великог. Због монашких подвига својих добио од светог Пахомија на управу Хеновско општежиће; а по смрти свога наставника био настојатељ Тавенисиотских монаха. После дугог и мудрог руковођења монаха он се мирно преставио 380. године.
Један од великаша српских, који су владали царством српским после цара Душана. По смрти цара Уроша Лазар би крунисан од патријарха Јефрема за цара српског. Слао изасланство у Цариград, са монахом Исаијом да моли да се скине анатема са народа српског. Борио се против силе турске у неколико махова. Најзад сукоби се на Косову пољу 1389. године 15. јуна са турским царем Амуратом, где буде посечен. Тело му пренето и сахрањено у његовој задужбини Раваници код Ћуприје, а доцније пренето одатле у Раваницу Сремску, одакле је за време Другог светског рата (1942. године.) пренето у Београд и положено у Саборну цркву, где и данас нетљено почива и пружа утехе и исцелење свима онима који му се молитвом обраћају. Обновио Хиландар и Горњак; подигао Раваницу и Лазарицу; био ктитором манастира руског Пантелејмона као и многих других цркава и манастира. (Сада његове свете мошти почивају у манастиру Раваници).