Свети мученици Вианор и Силуан
Свети мученик Вианор беше родом из Писидијске области. Због исповедања вере у Христа он би ухваћен и изведен пред поглавара Севиријана. Поглавар га примораваше да се одрекне Христа, али Вианор то одби. Стога би најпре вешан и бијен; потом усијаним гвозденим куглама паљен; затим му зубе избише, па уши одсекоше. Неки Силуан, који беше присутан и посматраше јунаштво светог мученика, поверова у Христа; зато му одмах одсекоше језик, па онда и главу. После тога светом Вианору просврдлише глежњеве, ископаше десно око, одраше кожу с главе, и најзад одсекоше свету главу. Тако свети мученици Вианор и Силуан скончаше, и примише венце мученичке.
Свети мученик Аполоније
Свети мученик Аполоније беше родом из града Сарда у Лидији. Када једном путоваше у град Иконију, он би ухваћен и приведен к управнику тога града Перенију. Упитан, он изјави да је хришћанин. Управник га примораваше да се закуне царем. На то му свети Аполоније рече: "Хришћанину није допуштено клети се смртним човеком, поготову човеком који не зна Творца и Саздатеља сваке твари"...
Свети преподобни десет хиљада египатских пустињака
Ови свети угодници Божји беху огњем и димом уморени у време једног патријарха Александријског. Овај патријарх омрзну ове свете пустињаке и окривљаваше их као јеретике - оригенисте зато што сви они, на челу са светим Исидором Пелусиотом, у спору и сплеткарењу против светог Јована Златоуста, беху на страни светог Златоуста. Патријархов човек узе одред војника и оде у пустињу. Војници, напојени вином, разлетеше се по манастирима и пећинама и колибама, те свете испоснике или мачем посекоше, или димом и огњем уморише, или разјурише. То би око 398 године.
Светих четрдесет пет мученика: Леонтије, Маврикије, Александар, Сисиније и прочи.
У време опаког цара Ликинија, који владаше источним делом царства Византијског, би велико гоњење хришћана. У Никопољу Јерменском јави се намеснику царском Лисију свети Леонтије са још неколико пријатеља својих и рече му, да су они хришћани. „А где је ваш Христос?” упита Лисије. „Не би ли распет, и не умре ли?” На то свети Леонтије одговори: „Кад знаш, да наш Христос умре, знај да и васкрсе из мртвих и вазнесе се на небо”. После дуге препирке о вери Лисије их изби и баци у тамницу, где им не даваху ни јести ни пити. Нека благородна хришћанка Власијана доношаше им воду и додаваше кроз тамнички прозор. И ангел Божји јави им се у тамници, да их утеши и охрабри. Када би суђење, јавише се Лисију и два тамничара као обраћени хришћани, и још многи други, свега четрдесет пет њих на броју. Судија их осуди све на смрт но тако, да им прво секиром буду одсечене руке и ноге, па после да буду бечени у огањ. Та грозна казна би дословно извршена, и душе светих мученика одлетеше Господу своме у вечни живот. Чесно пострадаше и царство наследише 319. године.
Свети свештеномученик Панкратије, епископ тавроменијски
Овај светитељ рођен би у Антиохији у време када Господ Исус хођаше као човек међу људима на земљи. Чувши за чудеса Христова, родитељи Панкратијеви пожеле да виде Господа Чудотворца. И с Панкратијем заједно дођу у Јерусалим, где видеше Исуса, чуше речи Његове и видеше чудеса Његова. Ту се Панкратије упозна с апостолом Петром. По вазнесењу Господњем и родитељи и син крсте се у Антиохији. Панкратије се повуче у неку пештеру у Понту, где га апостол Петар нађе, па у договору с апостолом Павлом постави за епископа тавроменијског у Сицилији. У томе граду свети Панкратије почини велика чудеса, разори идоле, крсти некрштене а утврди крштене, и управи добро црквом Божјом. Неки незнабожни војвода Аквилин, чувши да цео град Тавромен поста хришћански, пође с војском на тај град да га поруши. Панкратије свети охрабри верне да се не боје, а сам он с клиром изађе ван града носећи у руци непобедиво оружје, Крст часни. Када се војска приближи граду, паде на њу нека тама и обузе је страх велик. И наста пометња велика, тако да се нападачи окомише један на другог и избодоше се и исекоше мачевима. Тако угодник Божји Панкратије спасе град и стадо своје силном молитвом својом пред Господом. Најзад, и он би убијен камењем од неких завидљивих и злобних незнабожаца, и упокоји се у Господу. Мошти његове свете покоје се у Риму.
Свети свештеномученик Кирил, епископ гортински на Криту
Као старац од осамдесет четири године би мучен за Христа у време Декијева царовања. Бачен у огањ, он би спасен Промислом Божјим. Тада судија изрече овакву пресуду: „Кирила, изведеног из огња, праведни суд не може трпети међу живима, зато наређујем, да се убије мачем”. С радошћу подметну свети старац главу под мач и би посечен, да вечно живи у Царству Христовом.
Свети преподобни мученик Патермутије и Коприје
Обојица беху Мисирци. Мучени од цара Јулијана Одступника. Први имаше седамдесет пет година а други четрдесет пет. Цар успе да одврати Коприја од вере Христове и приволи идолима. Одвраћени Коприје узвикну: „Јулијанов сам, а не Христов”. Но када га старац Патермутије укори и опомену на вечне муке, Коприје се трже, па узвикну пред царем: „Христов сам, а не Јулијанов”. Обојица бише мачем посечени. Са њима пострада и Александар, један од царевих војника, који видећи њихову храброст у страдању, и сам поста хришћанин. Чесно пострадаше за Христа и Христу одоше 361. године.
Свети преподобни Патермутије и Коприје
Мада истих имена, ови беху различити од оних првих. Овај Патермутије беше најпре вођ разбојника, но после једног чудесног виђења обрати се у веру праву и замонаши се. Наиме, он се беше попео на кров једне богоугодне жене, да би с крова ушао у кућу и похарао. Но падне на њ сан и он у сну види Некога, ко му запрети да више не чини зло и да се покаје. Он се не само крсти, него и замонаши. И један и други беху велики чудотворци. По благодати Божјој лечили су људе од сваке муке и болести, обраћали грешнике на прави пут и прорицали. Неки грешник лежећи на самртном одру, замоли Патермутија, да му продужи живот да би се покајао. После молитве светитељ му рече, да му Бог продужује живот још за три године. Грешник се покаја, и тачно после три године умре. Упокојили су се у Господу крајем IV века, у дубокој старости.
Свети Теодор, епископ едески, и други с њим
У двадесетој години замонаши се и као монах провео тридесет шест година. Тада, у време цара Михаила и Теодоре, би изабран за епископа едеског. Сконачо 848. године. Уз њега се спомиње његов наставник свети Теодосије Столпник сирски, брат његов свети Јован, свети Адер, племић и богаташ, који одбеже од жене и замонаши се.
Свети преподобни Фотије солунски
Велики и богоугодни подвижник Солунски из 11. века, оснивач манастира Акапнијевог у Солуну. Сав просветљен божанском светлошћу, удостојен поклоњења незалазној и невечерњој Светлости Свете Тројице, којој се моли сада за спасење свега света. Спомиње се у Јерусалимском кодексу број 309, и у кодексу Г 86 Атонске Лавре, док га неки Синаксари не спомињу.