Одакле излазе...?
Колико погрешних жеља у срцу, и отровних сласти, и осећаја страха, и осећаја мржње према свему небесном, – толико је нечистих духова у срцу. Колико је самообмана о свету у уму, било у представама и појмовима, било у маштањима и речима, – толико је нечистих духова у уму...
Чујем глас
Чујем глас из дубине где говори: безгрешан ће ходити међу болесницима и неће се уболестити. Јер безгрешност је здравље и снага, пуноћа здравља и снаге. Безгрешан не умире. И ако умре безгрешник због туђих греха, оживеће. Као и све болести - и смрт је болест, коју наноси грех. И као што ниједна болест нема власти над безгрешним, тако ни смрт нема власти над њим. Заиста, синови земље, и смрт није друго до болест.
Душе Свети
Душе свети, гле, како је подла душа моја! Како страшљиво крије плод Твој у себи, страха ради јудејскога, страха ради безбројне деце мрака, што их она намножи у себи из брака свога са светом.
За Истином
За истином трчи душа моја, Сине Истине, и трчању њеном нема краја, нити имена њеном умору. Боље, умири се, душо моја, и миром својим привуци истину… Нашто почињати трк од хиљаде година, кад је светлост бржа од тебе и може ти пасти у крило за неколико тренутака. Отвори се, душо светлости, и светлост ће доћи у тебе.
На тромим точковима тела
Путује душа моја по овом свету обмана, који се труди, да својом тромошћу и масивношћу докаже битност своју… У своме страху и незнању сва се душа моја предала телу, само да би је тело што спорије и што дуже носило на путу ка кобном крају… Ван пећине, ван душе моје, где девојка рађа Бога, све је сен и пепео, заједно са тромим точковима тела.
Приђи ми ближе…
Приђи ми ближе и још ближе, величанствени Душе Истине… Усели се у душу моју дубље него што Ти мисао моја може следити. Сва васиона не може душу моју охрабрити да истраје у девичанству, ако је Ти не охрабриш… Покажи, Душе Свети, сав свој сјај, да би душа моја познала, чија је она невеста.
Силазим дубоко у душу своју
Како је страховита дубина душе човекове, Невесто Небесна, кад се човек осмели да понире у њу! … Запрепастих се, кад прегледах сав многочислени пород душе моје, који се уплаши од мене и прну у страну као преплашени гаврани са стрвине…
Силазак у ум
Злехуда је храна ума мога, докле се год храни само оним што му чула постављају. Спољашњи отисци и представе, сенке сенки, повећане до страшних размера, као што сенке увек страшилно велике порасту тамо где је светлости мало – зар је то ум мој? Све мишљење ума мога, нађох, није друго до зидање немоћних грађевина од немоћних сенки...
Љубав моја бди
Бдење љубави моје иде упоредо са молитвом вере моје и постом наде моје. И ниједно без другог двога не устаје и не леже. Сва делатност ума мога служи вери мојој. Сва делатност срца мога служи нади мојој. Сва делатност душе моје служи љубави мојој. Кад голуба храним, ја Теби нудим, Љубави моја.
Молитвом чистим вид вере моје
Молитва је потребна мени, да не изгубим спасоносну Звезду из вида а не Звезди да не изгуби мене… Питате ме, колико траје молитва моја? Да ли ме можете разумети, кад вам кажем: дужа је од дана мојих? Јер молитвом својом морам да вежбам и вашу веру, и отварам јој вид, и показујем виђење и Виђеног. Ваистину, молитвом својом испуњавам и своје и ваше дане.
Мученици добре наде
Као дечије трчање за лептирима, тако изгледа и трчање људи кроз читав њихов живот за жељама. Али, та трка је заморна и бескорисна. Када дође самртни час, неће умети рећи, за чим су трчали. И ући ће у други свет празних руку и збуњена срца.
Мученици праве вере
Сви сте ви мученици но не сви једног мучеништва. Мученици за праву веру нису исто што и мученици за криву веру. Заиста, и кости им се разликују а не само душа. Јер душа преноси своју моћ и немоћ и на кости.
Љубав ме чини Богом
Где је један, ту нема љубави. Где је двоје уједињено, ту је само призрак љубави. Где је троје уједињено, ту је љубав. Љубав има три ипостаси: девичанство, познавање и светост. Без девичанства љубав није милост но земаљска себичност и страст. Без познања љубав није мудрост но лудост. Без светости љубав није моћ но слабост.
Избриши, Господе, сећања моја
Избриши, Господе, сва сећања моја – осим једног. Јер сећања ме чине старим и немоћним. Сећања ми упропашћују данашњи дан. Она ми притискају данашњи дан прошлошћу и слабе ми наду на будућност, јер ми у легионима шапћу на ухо: биће само оно што је било. А ја не желим да буде само оно што је било…
Господе, помажи срце моје јелејем милости Твоје
Помажи срце моје јелејем милости Твоје, премилостиви Господе мој. Да никад не букне у срцу моме ни гнев против моћних ни презрење немоћних. Гле све је немоћније од росе јутарње! ...Милост отвара пут к срцу свих створења, и доноси радост. Немилост навлачи маглу на чело, и ствара тескобну осаму...
Нема Оца без Сина ни Сина без Духа Светога
...Гледам ласту како је збуњена над разореним гнездом, и велим: ја нисам везан за гнездо своје. Гледам сина како се жалости за родитељем својим, и велим: ја нисам везан за родитеље своје. Гледам рибу како издише чим се извади из воде, и велим: такав сам ја! Ако ме изваде из загрљаја Твога, тренутно ћу издахнути као риба бачена на песак...
Господе, очисти огледало душе моје
Ћутљивом језику и замишљеном уму Ти се приближујеш, жениче душе моје, Душе свесвети. Од говорљивог језика се кријеш као лабуд од бурна језера. Као лабуд пливаш по тишини срца мога, и чиниш га плодним... Господе Tриипостасни, очисти огледало душе моје, и наднеси лице Твоје нада њ. Да би душа моја засјала славом Господара свога. Да би се пречудна историја неба и земље отпечатила у њој. Да би се испунила блеском као језеро моје, када сунце виси над њим у подне.
Господе, кунем Ти се вечном љубављу
Господе, премила тајно душе моје, како је лак овај свет, када га мерим на кантару с Тобом! На једној страни кантара језеро растопљеног злата а на другој облак дима...
Господе, помози ми да Те величам
Светови се роје око Тебе, Господе, као пчеле око цветале трешње. Један свет потискује други; један другом оспорава очевину; један гледа на другог као на уљеза у свој дом. Сви полажу веће право на Тебе од Тебе самог...
Ваистину, велики си, Боже мој
...Сувише Те има, Господе, дисање моје, зато Те људи не виде. Сувише си очигледан, Господе, уздисање моје, зато је пажња људи окренута од Тебе... Сувише служиш слугама својим, верности моја слатка, зато си изложен презрењу. Сувише рано устајеш, да упалиш сунце над језером, зато те спавала на трпе. Сувише си ревностан у зажигању ноћних кандила на своду небесном, ревности моја ненадмашна, а лењо срце људи много више говори о нехатном слузи но о ревносном...