Овај велики, свети отац цркве православне беше знаменита рода; отац му беше царски намесник Галије и Шпаније, но вером незнабожац, а мајка хришћанка. Док још беше у колевци, једном се спусти рој пчела на њега, изли мед на уста његова и одлете. И још као дете пружао је руку и говорио пророчки: „Целујте, јер ћу и ја бити епископ”. По смрти оца свога цар га постави за свог намесника Лигуријске области, у којој Медиолан беше главни град. Када умре епископ тога града, би велика распра међу православним и јеретицима аријевцима око избора новог епископа. Амвросије по дужности уђе у цркву да одржава ред. Утом неко дете на грудима материним узвикну: „Амвросије - епископ!” Ово цео народ прими као глас Божји и, насупрот вољи Амвросијевој, изабраше једногласно њега за епископа. Амвросије се крсти и кроз недељу дана прође све претходне чинове и би рукоположен за епископа. Као епископ Амвросије утврди веру православну, потисне јеретике, украси цркве, распростре веру међу незнабошцима, написа многе поучне књиге и послужи примером правог хришћанина и хришћанског пастира. Он је саставио и познату благодарствену песму: “Тебе Бога хвалим.” Овај славни јерарх, због чије су мудрости и слаткоречивости посећивали га људи из далеких земаља, био је веома уздржљив, трудољубив и бодрствен. Спавао је мало, радио је и молио се Богу непрестано, постио је све дане изузев суботе и недеље. Зато му је Бог дао и да види многа чудеса Божја и да их сам учини. Открио је мошти светих мученика Протасија, Гервасија, Назарија и Келсија (в. 14. октобар). Кротак према малим људима, он је био неустрашив пред великим. Изобличио је царицу Јустину као јереткињу, Максима тиранина и убицу проклео, цару Теодосију забранио приступ у храм све док није покајао свој грех, с Евгенијем насилним и самозваним царем не хте се сусрести. Овом богоугодном мужу дарова Бог толику благодат, да је и мртве васкрсавао, демоне из људи изгонио, болеснике од сваке болести исцељивао, и у будућност прозирао. Скончао мирно на освитку Васкрса 397. године.
Пореклом Србин. Оснивач Светогорског манастира светог Николаја, познатог због њега под именом Григоријата. На четврт сата од манастира налази се његова келија, где се у ћутању испаштао и молио. Овај Божји човек упокојио се мирно 1406. године. Године 1761. био је велики пожар у манастиру, којом приликом неки монаси узму његове мошти и пренесу у Србију.
Земљорадник, родом из Новгорода. Удаљивши се у пустињу, он се хранио биљем и овршцима. По гласу свише преселио се на острво Столобное. Једном уђоше разбојници у келију његову ради пљачке, и ослепеше наједанпут. Ископао себи гроб близу келије, и сваки дан плакао над њим. Упокојио се и преселио у Царство Христово 1554. године. Чудотворне мошти почивају му тамо где је и постио.
Свети мученик Атинодор, из Сирске Месопотамије, од ране младости проводио монашки живот. Достављен као хришћанин, он би ухваћен и доведен пред царског намесника Елевсија, пред којим он и исповеди своју веру у Господа Христа. Зато он би осуђен на жестоке муке: растезаху га између два стуба, све делове тела опаљиваху му свећама; затим му стављаху усијану ђулад испод пазуха, оштре игле завлачаху му у ноздрве, распростираху га по ужареном гвозденом тепиху, који се на чудесан начин охлади; потом га убацише у усијаног бакарног вола, и подвргаваху га многим другим мучењима; но у свима тим мукама свети мученик остаде неповређен, чуван Ангелом Божјим...
Родитељи преподобног Павла беху доста имућни, и одмалена брижљиво обучаваху свога сина Светоме Писму. Када Павле постаде пунолетан, у њега се јави жеља да остави свет. И он ступи у један од манастира свога завичаја. Ту он прими божански и ангелски чин монашки. И подвизавајући се у свима врлинама, он превазиће сву братију свога манастира, и постаде сасуд Светога Духа, те чињаше велика и дивна чудеса...