Свети мученик Вианор беше родом из Писидијске области. Због исповедања вере у Христа он би ухваћен и изведен пред поглавара Севиријана. Поглавар га примораваше да се одрекне Христа, али Вианор то одби. Стога би најпре вешан и бијен; потом усијаним гвозденим куглама паљен; затим му зубе избише, па уши одсекоше. Неки Силуан, који беше присутан и посматраше јунаштво светог мученика, поверова у Христа; зато му одмах одсекоше језик, па онда и главу. После тога светом Вианору просврдлише глежњеве, ископаше десно око, одраше кожу с главе, и најзад одсекоше свету главу. Тако свети мученици Вианор и Силуан скончаше, и примише венце мученичке.
Свети мученик Аполоније беше родом из града Сарда у Лидији. Када једном путоваше у град Иконију, он би ухваћен и приведен к управнику тога града Перенију. Упитан, он изјави да је хришћанин. Управник га примораваше да се закуне царем. На то му свети Аполоније рече: "Хришћанину није допуштено клети се смртним човеком, поготову човеком који не зна Творца и Саздатеља сваке твари"...
Ови свети угодници Божји беху огњем и димом уморени у време једног патријарха Александријског. Овај патријарх омрзну ове свете пустињаке и окривљаваше их као јеретике - оригенисте зато што сви они, на челу са светим Исидором Пелусиотом, у спору и сплеткарењу против светог Јована Златоуста, беху на страни светог Златоуста. Патријархов човек узе одред војника и оде у пустињу. Војници, напојени вином, разлетеше се по манастирима и пећинама и колибама, те свете испоснике или мачем посекоше, или димом и огњем уморише, или разјурише. То би око 398 године.
Велики и богоугодни подвижник Солунски из 11. века, оснивач манастира Акапнијевог у Солуну. Сав просветљен божанском светлошћу, удостојен поклоњења незалазној и невечерњој Светлости Свете Тројице, којој се моли сада за спасење свега света. Спомиње се у Јерусалимском кодексу број 309, и у кодексу Г 86 Атонске Лавре, док га неки Синаксари не спомињу.
Родом из села Визари у Амаријској покрајини на Криту; презивао се Силигардос. Замонашивши се, постао је игуман манастира Светих Бестелесних Сила у тој области, а касније и епископ Лампски на Криту. Супротстављајући се турским насиљима над хришћанима на Криту, би од Турака ухваћен и много мучен, па најзад и погубљен 9 јула 1793 године. Мошти су му погребене у манастиру Св. Архангела близу места где је мученички пострадао.
Сећање и спомињање светих људи доноси, како рече Свети Григорије Богослов, велику корист за врлину и освећење душама нашим. Зато није добро ни праведно прећуткивање житија и подвига преподобних и светих мужева, јер је то скривање светиљке под спуд и незахвално прећуткивање славних дела Божјих. А изношењем пак светих подвига и врлинског живљења богоносних Отаца наших, бива на славу Божју и на корист и подражавање свима хришћанима...
Овај светитељ рођен би у Антиохији у време када Господ Исус хођаше као човек међу људима на земљи. Чувши за чудеса Христова, родитељи Панкратијеви пожеле да виде Господа Чудотворца. И с Панкратијем заједно дођу у Јерусалим, где видеше Исуса, чуше речи Његове и видеше чудеса Његова. Ту се Панкратије упозна с апостолом Петром. По вазнесењу Господњем и родитељи и син крсте се у Антиохији. Панкратије се повуче у неку пештеру у Понту, где га апостол Петар нађе, па у договору с апостолом Павлом постави за епископа тавроменијског у Сицилији. У томе граду свети Панкратије почини велика чудеса, разори идоле, крсти некрштене а утврди крштене, и управи добро црквом Божјом. Неки незнабожни војвода Аквилин, чувши да цео град Тавромен поста хришћански, пође с војском на тај град да га поруши. Панкратије свети охрабри верне да се не боје, а сам он с клиром изађе ван града носећи у руци непобедиво оружје, Крст часни. Када се војска приближи граду, паде на њу нека тама и обузе је страх велик. И наста пометња велика, тако да се нападачи окомише један на другог и избодоше се и исекоше мачевима. Тако угодник Божји Панкратије спасе град и стадо своје силном молитвом својом пред Господом. Најзад, и он би убијен камењем од неких завидљивих и злобних незнабожаца, и упокоји се у Господу. Мошти његове свете покоје се у Риму.
Као старац од осамдесет четири године би мучен за Христа у време Декијева царовања. Бачен у огањ, он би спасен Промислом Божјим. Тада судија изрече овакву пресуду: „Кирила, изведеног из огња, праведни суд не може трпети међу живима, зато наређујем, да се убије мачем”. С радошћу подметну свети старац главу под мач и би посечен, да вечно живи у Царству Христовом.
Обојица беху Мисирци. Мучени од цара Јулијана Одступника. Први имаше седамдесет пет година а други четрдесет пет. Цар успе да одврати Коприја од вере Христове и приволи идолима. Одвраћени Коприје узвикну: „Јулијанов сам, а не Христов”. Но када га старац Патермутије укори и опомену на вечне муке, Коприје се трже, па узвикну пред царем: „Христов сам, а не Јулијанов”. Обојица бише мачем посечени. Са њима пострада и Александар, један од царевих војника, који видећи њихову храброст у страдању, и сам поста хришћанин. Чесно пострадаше за Христа и Христу одоше 361. године.