Кћи богатог и знаменитог човека Пафнутија из Александрије. Од бездетних родитеља молитвом од Бога испрошена. Благочесни родитељи њени васпиташе кћер своју вером Христовом. Не хотећи да ступа у брак, млада Ефросинија, да би се сакрила од оца, свога, преобуче се у мушко одело и пријави се игуману једног манастира као евнух цара Теодосија с именом Измарагд. Игуман га прими и предаде на руководство духовнику Агипиту. Својим постним и молитвеним подвигом Измарагд брзо превазиђе све монахе у том манастиру. Када наврши тридесет осам година тешког подвига, посети Пафнутије тај манастир, и игуман га упути Измарагду на молитву и утеху. Измарагд познаде Пафнутија а Пафнутије не позна Измарагда. Када отац исповеди своју тугу за изгубљеном ћерком, рече му Измарагд, да не губи наду, јер ће још у овом животу видети кћер своју, и замоли га да опет к њему дође кроз три дана. Када Пафнутије опет дође, Измарагд лежаше на самртној постељи. Тада самртник рече Пафнутију: „Ја сам Ефросинија, кћер твоја; ти си отац мој!” Отац дуго не могаше доћи к себи од ужасног изненађења. У том издахну блажена Ефросинија, и отац њен ридаше над њом. Пошто сахрани кћер своју, Пафнутије и сам ступи у тај манастир, и усели се у келију своје упокојене и свете кћери. После десет година подвига упокоји се у Господу и Пафнутије свети.
Велики подвижник и светилник руске цркве. Родио се 1313. године у Ростову од побожних родитеља Кирила и Марије. По смрти родитеља Вартоломеј - тако му беше крштено име - замонаши се и основа обитељ свете Тројице у шумама Радонешским. Тихи и кротки слуга Божји знађаше само за труд и молитву. Због његове чистоте срца удостоји се дара чудотворства, те је и мртве васкрсавао именом Христовим. Више пута јавила му се Пресвета Богородица. Кнежеви и владике долазили су к њему ради савета. Благословио кнеза Димитрија Донског и предсказао му победу у рату за ослобођење Русије од Татара. Прозирао у срца људска и у догађаје на даљини. Обитељ његова напунила се монасима још за живота његова, и кроз векове и векове служила је једним од најглавнијих центара духовног живота и чудеса Божјих. Свети Сергије упокојио се 1391. године. После смрти јављао се више пута разним лицима.
Крштено јој име Теодула. Кћи Михаила Всеволодовића и вереница суздаљскога кнеза Мине. Никако није желела у брак, и молила се Богу да је до смрти сачува девојком. Кад су је као невесту повели у Суздаљ, наједанпут умре кнез Мина, њен вереник. Она се не врати родитељима, него ступи у манастир, где се до смрти подвизавала. Од Бога обдарена чудотворством. Упокојила се 1250. године.
Свети преподобномученик Пафнутије живљаше у време цара Диоклецијана и беше родом Египћанин. Царски намесник Египта Аријан, гонитељ хришћана, допутова у град Тентиру и одреди двеста војника да му пронађу и доведу подвижника Пафнутија. Али овај, унапред обавештен о томе од анђела, сам се јави гонитељу, и пошто исповеди веру у Христа Бога, он би бачен у тамницу...
Преподобни Пафнутије, отац преподобне Ефросиније, подвизавао се после престављења своје кћери у истом манастиру, и скончао у миру.
У време цара грчког Теодосија Млађег (408-450. г.) догоди се у Цариграду на овај дан велики и страшан земљотрес, који потраја неколико месеци. Било је то у време цариградског патријарха светог Прокла (434-447. г.). О томе овако пише историчар Теофан: У време свјатјејшег патријарха Прокла настадоше велики земљотреси у Цариграду, који потрајаше четири месеца. Грађани Византинци (тј. Цариграђани) од тога се уплашише и побегоше изван града на поље звано "Седмо Поље". Тамо они остадоше дуже времена, свакодневно чинећи литаније и молећи се Богу заједно са својим епископом (тј. патријархом) и са царем Теодосијем...
Рођена у Иконији од родитеља знаменитих, али незнабожачких. Као осамнаестогодишња девојка била верена за некога младића у оно време, када апостол Павле дође са Варнавом у Иконију на проповед Јеванђеља. Слушајући Павла три дана и три ноћи, Текла се обрати потпуно вери Христовој и завешта се живети у девству. Видевши је мајка, како и не гледа више на свога вереника нити помишља на брак, поче је најпре саветовати, а потом тући и морити глађу. Најзад је предаде судији и захтеваше, опака мајка, да је огњем сажеже. Судија је баци на огањ, но Бог је спасе неповређену. Тада Текла пође за апостолом Павлом, и дође са њим у Антиохију. Привучен спољашњом красотом Теклином некакав старешина градски хтеде је узети к себи силом, но Текла се ишчупа из његових руку. Тај старешина оптужи је кнезу као хришћанку, која се гнуша брака. Кнез је осуди на смрт и баци пред зверове, но зверови се не такнуше тела девице. Удивљен овим упита је кнез: „Ко си ти, и каква је сила у теби, да ти ништа не може нашкодити?” Одговори му Текла: „Слушкиња сам Бога живога”. Тада је кнез пусти на слободу, и она пође проповедати Јеванђеље, и успе да обрати многе у веру истиниту, међу којима и неку угледну и чесну удовицу Трифену. Потом се света Текла, по благослову апостола Павла, удаљи у једно пусто место близу Селевкије. Ту се она дуго подвизаваше и исцељењем болесника чудотворном силом обраћаше многе у Хришћанство. Позавидеше јој лекари и врачари из Селевкије, те послаше неке младе људе, да је оскврне, надајући се, да ће она кад изгуби девичанство, изгубити и моћ своју чудотворну. Текла бежаше од оних дрских младића, и кад виде да ће је ухватити, она се помоли Богу за помоћ пред једном стеном, и стена се раступи и сакри ову свету девицу и невесту Христову. И би јој та стена и скровиште и гроб. О овој чудесној хришћанској јунакињи и светитељки вели свети Златоуст: „Чини ми се да видим ову блажену деву како приноси Господу једном руком девство, а другом мучеништво”.
Крунисан за краља у својој задужбини у Жичи од свога брата и духовног оца светог Саве. Побожан хришћанин, мудар и мирољубив владалац, Стефан је са светим Савом уздигао Православље до великог торжества у народу своме. По његовој жељи свети Сава замонашио га пред смрт и дао му име Симон. Упокојио се у Господу 24. септембра 1224. године. Његове чудотворне мошти почивају у манастиру Студеници. Свети Давид (најпре кнез Димитрије), син Вукана, брата Стефанова. Саградио манастир на Лиму, где се и сам замонашио - Свети краљ Владислав, син краља Стефана. Саградио манастир Милешево, где је пренео из Трнова мошти светог Саве. Одликовао се необичном милосрдношћу према бедним људима. На новцу његовог времена он се потписивао: „раб Христов Владислав”.
Син Вуканов, Стефанов брат. Саградио манастир на Лиму у коме се закалуђерио.
Син краља Стефана првовенчаног, саградио манастир Милешева, где је из Трнова пренео мошти Светог Саве. Одликовао се изузетним милосрђем према сиромашнима. На новцу његовог доба стајао је натпис: „Слуга Божји Владислав”.