СВЕТИ Петар је рођен и одгајен у граду Капетолији. Био је жењен и имао троје деце; одликовао се мудрошћу и разборитошћу, и многе обратио на пут Истине. Касније он прими монаштво, и против своје воље би постављен за презвитера од стране епископа Бостриског.[27] Као хришћанског учитеља агарјани га ухватише и одведоше у Дамаск на мучење. Када му одсекоше језик, он после тога стаде говорити још јасније. Затим му одсекоше десну руку и обе ноге, ископаше му очи, приковаше на крст, и најзад му одсекоше главу, па тело у огњу сажегоше и у реку бацише.
Преподобни Гурије, у свету Григорије, родио се у граду Радоњежу од мањих бојара Руготиних. Као младић Григорија службоваше код књаза Јована Пењкова. Беше Григорије тих и кротак по нарави; у цркву често иђаше; молитву и пост држаше: милостињу и остале врлине упражњаваше. Тиме Григорије стече љубав и поштовање свога господара, и овај му повери на управу сав дом свој. Преподобни Варсануфије, у свету Јован, беше из града Серпухова, син свештеника Василија. Још као мален он би научен читати и писати, и читаше Свето Писмо. Али пре но што постаде пунолетан, Јован допаде ропства код Кримских Татара. Покоравајући се вољи Господњој, он веома усрдно обављаше послове које му налагаху. Иноверци, видевши да је Јован благодушан, смирен и вредан, и да без роптања извршава послове, дивљаху му се, и дозволише му да се слободније креће.
Убраја се у седамдесет мањих апостола. Овај дивни муж беше од знамените незнабожачке фамилије из Атине. Свршивши школу философије у Атини, оде у Мисир да још учи. У то време једнога дана издахну Господ Христос на крсту, и сунце помрча, и би тама и у Мисиру три сата. Тада Дионисије узвикну: „Или Бог Творац света страда, или овај свет скончава”. Вративши се у Атину, ожени се женом Дамаром, и имаше с њом синове. Беше члан највишега суда код Грка, Ареопага, због чега му је и остало назвање Ареопагит. Када апостол Павле проповедаше Јеванђеље у Атини, крсти се Дионисије са целим домом својим. Од Павла би посвећен за епископа атинског, јер беше оставио и жену и децу и положај свој ради љубави Христове. Путоваше с Павлом довољно дуго и упозна и све остале апостоле Христове. Ходио је нарочито у Јерусалим, да види Пресвету Богородицу, и описао је тај сусрет с њом у једном делу свом. Био је и на погребу Свете Пречисте заједно са осталим апостолима. Када учитељ његов свети Павле мученички пострада, пожели и Дионисије такву смрт себи. И оде у Галију на проповед Јеванђеља међу варварима, заједно с Рустиком презвитером и Елевтеријем ђаконом. Претрпе много, али и успе много. Његовим трудом многи се незнабошци обратише у веру Христову. Дионисије сагради у Паризу малу црквицу, где служаше службу Божју. Када му беше деведесет година, би ухваћен и мучен за Христа, заједно са Рустиком и Елевтеријем, док их сву тројицу најзад мачем не посекоше. Одсечена глава светог Дионисија одскочила је на велику раздаљину и пала пред неку хришћанку Катулу, која ју заједно са телом чесно сахрани. Пострадао у време Дометијана 96. године. Написао знаменита дела:О именима Божјим, О небесној и црквеној јерархији, О тајанственом Богословљу, О Пресветој Богородици.
Мисирац. Подвизавао се у Хозевитској обитељи у време цара Јустинијана. Кад год је служио литургију, виђао је светлост небеску у олтару. У близини његовој подвизавао се старац Ананија. Чудесно беше смирење ових светитеља. Неки човек доведе свога полуделог сина старцу Ананији, да га молитвом исцели. Ананија га посла светом Јовану, као већем од себе. Јован пак не може да не послуша старца, али викну: „У име Исуса Христа заповеда ти Ананија, а не ја, да изиђеш из овог младића!” И младић одмах оздрави.
Јеромонах и затворник. О Васкрсу 1463. године њему се догодио овакав случај. Са крстом и кадионицом он је обилазио пештере да би окадио мошти и гробове усопших светитеља. Па преиспуњен васкршњом радошћу ушавши у пештеру, он викне: „Свети оци и братије: Христос воскресе!” У том тренутку разлеже се глас из гробова силан као гром: „Ваистину воскресе!”
Најпре био небрижљив према спасењу душе своје. Но разболи се тешко, и умре, и поврати се од смрти, и би здрав. То га потпуно промени. Он се затвори у Светој Гори у келију и ни с ким ни речи не проговори дванаест година. Пред смрт отворише му монаси келију и умолише га, да им каже неку поуку. Он само рече: „Ко на смрт помишља, не може згрешити”. Од њега су произашли тзв. „исихасти”, који су ћутање, богомислије и умну молитву истицали као врховну делатност правих монаха. Они су имали нарочити скит исихаста, или безмолвника, у Светој Гори. Прича се и за светог Григорија Богослова, да је био безмолвник у време Часног Поста. Свети Исихије живео у VI веку.
УЧЕНИЦИ светог свештеномученика Дионисија Ареопагита. Пострадали за Христа мачем посечени.