Бог је огањ који загрева и разбуктава срца и утробе. Дакле, ако у својим срцима осећамо хладноћу, студ која долази од ђавола, јер је ђаво студен, то призовимо Господа и Он ће доћи и згрејати срце наше не само савршеном љубављу према Њему, него и према нашим ближњима. Топлина изгони студ добромрсца. Бог пројављује Своје човекољубље према нама не само онда када чинимо добро, него и онда када Га жалостимо и прогневљујемо - како дуготрпељиво сноси Он безакоња наша и, када кара, како милостиво кара!

Тајна Истине је не у стварима, не у идејама, не у символима, већ у Личности, и то Богочовечанској Личности Господа Христа: Ја сам Истина (Јн.14,б), Истина савршена, никад умањена, никад променљива, увек једна и иста у својој савршеној пуноћи, увек једна и иста јуче, данас и вавек (Јев.13,8). Све остале истине извиру из ње као зраци из сунца, стога су и оне бесмртне и вечне. Све догме сачињавају у ствари једну једину Истину: Богочовека Господа Христа. Све оне воде Њему, јер исходе из Њега; све оне одводе Њему као што сваки сунчев зрак одводи сунцу.

У почетку нашег покајања изгледа нам да не видимо ништа друго сем нашег унутрашњег пакла. Али, на чудан начин, Светлост коју још увек не видимо већ продире унутра као живо осећање присуства Бога. Ако ми снажно, обема рукама, будемо држали крај хаљине Господње, то ће се и чудо нашег раста у Богу стално појачавати, а нама ће почети да се открива дивни облик Исуса, и с Њим виђење нас, људи, како нас је Творац замислио пре саздања света. Да се услед реченог богатства дарова не би узвисило људско срце, промисао му даје да се стрмим путем успиње ка овом сазнању, путем који изнурује и ум и душу и тело. 

Ако други човек не показује жељу за помирењем, ви са своје стране покажите мир и не судите строго. Не треба себе подметати под стреле и није ништа ружно употребити штит онда када вас други напада. Никада не треба улазити у препирке, а нарочито онда када непријатељ може да надговори онога који је у праву и када се непријатељ не плаши да ће бити прекинут, него се нада да у случају нужде, ако већ није у могућности да покаже да није у праву, свога супарника може победити грубошћу и подсмехом. 

Доћи ће дани када ће Хришћани додавати и одузимати, и изопачиће књиге Светих Божански Пророка и Светих Отаца. Одбациће Свето Писмо и саставиће тропаре, химне, и књиге технолошки. Њихови умови ће бити расути, и постаће отуђени од свог Небесног Образа. Из овог разлог Свети Оци су храбрили монахе пустиње да записују Житија Отаца не на пергаменту, већ на папиру, јер ће их долазеће генерације мењати да одговарају њиховим укусима. Видиш дакле, да ће зло које долази бити ужасно. У тим временима љубав према Богу ће у многим душама охладнети и велика туга ће доћи на свет. Један народ ће се окретати од другог. Људи ће се селити са својих места. Владари ће бити збуњени. Свештенство ће се налазити у анархији, и монаси ће нагињати ка немару. Великодостојници Цркве ће сматрати бескорисним било шта што је у вези са спасењем, како својих душа, тако и стада која су им поверена, и презираће било какву бригу. Сви ће показивати ревност и енергију за било шта што је у вези стола за јело и својих стомака. Биће лењи у својим молитвама и повремено ће критиковати. Што се тиче живота и учења Светих Отаца, неће их интересовати да их опонашају, чак ни да чују за њих. Радије ће се жалити и говорити „да смо живели у њихово време, онда би се понашали тако. И епископи ће пропустити силу овога света, дајући одговоре на различите ствари само након узимања поклона са свих страна и саветујући, права неће бити штићена; они ће жалостиће удовице и мучиће сирочад. Разврат ће захватити ове људе. Већина неће веровати у Бога; мрзеће један другог, прождирати се као звери. Крашће један од другога, биће пијанице и ходиће около као слепци. У тим временима, ко год буде спасио своју душу и буде подстицао друге да се спасу, биће назван великим у Царству Небеском.

