o_slovo>+++ Вазнесење Господње - СпасовданВазнесење Господње празнује се четрдесет дана после Васкрса, тачније у четвртак шесте недеље после празника Васкрсења Христовог. На вечерњој служби која се служи у сриједу уочи Вазнесења врши се у складу са црквеним типиком, такозвано Оданије Пасхе, нека врста опраштања са Васкрсом. Почетак и крај службе се на тај дан, врши исто као и на сам Васкрс. Поново се пјевају радосна стихови: «Нека васкрсне Бог и расточе се непријатељи Његови...» и «Ево дана који је створио Господ, узрадујмо се и узвеселимо се у њему...». Кад ластама понестане хране и кад се студ приближи, оне се онда крећу у топле пределе, у пределе обилне сунцем и храном. Напред лети једна ласта просецајући ваздух и отварајући пут, а њој следи остало јато. Кад нестане хране за душу нашу у овом материјалном свету, и кад се приближи студ смрти - о, има ли каква ластавица, која ће нас повести у топлији предео, где је обиље топлоте и хране духовне? Има ли таквог предела? Има ли, има ли, такве ластавице?
Браћа рођена, родом из Солуна, од родитеља знаменитих и богатих, Лава и Марије. Старији брат Методије као официр проведе десет година међу Словенима (македонским) и тако научи словенски језик. По том се Методије удаљи у гору Олимп и предаде монашом подвигу. Ту му се придружи доцније и Кирил (Константин). Но када хазарски цар Каган потражи од цара Михаила проповеднике вере Христове, тада по заповести царевој ова два брата буду пронађени и послати међу Хазаре. Убедивши Кагана у веру Христову, они га крстише са великим бројем његових доглавника и још већим бројем народа. После извесног времена они се врате у Цариград, где саставе азбуку словенску од тридесет осам слова, и почну преводити црквене књиге с грчког на словенски. На позив кнеза Растислава оду у Моравску, где веру благочестиву распростреше и утврдише, а књиге умножише и дадоше их свештеницима, да уче омладину. На позив папе оду у Рим, где се Кирил разболе и умре 14. фебруара 869. године. Тада се Методије врати у Моравску и потруди се до смрти на утврђењу вере Христове међу Словенима. По његовој смрти - а он се упокоји у Господу 6. априла 885. године - ученици његови, петочисленици, са светим Климентом као епископом на челу, пређоше Дунав и спустише се на југ, у Македонију, где, из Охрида, продужише међу Словенима посао, започети Кирилом и Методијем на северу.
Римљанин по рођењу, и свештеник у Амфипољу, граду македонском. Пострадао за време Диоклецијана. Молитвом сокрушио кип бога Диониса, чиме неке од незнабожаца огорчи против себе а неке опет приведе к вери. Посечен за Христа 295. године.
Овај велики јерарх беше Србин по рођењу. Подвизавао се у Светој Гори, и био игуман Хиландара. По смрти Саве III буде изабран за архиепископа „всеја сербскија и поморскија земљи” 1317. године. Он је крунисао краља Милутина 1321. године. Превео је Јерусалимски типик на српски. У предговору ове књиге он каже: „Свемогући Бог, који зна немоћ нашу, даће нам моћ духовну, но ако ми прво труд покажемо”. Искрено је волео подвижнички живот, и трудио се на искорењивању богумилске јереси и утврђивању вере православне. Упокојио се у Господу 1325. године. Чудотворне мошти почивају му у манастиру у Пећи.
Овај свети мученик беше из Смирне. Због вере у Христа би изведен пред кнеза Смирне. Он пред кнезом изјави да је хришћанин. Зато би бачен у тамницу. Потом би по други пут изведен на суд. Но пошто остаде при својој вери, кнез нареди да му се отсече глава. И тако овај блажени доби венац мучеништва.
Неки хришћанин из места Сохоса крај Солуна због неке кривице беше затворен у турску тамницу у Солуну. Не имајући новца да се откупи, њему би речено да ће бити обешен. Уплашивши се те претње, он несрећник обећа да ће се потурчити. Турци га на то обећање одмах изведу из тамнице и поведу у једну кафану да га тамо поуче својој нечастивој вери...
Оно што Исус син Сирахов каже о Симону, сину Онијином: Симон, син Онијин, јереј велики, који у животу свом построји дом, и у дане своје утврди цркву (Књ. Исуса, сина Сирахова: 50, 1); и још: као јутарња звезда усред облака, као пун месец у време своје, као сунце које обасјава цркву Вишњега (Књ. Исуса, сина Сирах.: 50, 6-7), - то исто треба и ми да кажемо о истоименом преподобном оцу нашем Симону, епископу владимирском и суздаљском, сведоку и списатељу житија угодника печерских, другом летописцу после блаженог Нестора...
Свети мученик Исихије пострада за царовања Максимијана. На двору цара овога Исихије заузимаше прво место, беше магистријан и живљаше у Антиохији. Максимијан отпусти из војне службе хришћане, поскида им појасеве војничке, и допусти да могу бити само најамничке слуге. И многи хришћани напустише своје војничке положаје, и добровољно постадоше најамничке слуге. Међу овима беше и славни Исихије. Сазнавши за то, Максимијан нареди Исихију да скине са себе скупоцено одело високог достојанственика и обуче грубу власеницу, и да буде причисљен женској послузи.
Свети Исихије беше рођен у граду Адрапани. Беше то добар, кротак и миран човек. Он мољаше Бога да му покаже место, где би могао у безмолвију и богоугодништву проводити живот. И преко божанског откривења би му наложено да се настани у гори Мајони, у близини морске обале. Он оде тамо, и проведе много година. Затим поред једне оближње воде подиже црквицу у име светог Андреја, и ту проведе остатак свога живота у подвизима богоугодним. И учинивши многа чудеса, пресели се ка Господу.
Монах, подвизавао се у Египту у шестом веку; одликовао се необичном смерношћу; упокојио се у миру.