После повлачења светог патријарха Јефрема у самоћу, саборски је изабран за четвртог патријарха српског овај свети Спиридон, године 1380. Он мудро управљаше Српском Црквом и у свему помагаше благочестивом кнезу Лазару. Године 1380. он "са целим сабором свете и велике наше Цркве" потврди дарове кнеза Лазара манастиру Ждрелу, као и повељу Лазареву цркви Ваведења Пресвете Богородице на Ибру. 2. марта 1382. године одобрио је са кнезом Лазаром оснивање киновитског манастира Дренче, задужбине монаха Доротеја и сина његовог Данила (потоњег патријарха српског Данила III). Повеља је издата у Жичи, где је тада опет било седиште патријархово. После погибије Лазареве и осталих Срба на Косову, и патријарх Спиридон се ускоро престави, 11. августа 1389. године, и отиде ка Господу Коме је служио.
Ученик светог Апостола Павла, спомиње се у 1. посланици Коринћанима (16, 17). Он и Ахаик и Стефан однели су прву Апостолову посланицу у Коринт. Проповедао Еванђеље и скончао од мача (по другима скончао мирно).
И он био ученик светог Апостола Павла у Коринту (ср. 1 Кор. 16, 17). Проповедао Еванђеље и пострадао за Господа уморен глађу и жеђу.
Прозван Маврон. Врло образован но у исто време и духован муж. Тек у старости при цару Алексију Комнену, постане митрополитом евхаитским. Прослављен нарочито тиме, што су му се јавили свети Василије, Григорије Богослов и Јован Златоуст (в. 30. јануар) и објаснили му, како су они сва тројица подједнако прослављени на небу. После тог виђења утиша се препирка у народу око тога, ко је од та три светитеља већи, а ко мањи. Још је свети Јован саставио познати канон Исусу Сладчајшем, и канон Ангелу Хранитељу, а поред тога оставио је и друге корисне списе. Скончао мирно 1100. године.
Рођен у области Аргирокастра у селу Лукову од оца свештеника. Од младости вукла га жеља самоћи и молитви. Та га жеља најзад доведе и у Свету Гору, где се подвизавао најпре у пештери светог Петра Атонског а потом у пустињи свете Ане. Није хтео ни хлеб јести, него се хранио травом и корењем. Неки завидљивци оптуже га као да се он гнуша хлеба, од чега се он лако и брзо оправда. Најзад се здружи са светим Максимом на Капсокаливи. Због своје искрене љубави према Богу Нифонт буде обдарен од Бога даром чудотворства и прозорљивости. Исцељивао је болесне молитвом и помазањем уљем, а прозирао је у догађаје који се се збили и који ће се збити. Прорекао за себе да ће умрети уз Петров пост. И кад је освануо дан његовог упокојења, он рекне братији око себе: „Не плачите него радујте се, јер ћете у мени имати молитвеника пред Богом за спасење ваше”. Најзад рече: „Време је да идем!” И предаде свету душу своју Богу 14. јуна 1330. године.
Овај блажени Кирил живљаше у време цара Максимијана и игемона Агрипина. Украшен свима врлинама он поживе деведесет и пет година. Једном, у пратњи двојице својих слугу, Теофана и Теоктириста, он крену у један манастир. Путем он угледа како незнабошци приносе волове и овце на жртву идолима, и уздахну због таквог безумља и назва их јаднима. Они га због тога ухватише и посадише у тамницу. А када се свети Кирил у поноћ мољаше Богу, он чу глас с неба који му говораше: "Кирило, иди у Рим!" ...
Син великога кнеза Ростислава. Године 1179. Једнодушно изабран од Новгородаца за кнеза; вољен од свих због своје самопрегорне храбрости и дивног благородства. Мирно се преставио 14. јуна 1180. године. Свете мошти његове покоје се у Новгородској саборној цркви свете Софије.
Живео на девет стотина година пре Христа. Када је Господ хтео узети к Себи престарелог пророка Илију, открије овоме, да му је за наследника у пророчкој служби одредио Јелисеја, сина Сафатова, од племена Рувимова, из града Авелмаула. Илија каза Јелисеју вољу Господњу и огрну га својим огртачем и испроси од Бога двогубу пророчку благодат за њега. Јелисеј одмах остави дом свој и род свој и пође за Илијом. А када Господ узе Илију на огњеним колима, Јелисеј оста да продужи пророчку службу са још већом силом од Илије. По чистоти и ревности он је био раван највећим пророцима, а по чудесној сили, која му се даде од Бога, превазилазио их је све. Раздвојио је воду у Јордану као негда Мојсеј у Црвеном мору; горку воду у Јерихону учинио питком; низвео воду у ископане ровове за време рата с Моавићанима; умножио уље у лонцима бедне удовице; жени Соманићанки васкрсао умрлог сина; са двадесет хлепчића нахранио сто људи; исцелио од проказе војводу Немана; низвео проказу на слугу свога Гиезија због среброљубља; ослепио целу једну војску сиријску, а другу, опет, нагнао у бекство; предсказао многе догађаје, како народу, тако и појединцима. Представио се у дубокој старости.