Господ није само проповедао о доласку пријатне године, него је и донео. А где је она ? У душама верујућих. Земља неће бити претворена у рај све док буде постојао садашњи поредак ствари. Међутим, она јесте и биће поприште припремања за рајски живот. Његови зачеци се полажу у душу. Таква могућност се налази у благодати Божијој. Благодат је, пак, донео Господ наш Исус Христос. Према томе, Он је душама донео пријатну годину. Онај ко слуша Господа и испуњава све заповести које је дао, стиче благодат, и помоћу ње се наслађује пријатном годином. То се истински дешава са свима онима који искрено верују и поступају по вери. Самим мислима душа се неће испунити том пријатношћу. Ако се, међутим, делује, пријатност ће се уселити сама од себе. Може се десити да спољашњи покој потпуно изостане, али зато постоји унутрашњи, који је неодвојив од Христа. Уосталом, за оног у кога се усели унутрашњи мир, спољашња узнемирења више немају тежину ни горчину. Према томе, и са те стране је дошла пријатна година. Једино у спољашњости она може изгледати као хладна зима.

Велика је сила трпљења па зато нас она и спаја са Богом и води у вечни живот. Трпљење ублажава гнев и љутњу, укроћује језик, управља разумом, чува мир и поредак, утишава жеље, упитомљава наглост и суровост и умирује непријатељство. Трпљење чини богаташа милостивим а сиромаха благим и безопасним а у породици одржава љубав, слогу и верност. Трпљење чини да су људи у срећи смерни и кротки, у несрећи храбри и издржљиви а при нападима благи. Трпљење је здравица на којој лежи темељ наше, вере. И ако смо ради да у истини будемо синови Божији, а ми се угледајмо на Божије трпљење нас оваквих какви смо.  

Грешна је душа која не зна за Господа, она се боји смрти и мисли да јој Господ неће опростити грехе. Но, то је зато што она не познаје Бога и Његову љубав према нама. А када би људи знали, тада ниједан човек не би очајавао, јер Господ не само да ће опростити, већ се и много радује обраћању грешника. Нека дође и смрт, ти само чврсто веруј да чим будеш тражио да ћеш и примити.

Један од Светих отаца цркве: "Оно што Бог не прими на себе, то не може бити исцијељено; само оно што Бог прими и у шта се Бог усели, и чему Бог подари свој свети квасац, то се исцјељује, то се спасава." Ријеч спасити је старословенска ријеч и управо значи исцијелити, зацијелити, оздравити. Спасење је уствари даривање спасења, даривање здравља људској природи, ослобођења људске природе од онога што унижава људску природу. Дакле, ослобођења од гријеха, од зла и од демонске силе која гријехом загосподарује. Она је господарила људском природом све дотле, докле сам Бог није примио људску природу на себе. Од тог тренутка па надаље, у вјеки вјеков, зло је изгубило свој жалац, своју снагу. Демонска сила више не господари људском природом, јер људска природа има у себи управо тај квасац, ту силу и снагу. Не просто људску него божанску снагу и божанску силу. Човјек је изнутра здрав, здраво биће, на темељима тог здравља неунуштивог, човјек може да гради своју судбину, човјек може поново да падне у гријех, да се отуђи, али то више није питање његове природе и поробљености његове природе гријехом и смрћу, као најстрашнијим плодом човјековог отуђења од Бога. То је последица људске злоупотребе, људске слободе. Човјек може сам да се опредијели за зло и за смрт. Као што отац каже дјетету: "Тамо је провалија, не иди на провалију!" Тако и Бог каже човјеку: "Слободан си, све ти је слободно, али ти није све на корист. Можеш да изабереш шта хоћеш, али пази шта бираш? Пред тобом су два пута: пут живота и пут смрти. Од тебе зависи који ћеш пут изабрати, којим ћеш путем кренути." 

Како ћемо осетити радост Царства небескога? Како ћемо осетити радост вере? Како ћемо разумети лепоту праштања и незлопамћења? Како ћемо избећи злурадост? Па, за то мора свако од нас да донесе одлуку у себи. То је оно најлепше. То је онај свети тренутак истине, који човек треба да просвети у себи. Не да каже: ја сам био, него: ја ћу од данас бити бољи. Ја од данас одлучујем да ћу бити бољи. Ја нећу да се уопште бавим мржњом других да бих оправдао своју мржњу. Верујте да докле год човек има у себи тај набој, тај нагон да анализира колико људи њега мрзи, зашто га људи мрзе, или колективно, као национални идентитет, као верски, "зашто нас мрзе они неки други?" – значи, тражимо разлоге да своју мржњу утемељимо, и то није добро. Тражимо разлоге за љубав. Који је једини разлог? Христос, ако смо хришћани, а јесмо хришћани. Он, на Голготи, док Му се ругају, моли се Оцу: " Оче, опрости им, не знају шта чине", и даје нам пут како да се опходимо према злу других, и при том их не мрзимо, да их не проглашавамо за своје непријатеље.