Свети преподобни Илија Муромец
Монах кијевопечерски. Скончао 1188. године. Његове нетљене мошти чудотворне. На његовој десној руци и до сада стоје три прва прста састављена за молитву. Из тога се види, да је на молитви умро. И то је обличење оних, који се не крсте с три прста.
Свети мученици Полијевкт и Тимотеј
Свети мученик Полијевкт беше родом из Кесарије Кападокијске, где он са великим успехом проповедаше Христа, обраћајући незнабошце од идолослужења у свету веру хришћанску. Због такве проповеди своје он би ухваћен и вргнут у тамницу. После многобројних наговарања да се одрекне Христа, он не хте ни да чује за то. Због тога му сво тело стругаше железним ноктима; затим му разбише вилице, па га у ужарену пећ вргоше.
Свети мученици Илија, Прово и Арис
Ови свети мученици беху родом из Египта. Као ревносни хришћани, они посеђиваху по тамницама страдалце за Христа, тешећи их и лечећи им ране. Једном они пођоше у Киликију, и при улазу у град Аскалон стражари незнабошци задржаше их на градској капији, сматрајући их за уходе, и одведоше их пред кнеза Фирмилијана. При ислеђењу они изјавише кнезу да су хришћани. Због тога их кнез подвргну жестоким мучењима. После разноврсних мучења свети Арис би спаљен у огњу, а Пров и Илија бише посечени мачем.
Свети мученици Евтихије и Тесалоника и са њима 200 људи и 70 жена
ПОСТРАДАЛИ за Христа мачем посечени.
Света преподобна Аглаида Римљанка
ЗБОГ строгих самопрегорних подвига удостојила се дара чудотворства.
Свети мученик Севастијан и други с њим
Овај славни мученик Христов роди се у Италији и би васпитан у граду Милану. У младости још преда се служби војничкој, и као научен, изгледан и храбар омили цару Диоклецијану, који га постави за началника своје дворске гарде. У тајности исповедаше веру хришћанску и мољаше се Богу живоме. Као муж чесан, правичан и милостив беше Севастијан омиљен веома од војника својих. Где год могаше, он спасаваше хришћане од муке и смрти, а где то не могаше, он их храбраше, да неодступно гину за Христа Бога живога. Два брата Марка и Маркелина, који беху у тамници због Христа и већ на ивици да се одрекну Христа и поклоне идолима, Севастијан утврди у вери и охрабри за мучеништво. Када им говораше да се не боје смрти за Христа, лице његово просветли се и сви видеше лице његово светло као лице ангела Божјег. Своје речи потврди Севастијан у чудесима: исцели од немила Зоу, жену тамничара Никострата, нему шест година, и приведе крштењу и њу и сав дом Никостратов; исцели и два болесна сина Клавдија војводе, и приведе крштењу Клавдија и дом његов; исцели од једанаестогодишње подагре и ногобоље Транквилина, оца Маркова и Маркелинова, и приведе га крштењу, заједно са целим домом његовим; исцели од исте болести и епарха римског Хроматија, и приведе крштењу њега и сина његовог Тивуртија. Од њих прво пострада света Зоа, коју ухватише на гробу апостола Петра где се Богу мољаше. После мучења бацише је у реку Тибар. Тада Тивуртија ухватише, и судија постави пред њега жар говорећи му, да избере живот или смрт, то јест или да баци тамјан и покади идолима, или да сам стане бос на жар. Свети Тивуртије прекрсти се и стаде босоног на жар, и оста неповређен. Потом би посечен мачем; Никострат би убијен мотком; Транквилијан потопљен у воду; Марко и Маркелин мучени и копљима избодени. Тада Севастијан би изведен пред цара Диоклецијана. Цар га укори за издајство, но он рече: „Ја се свагда молим Христу моме за здравље твоје и за мир царства Римског”. Цар нареди да га голог стрелама стрељају. Војници га дотле стрељаху, докле све тело мучениково не би покривено стрелама, те се више и не виђаше од стрела. И када сви мишљаху да је мртав, он се јави жив и потпуно здрав. Тада га незнабошци моткама убише. Пострада славно за Христа Господа свога и пресели се у Царство небеско 287. године у време Диоклецијана цара, и Гаја, епископа римског.
Свети Флор, епископ амински
Живео у време цара Јустина II и Маврикија (565-602). Беше од племића и племић. Остави метеж и сујету света и повуче се у манастир на подвиг ради спасења душе. Потом изабран за епископа града Аминса у области Кападокијској. И као подвижник и као јерарх угодио Богу и преселио се мирно у Царство Божје.
Свети Модест, патријарх јерусалимски
Када му родитељи умреше, њему беше само пет месеци. Но Божјим Промислом би васпитан у духу хришћанском. Када одрасте, би продан као роб неком незнабошцу у Мисир. Но он успе, те обрати свога господара у веру Христову. Господар му дарова слободу. Он се повуче на гору Синајску, где се подвизавао до педесет девете године своје. Тада би изабран за патријарха јерусалимског. Пасао стадо Христово као прави пастир и упокојио се мирно 633. године у деведесет седмој години свога живота.
Свети мученик Евиот
Свети мученик Евиот бејаше у време цара Максимијана; родом из села Птокета, у епархији Опсикијској. Он провођаше богоугодан живот, и упражњаваше сваку врсту врлине. Због тога он доживе многе муке од незнабожаца, вођен из места у место, ружен и бијен. Све то он великим трпљењем подношаше. Притом он чињаше многа чудеса, и тиме обраћаше незнабошце у Христову веру. Једанпут га незнабошци испребијаше моткама и каменицама. Затим га баци ше у огањ, и пошто благодаћу Христовом он остаде неповређен, многи присутни видећи ово необично чудо, повероваше у Христа и крстише се. Чувши за то, игемон Кизички Леонтије посла те светог Евиота ухватише и везана доведоше пред њега. Игемон одмах нареди н мученика камењем бише по устима, вилицама и образима; онда га обесише о мучилишно дрво и тукоше камџијама, па га затим бацише зверовима да га поједу. Но пошто га зверови не такнуше, он би бачен у тамницу. Али многи незнабошци, видевши овакво чудо, приступише вери Христовој и крстише се. Игемон онда нареди гладијаторима да мученика Евиота убију. Али на гладијаторе паде неки мрак, те они израњавише и поубијаше један другога, а свети мученик остаде неповређен. И мученик поново би бачен у тамницу. Након двадесет два дана стиже вест да је Константин Велики кренуо из западних крајева Европе на Исток против тиранина Максимијана. Уплашен тиме, Максимијан нареди да се пусте из тамница и окова хришћани. Тада и многопобедни војник Христов Евиот би пуштен из тамнице. И поживевши још пет година он чињаше чудеса, па у миру предаде душу своју Господу 318. године.