Преподобни Фантин родио се у Калабрији у Италији, син Георгија и Вриене. Из детињства он посвети себе Богу. У десетој својој години он би дат у манастир, и примивши монашки постриг он упражњаваше сваку врлину. Пошто постаде искусан вршилац заповести Божјих, он би удостојен божанских откривења. Ходећи по пустињама и горама, он по двадесет дана провођаше без хране, и четири године проведе потпуно наг. Многа зла и невоље доживе преподобни када Сарацени разбојнички упадоше у Италију и пустошаху крајеве њене. Шездесет година трпељиво подносећи та искушења, блажени Фантин напослетку узе два своја ученика, Виталија и Никифора, и отпутова с њима у Пелопонез. Бавећи се дуго време у Коринту, он постаде многима узрок спасења. После тога он оде у Атипу, где се помоли у храму Пресвете Богородице. Затим отпутова у Ларису, где подуже време проживе код гроба светог Ахила. Након тога он се упути у Солун. У Солуну се он срео са преп. Атанасијем Атонским и чувеним подвижником Павлом Ксиропотамским, који, како је сам говорио, "као светеоник обасјавају сада пустињу". Тамо се он осам година наслађивао чудесима од моштију светог великомученика Димитрија, држећи се свог уобичајеног правила уздржања, и упокоји се у дубокој старости, отишавши к своме многожељеноме Господу. Његов ученик Никифор, по заповести коју прими од Господа још у Калабрији, оде после Фантиновог престављења преп. Атанасију у Велику Лавру Атонску, где се упокоји у миру. Његове свете мошти испуштаху благоухани мирис. (Преп. Фантин се празнује и 14 новембра).
Блажени Александар родио се петнаестог маја 1448 године у области Великог Новгорода у селу Мандери, у близини Островског манастира Ваведења Пресвете Богородице. Он се родио од оца Стефана и матере Василисе по неком јављењу Божје силе, и би освећен светим крштењем. Када стиже за школу, родитељи га дадоше да учи Божанско Писмо. Но док другови његови брже успеваху у учењу, он у томе беше спор. Али то би по нарочитом промислу Божјем, да би му разумевање било дато од Бога а не од људи, што се и догоди. Једном Александар оде у цркву, паде пред икону Господа нашег Исуса Христа и Пречисте Матере Његове и са сузама се мољаше да му се да разумевање за изучавање Светога Писма. И на његову молитву њему одмах дође одговор: он чу глас који му рече: "Устани, не бој се, добићеш што си молио".
Скончали за Господа Христа у мору и прешли у безобално море Његове блажене вечности и бесмртности.
Мученици свети, храбри Христови војници: свештеномученик Филикс, Фуртунијан, Септимин и Јануарије, горећи божанском ревношћу вере, јуначки војеваху против заблуде идолопоклонства. Јаки вером у Бога, они разгоњаху мрак неверја, јер држећи божанске законе и заповести Христове, они мудро побијаху и у прах претвараху све примедбе које незнабошци изношаху против хришћанске вере. Због тога ови блажени претрпеше и гоњења и тамнице и мучења; и много их вукоше из места у место, док их најзад не осудише на посечење мачем. И тада се догоди страховито чудо: сунце и месец, не подносећи неправедно посечење светих, претворише се у крв. А кад мученицима бише одсечене главе, они примише од Господа неувенљиве венце мучеништва.
Упражњавајући увек подвиг пошћења и уздржања, преподобни Сармат тако силно победи сан, да када је говорио сну: "одлази далеко од мене!" сан је одлазио; а када му је говорио: "дођи!" сан је долазио.
Света Вриена упокојила се у миру Господа свога. (Можда је ова преподобна Вриена мајка напред споменутог преподобног Фантина, знаменита по врлини и богатству, као и Фантинов отац а њен муж Георгије.)
Спомиње се у Јерусалимском кодексу бр. 1096, лист 123, Ср. и Димитријевски, Типици II, 55.
Син кнеза Јарослава. Од малена срцем окренут к Богу. Правдољубив, жалостиван, истински побожан; презирао сујету света; од ране младости заволео Христа; увек жељан свете мудрости светих Отаца; најмилије му занимање било: свуноћна бдења и тајне молитве к Богу. Године 1236. постао кнезом Новгородским. Победио Шведе на реци Неви, 15. јула 1240. године, због чега је и прозват Невским. Силан не толико војском колико вером у помоћ Божију; пред битку говорио војницима: "Бог је не у сили него у правди". Том приликом јавили се светитељи Борис и Гљеб једном војводи Александровом и обећали своју помоћ великоме кнезу, сроднику своме.