Родом из Ростовске области; у младости био ковач у Јарославу. Затим, по нарочитом указању Божјем, замонашио се и настанио у Кожејезерском манастиру. Ту Никодим водио живот строгог подвижника, трпељиво и усрдно извршујући сва манастирска послушања. Врлински живот његов скрену на њега пажњу свеколике братије, и он, избегавајући људску славу, удаљи се у пусто место на обали реке Хоз-Југе, у Оленецкој губернији. Ту се преподобни Никодим подвизавао у строгом посту и молитвама све до саме блажене кончине своје; и за своје подвиге био удостојен од Господа дара чудотворства. Скончао он 1640 године, а на 40 дана пре смрти био унапред обавештен о томе јављењем светог Алексија, митрополита Московског, и светог Дионисија, архимандрита Тројице-Сергијеве лавре. Свете мошти његове почивају у Кожејезерском манастиру, у Архангелској епархији.
Родом из околине Вологде; у младости радио у солани. Затим прешао у Ростов; тамо узео на себе тешки подвиг јуродства, сулудости Христа ради: ишао је полунаг, носио на себи тешке железне вериге и велики железни калпак. Потом се преселио у Москву и продужио своје подвиге. За светост свога живота он би удостојен прозорљивости и чудотворства. Преставио се 1589 године. Свете мошти његове почивају у Московској Покровској цркви.
Пореклом Грк. Управљао мудро Руском црквом двадесет година. Упокојио се 1430. године. На недељу дана пред смрт јавио му се ангел Божји и објавио му тачно време одласка из овог света.
Овај свети новомученик у младости би преваром преведен у ислам. Но кад мало поодрасте он се покаја и поврати у хришћанску веру своју. Због тога би од Турака ухваћен и заједно са светим новомученицима Георгијем, Мануилом, Теодором, Георгијем (другим) и Михаилом, који се славе 6. априла, претрпе многа страдања за Христа. Мученички пострада 2. јула 1835. године у приморском селу Макри у Тракији (наспрам острва Самотраке)
За време цара Лава Великог (458-471), царице Верине и патријарха Генадија, путоваху по Светој Земљи два племића цариградска, Галвије и Кандид, ради поклоњења тамошњим светињама. У Назарету одседну у кући неке девице Јеврејке, која држаше у тајној одаји ризу Пресвете Богородице. Многи болесници и невољници добијаху исцељење од својих мука молитвом и додиром те ризе. Галвије и Кадид узму ту светињу и пренесу у Цариград, и објаве то цару и патријарху. То изазове велику радост у царском граду. Риза буде свечано пренета и положена у цркву Влахерне. (Ова црква сазидана је од цара Маркијана и Пулхерије на обали једног залива, званог Влахернски, по имену некога скитског војводе Влахерна, који је ту био убијен). И за спомен положења ризе Пресвете Богородице у цркву Влахернску установљен је овај празник.
Савременик великих светила цркве православне: Јевтимија, Теодосија, Герасима, Симеона Столпника и др. Учествовао је на два васељенска сабора, на трећем у Ефесу и на четвртом у Халкидону, и са великом силом и ревношћу борио се против богохулних јереси, и то у Ефесу против Несторија, који је Богородицу називао Христородицом, и у Халкидону против Евтихија и Диоскора, који су учили, да је у Христу била само једна природа, наиме, божанска, без човечанске. После победе Православља, на оба ова сабора Јувеналије се врати на свој престо у Јерусалим. Но ако јереси беху осуђене, јеретици не беху истребљени. Сплетком и насиљем некога Теодосија, пријатеља Диоскорова, Јувеналије би отеран с престола, и Теодосије самочино уздиже себе на његово место. Овога Теодосија јеретика помагаше у прво време и Евдокија царица, удова цара Теодосија Млађег, која се беше настанила у Јерусалиму. Колебљива и брзоплета Евдокија најзад оде светом Симеону Столпнику, да га пита, где је истина. Светитељ Божји изобличи сва јеретичка учења и упути царицу да се држи православног учења, како је на саборима утврђено. Царица га послуша, покаја се, и сама се озлоби против лажног патријарха Теодосија. Тада владаху Маркијан и Пулхерија у Цариграду. И дође од цара писмо војводи Атанасију да протера Теодосија, и Јувеналија поново поврати на престо, што војвода убрзо и учини. Управљаше Јувеналије црквом Јерусалимском као њен јерарх тридесет осам година, и у добокој старости представи се Господу 458. године, да прими од Њега награду за премноге муке и невоље што претрпе за истину. У време светог Јувеналија утврђено је празновање Божића 25. децембра.
Безмездни лекари и чудотворци. Ова двојица светитеља беху рођена браћа, родом из Рима, као деца крштени и у хришћанском духу васпитани. Имађаху велику благодат од Бога, да лече људе и животиње од сваке болести и муке, и то обично полагањем руку. За свој труд нису тражили никакве награде, само су захтевали од болесника да верују у Христа Господа. Наследивши велико имање, они су га милостиво раздавали бедним и невољним. У то време цароваше у Риму цар Карин. Пред њега доведу гонитељи Хришћанства ову свету браћу, оковану у ланце. После дугог испитивања цар им нареди да се одрекну Христа и принесу жртве идолима. Но Козма и Дамјан не само не послушаше цара него га још саветоваху, да он одступи од мртвих идола и да призна јединога истинитога Бога. „Наш Бог није створен, но Он је Створитељ свега, а твоји су богови измишљотине људске и дело руку уметника. И кад не би било уметника да вам направе богове, ви се не бисте имали коме клањати”. После чуда учињенога над самим царем - јер га чудесно исцелише од тешког недуга - цар и сам изјави своју веру у Христа и отпусти браћу свету с миром. И они продужише славити Христа Бога и исцељивати болне, и беху сами од народа прослављани на све стране. Позавиди им на слави неки лекар, негдашњи учитељ њихов, и под изговором да беру лековите траве, изведе их у планину и поби камењем. Чесно пострадаше за веру Христову 284. године. Њихов спомен поста трајан у цркви на земљи, а њихове душе преселише се у царство Господа, да вечно живе у слави и радости.
Овај светитељ беше цариградски племић и војвода у време цара Никифора. У једноме рату с Бугарима цар Никифор би убијен, а Петар са педесет војвода и кнежева грчких заробљен и бачен у тамницу. Тада он презре сву светску славу, остави жену и сина, и удаљи се на гору Олимп, где се као монах и ученик светог Јоаникија Великог подвизавао тридесет четири године. По смрти жене и сина настани се у Цариграду, где у посту и молитви проведе још осам година и упокоји се у Господу 865. године у седамдесет седмој години свога живота.
Тринаестогодишњи дечак, родом из Сардиније. Претрпевши многе муке за Христа и од свога оца и од државних гонитеља Хришћанства, Потит би посечен мачем у време цара Антонина (138-161), исцеливши пре тога и крстивши кћер цареву Агнију.