СВЕТИ мученик Сисиније беше из града Кизика. Он пострада за царовања Диоклецијанова од игемона Александра. Оптужен Александру као хришћанин, он за исповедање Христа би привезан за дивље коње и приморан да трчи. Затим би без милости бијен, па му љуто сирће леваху у ноздрве. Он претрпе и многа друга мучења, и чудеса велика усред сабора сатвори. После тога му мачем главу одсекоше.
Свети Теодор живљаше у Антиохији и бављаше се трговином. По наређењу цара Јулијана Одступника[24] он би од епарха Салустија на пијаци ухваћен и затворен, и то са следећег разлога. Безбожни Јулијан нареди да се мошти светог мученика Вавиле и других светих мученика пренесу из Дафне. Међу хришћанима који преношаху свете мошти беше и свети Теодор. Носећи свете мошти они певаху стихове из псалама Давидових, често понављајући стих: Нека се постиде сви који се клањају идолима (Пс. 69, 7).
БИО родом са Пелопонеза, из Филипопоља. Ученик св. Марка Ефеског. Два пута постављан за Патријарха Цариградског (1467-1472; 1489-1491) под заштитом госпође Маре. После подношења оставке на патријаршијски престо, живео и подвизавао се у Ман. Икосифиниси у Драми, где се и упокојио у Господу.
Спомен јој се вршио у цркви Св. Ирине "близу мора". Поцрпивши свето миро из моштију чесних апостола и мученика, Св. Меропа миомирним позивом се бави: помазује миром Божје љубави све оне који је поштују.
Рођена у Риму од родитеља богатих и знатних. Имала је велику веру у Христа Господа и велику ревност за веру. Заветовавши Богу доживотно девство, Кикилија света ношаше оштру власјаницу испод драгоцених хаљина, које јој родитељи дариваху. А када је родитељи присилише на брак, и то са неким незнабошцем, Валеријаном, она прве ноћи посаветова младожењу, да иде епископу Урбану и крсти се, па потом и сам да живи девственим животом. Примивши веру Христову, Валеријан обрати у њу и брата свога Тивуртија. Беху потом ускоро оба ова брата због вере осуђени на смрт. Но њихова верност ни пред саму смрт не ослаби. Вођени на губилиште, ова дивна браћа успеше да обрате у веру вођу страже, Максима. Сви тројица заједно пострадаше за Христа Господа. Света Кикилија сахрани њихова тела заједно. Тада би и Кикилија изведена на суд, јер неуморно придобијаше незнабошце за веру Христову. Само једно вече придобила је четири стотине душа. Када је судија упита, откуда њој толика смелост, она одговори: „Од чисте савести и од вере несумњиве”. После љутих мука би осуђена на посечење мачем. Џелат је три пута удари мачем по врату, но не може је убити; само је рани, и из ране истицаше крв, коју верни сабираху у мараме, сунђере и судове ради лечења. Три дана после тога мученица и девица Христова предаде дух свој Господу своме, с киме се вечно весели. Пострада света Кикилија са осталима око 230. године. Њене мошти почивају у цркви њенога имена у Риму.
Назват Ксантопулос по келији Ксантопула на Атонској Гори где се он дуго подвизавао са другом својим Игњатијем. Са овим Игњатијем написао је свети Калист свој сопствени опит о безмолвном животу у стотину глава. Ово дело заузима врло видно место у подвижничкој књижевности. Калист је био под великим утицајем свога учитеља светог Григорија Синаита, чије је житије он написао. Као патријарх цариградски свети Калист је једном отишао у Србију, и на том путовању разболео се и умро (како му је пред пут и прорекао свети Максим Капсокаливит у Светој Гори).
Родом од Хелеспонта. Бавио се бељењем платна, због чега је био прозват Бељом. У време цара Декија он поцепа царску наредбу о гоњењу хришћана. Зато би бачен у тамницу, где му се јави сам Господ и охрабри га говорећи: „Не бој се, ја сам с тобом”. У том часу окови се његови растопише као восак, тамница се отвори сама од себе, и он изађе. Поново ухваћен, и осуђен. Нечовечно мучен: одсекоше му прсте руку и ногу, па га онда посекоше. Глава његова ноћу се светлила као свећа.