Свети мученици ови страховито страдаше, и пострадаше за веру Христову у граду Лиону под царем Марком Аврелијем, 177 године.
Имађаше „љубав према Богу и ближњима, радост због савести непорочне, мир због победе над свим страстима, стрпљење при напастима и бедама, благост у покорности свима, милосрђе према сиротим, веру несумњиву у извршењу заповести, истину у испуњењу обета, кротост у непознавању гнева, уздржљивост итд”. Тако добро управљаше лавром Кијевопечерском, да му се по смрти не може наћи достојан наследник међу монасима (јер и који беху достојни, из смерности не хтеше се примити игуманства), да братија бише принуђена узети за игумана мирског јереја Василија. Упокоји се свети Поликарп у Господу 1182. године.
Теофило, свети новомученик Христов беше родом са острва Закинта (у Јонском мору), и беше леп и храбар младић, а служаше на лађама као морнар. Једном приликом, завадивши се са старешином лађе, он сиђе на острво Хиос (у Егејском мору) и не хте више пловити. Тада га виде један Турчин и затражи од њега да буде морнар на његовај лађи. Теофило не пристајаше никако на то, јер није волео иноверне муслимане. Но Турчин га тада оклевета да га је видео да носи турски фес на глави и, према томе, мора да постане Турчин. То потврдише и други Турци пред судијом, те судија затражи од Теофила да се потурчи.
Овај свети беше из села Кијоса близу Никеје у Витинији, и имађаше жену и децу. Беше богат и припадаше старешинама општине, но живљаше чесним еванђелским животом. Деси се да на његово село Турци наметнуше превелики царски данак на хришћане. Као најстарији међу старешинама села, Атанасије реши да се заузме за хришћане, те покрену питање да и Турци тога села помогну хришћанима у плаћању царског нареза, јер нису били спахије ни јаничари, да би били ослобођени од пореза. Осетивши то и побојавши се, Турци се реше да спрече Атанасија, па га ухвате и одведу код везира у Цариград клеветајући га да је рекао да хоће да постане Турчин, тј. муслиман...
Очима душе свагда гледајући Господа Христа, овај свети мученик пострада за Њега посечен мачем.
Спомиње се као патријарх Јерусалимски у Јерусалимском Канонарију овога дана.
Свети Иларион из манастира Твали (Тулашвили) је служио као игуман манастира Кхакхули на југозападу Грузије почетком 11. века. Свети Иларион је био познати преводилац и писац и истакнути теолог, изузетан у врлини и слављен за своје проповеди и аскетски труд. Свети Иларион је подигао младог Георгија Светогорца да буде сјајан писац, преводилац, теолог и патриота. Од њега је и добио благослов за улазак у монашки живот. Након извесног времена, Свети Иларион се преселио из манастира Кхакхули у манастир Твали, недалеко од Антиохије, где је остао до краја свог живота. Св Иларион се упокојио 1041. године.
Синови великога кнеза Владимира, покрститеља руског народа. До свога крштења Владимир имаше много жена, и од њих децу. Борис и Гљеб беху браћа од једне мајке. Пред смрт Владимир раздели државу на све своје синове. Но Свјатополк, најстарији му син, кнез кијевски, пожели да узме и делове намењене Борису и Гљебу. Зато посла људе те на једном месту уби Бориса, а на другом Гљеба. Беху ова два брата необично побожна и у свему богоугодна, и сретоше смрт са молитвом и уздизањем свога срца ка Богу. Њихова тела остану нетљена и благоухана, и буду сахрањена у граду Вишгороду где до дана данашњега исходи из њих благодатна сила, која исцељује људе од разних болести и мука.