Свети Партеније, епископ Радовишта у Епиру
Пореклом из села Вацуња у Тесалији; од младости живео добродетељно, и био изабран за епископа места Радовишта код Арте у Епиру. Као епископ живео у простоти и уздржању, и зато доби изобилну благодат Духа Светога. Особито је волео да прати стада оваца и стоке, да их посећује и благосиља, и зато доби од Господа нарочиту благодат да лечи од сточних болести. Поживевши тако смирено и богоугодно престави се мирно у Господу 21 јула 1777 године.
Свети преподобни Онуфрије, ћутљивац печерски
Подвижник дванаестог века. Свете мошти његове почивају у Антонијевим пештерама у Кијеву.
Свети свештеномученици Симо и Мирко, Гламочки
Свети свештеномученик Симо (Бањац) Гламочки рођен је 9. марта 1871. године у Горњем Рибнику, срез Кључки. Богословију је завршио у Рељеву 1893. године. Био је учитељ у Кључу од 1. септембра 1894. до 1895. године, а затим у Доњем Вакуфу до 30. јуна 1896. године. 23. фебруара 1897. године, рукоположен је за свештеника и постављен за пароха у Смољани, гдје је остао до 23. марта 1900. године, када је постављен за пароха у Камену, а касније је прешао на парохију у Гламоч, гдје га је и затекла мученичка смрт. Илињдански покољи захватили су и гламочки срез. Овај покољ су извршиле усташе из Ливна, који су уочи светога Илије 1941. године дошли у Гламоч. У том великом покољу мученички је пострадао и свештеномученик Симо, кога су усташе исекле у центру варошице Гламоч. На редовном заседању Св. архијерејског сабора СПЦ 20. маја 2003. године, на предлог епископа бихаћко-петровачког Хризостома (Јевића), убројан је у сабор светих свештеномученика Црркве Божије. Свети свештеномученик Мирко (Стојисављевић) Гламочки рођен је 14. априла 1885. године у Отишићу, срез Сињ. Богословију је завршио у Задру 1908. године. Рукоположен је за ђакона 18., а за свештеника 20. јула 1909. године и постављен на парохију у Дрнишу, одакле је прешао у Метковић, па у Тепљух и најзад у Гламоч, гдје га је и рат затекао. Усташе из Ливна дошле су у Гламоч 30. јула 1941. године и похапсили све угледније Србе из Гламоча. Међу њима био је и свештеник Мирко са његовим сином јединцем. Похапшени Срби везани су жицом, утоварени у камионе и одвежени у Корићну, планину преко које пролази пут од Ливна за Гламоч, гдје су сви побијени. Лешеви побијених бачени су у дубоке провалије које се налазе на том путу. На редовном заседању Св. архијерејског сабора СПЦ, 20. маја 2003. године, на предлог епископа бихаћко-петровачког Хризостома (Јевића), убројан је у сабор светих свештеномученика Цркве Божије. Спомен светога свештеномученика Мирка гламочког и његовог сина мученика Новице, врши се 21. јула, заједно са светим свештеномучеником Симом гламочким. Свети новомученик Новица био је син гламочког свештеника Мирка Стојисављевића. У својој 21-ој години с оцем и многим другим Србима бачен је у јаму Корићни 30. јула 1941. године.
Света преподобна Макрина
Најстарија сестра светог Василија Великог и светог Григорија Ниског. Као девица рано би обручена некоме младићу благородном. Но када њен обручник умре, Макрина се заветова никада не ступати у брак говорећи. „Није право да девојка, обручена једном веренику, иде за другога; по закону природном треба да буде једно супруженство као што је једно рођење и једна смрт”. Још правдаше она то вером у васкрсење сматрајући обрученика свога не мртвим но живим у Бога. „Грех је и срамота, вели, да супруга не сачува верности, када јој супруг оде у неку далеку страну”. Потом заједно са својом мајком Емилијом прими монаштво у неком девичком манастиру, где се подвизаваху са другим инокињама. Живљаху од труда руку својих посвећујући већи део времена богомислију, молитви и непрестаном уздизању ума свога к Богу. Временом сконча јој мајка, а затим и брат Василије. Деветог месеца по смрти Василијевој дође Григорије да обиђе своју сестру, но нађе је на самртној постељи. Пред саму смрт света Макрина уздиже молитву ка Господу: „Ти Господе, упокојаваш телеса наша сном смрти на неко време, па ћеш их опет пробудити последњом трубом. Прости мене и дај ми да кад се душа свуче од телесне одеће, предстане Теби непорочна и без греха и да буде као тамјан пред Тобом”. Потом направи руком крсни знак на челу, на очима, на лицу, на срцу и - издахну. Упокоји се у Господу 379. године.
Свети преподобни Дије
Родом из Антиохије Сиријске, од хришћанских родитеља. У младости би настављен од богодухновених мужева монашком животу и подвигу. Пошто издржа дуготрајну и трудну борбу са ђаволом и похоти телесном, даде му се од Бога велики дар чудотворства. У молитвама својим најчешће се обраћаше Светој Тројици. Твораше чудеса велика и страшна силом молитве своје: тако учини те сух штап озелени, сух бунар напуни се водом, неверна човека умртви па опет васкрсе. После неког двократног виђења небесног напусти Антиохију и пресели се у Цариград, где у близини града настави свој подвиг. Слава о њему убрзо се распростре, тако да га и сам цар Теодосије Млађи посети, да прими савет од њега, а патријарх Атик приволи га те га рукоположи за презвитера. Поживевши многе године, он се приправи за смрт, причести се, поучи братију, леже у постељу и на очи свију беше мртав. Вест о његовој смрти привуче многи народ; дође и патријарх Атик, заједно с патријархом антиохијским Александром. Но када хтедоше да га погребу, он се наједанпут диже као разбудивши се од сна и рече: „Даровао ми Бог још петнаест година живота овога”. И поживе свети Дије тачно још петнаест година, и настави многе на пут спасења, многе исцели, многима поможе у разним бедама и невољама, па најзад предаде душу своју Господу, коме целога живота верно послужи. Упокоји се 430. године у дубокој старости.
Свети преподобни Диоклеј
Преподобни отац наш Диоклеј изучи најпре светскс науке, граматику и философију, па затим у својој двадесет осмој години напусти свет и све у њему и постаде отшелник. Затворивши себе у једну пештеру живљаше у њој више од тридесет и пет година. Тада га посети писац Лавсаика, и видевши га, поразговара с њим. Преподобни Диоклеј учаше: Ум људски, ако само одступи од добре помисли, да ли ће се спасти или ће пропасти? - хотећи тиме да каже да, ако ум не мисли шта ће бити после смрти, одмах лако пада у рђаве жеље и помисли. Још говораше да рђава жеља чини човека неразумном животињом, а гнев га чини демоном. А када га писац Лавсаика запита: Како је, оче, могуће да људски ум стално борави у божанским мислима? - старац одговори: Како човек навикне, било са добрим било са рђавим помислима, онако и живи.