Свети мученици Лукилијан и с њим Клавдије, Ипатије, Павле, Дионисије, и девица Паула
Остарео као незнабожац и жрец идолски Лукилијан, као сед старац, позна истину хришћанску и крсти се. Његово обраћање у Хришћанство изазове велико узбуђење међу незнабошцима у Никомидији, и он буде изведен на суд, па пошто се не хте одрећи своје нове вере, љуто бијен и сав испребијан бачен у тамницу. У тамници затече четири младића: Клавдија, Ипатија, Павла и Дионисија, због вере у Христа заточених. Обрадова се старац младићима и младићи старцу, и сви скупа провођаху време у побожним разговорима, молитвама и псалмопјенију. Када их изведоше из тамнице, мучише их разним мукама, и најзад послаше у Византију, где младићи беху мачем посечени од војника, а Лукилијан на крст распет од Јевреја. Злобни Јевреји цело му тело избоду ексерима. Нека девица Паула узе тела мученика јавно и сахрани их часно. За то би оптужена, и после мука посечена, примивши од Господа два венца: венац девства и венац мучеништва. Мучеништво њихово догодило се у време цара Аврелијана, између 270-275. године.
Свети свештеномученик Лукијан
Римљанин, знаменит због племићког порекла, богатства и учености. Неко време био ученик апостола Петра. Доцније пошље га папа Климент с Дионисијем Ареопагитом у Галију на проповед Јеванђеља, рукоположивши га претходно за епископа. С великом ревношћу Лукијан сејаше науку Христову најпре по Галији а потом по Белгији. Када зли цар Доментијан отпоче гоњење хришћана, послати буду из Рима нарочити људи у Галију, да потраже и похватају хришћанске мисионаре. Они прво ухвате и убију светог Дионисија, а потом пођу у потеру за Лукијаном. Нашавши овога у Белгији, заједно са његовим помоћницима: презвитером Максијаном и ђаконом Јулијаном, они на једном месту убију ову двојицу а на другом месту посеку Лукијана. Кад Лукијан би посечен, његово мртво тело диже се са земље, узе главу своју у руке (слично светом Дионисију и светом Јовану Владимиру) и оде тако до онога места, на које жељаше да буде сахрањен. Ту паде, и ту би сахрањен. Над његовим моштима би доцније саграђена црква.
Свети мученик Димитрије, царевић руски
Би мучки убијен од властољубивог Бориса Годунова у осмој години свога живота 1591. године у граду Угличу. Јавио се после смрти некоме монаху и прорекао, да ће се појавити лажни Димитрије, који ће убици Борису Годунову проузроковати смрт, што се после и догодило. Безбројна чудеса дешавала су се на гробу убијеног царевића. Његове мошти после петнаест година буду откривене целе и нетљене, пренете свечано у Москву, и сахрањен у цркви Светог Архангела Михаила.
Света преподобна Јирија
Удовица римског сенатора; најпре била незнабошкиња, но преподобна Февронија је својим поукама обрати Христу. Посветивши сав живот подвизима побожности и уздржања, света Јерија се у миру упокоји око 320. године, и би погребена крај гроба свете Февроније, у Месопотамији.
-220x300.jpg)
Свети преподобни Атанасије чудотворац
Преподобни отац наш Атанасије, који испуни чудесима Трајанов манастир, беше син родитеља осредњег порекла и богатства, родом из Кивиреотског краја. Када одрасте, он напусти свет, оде у пустињу, имајући на себи само једну хаљину; и идући од места до места он посећиваше духовне мужеве, упијајући у себе као сунђер врлине њихове...
Свети мученици мајка са три детета њена
Затворени у веома загрејаном купатилу, ови се свети мученици угушише, и тако за Господа пострадаше.
Светих тридесет осам мученика
Затворени у веома загрејаном купатилу, ови се свети мученици угушише, и тако за Господа пострадаше.
Свети преподобни Марин Ван
За овог преподобног пише Гедеон у Византијском Еортологиону да беше родом из Цариграда од знаменитих родитеља, друнгарија Никифора и Марије. Би одгојен у побожности у Визији тракијској и пострижен у монаштво од свог брата Симеона. Беше веома благочестив, строг подвижник и искрени давалац милостиње. Преподобно поживевши преставио се у миру. Чесне су му мошти биле положене у манастир Пресвете Богородице звани Корона.
Свети Никифор Исповедник, патријарх цариградски
Племић цариградски. Отац му Теодор био високи чиновник на двору царском, богат и благочестив. Никифор службоваше неколико година у двору у истом звању као и отац његов. Но видећи сву сујету светску, он се удаљи од обале Босфора и тамо сагради манастир. Манастир му се убрзо напуни монасима, а он управљаше манастиром не хотећи сам примати монаштва под изговором да је недостојан, мада је у свему служио као узор свима. Учествовао је пре тога на VII васељенском сабору као мирјанин, по вољи цара и патријарха, и користио Сабору много својим изврсним познавањем Светога Писма. Када умре патријарх Тарасије, Никифор би изабран за патријарха насупрот својој вољи. Одмах по избору прими чин монашки и све остале чинове редом, и би 806. године устоличен у Светој Софији као патријарх. То је било у време цара Никифора, који убрзо по томе оде у рат на Бугаре, и погибе. Његов син Ставрикије владаше само два месеца, па умре. После овога зацари се добри цар Михаил, прозвани Ранкаба, но владаше само две године, докле га Лав Јерменин не обори и не прогна. Када се овај Лав зацари, посла му патријарх књигу о Православном Вероисповедању да потпише (по обичају свих византијских царева, што се сматрало заклетвом да ће се држати и бранити права вера). Цар не потписа, но одложи то до по крунисању. А када га патријарх круниса, он се отказа да потпише ону књигу, и објави се убрзо као јеретик иконоборац. Патријарх покуша да га посаветује и поврати правој вери, но узалуд. Цар насилно изагна Никифора на заточење на острво Проконис где у беди и лишењима сваке врсте проведе тринаест година, па се пресели у вечност 827. године. Као патријарх управљао Црквом Христовом девет година.