Најважније у свим добрим настојањима и врх свих успеха јесте истрајност у молитви. Њом, преко свакодневних искања од Бога, можемо стећи и остале врлине. Они који су се тога удостојили стичу удео у Божијој светости, у духовној дејствености, и расположење њиховог ума се сједињује са Господом у неизрецивој љубави. Онај ко свакодневно себе подстиче на истрајну молитву, гори духовном љубављу према Богу, божанственим раченијем тј. љубављу и пламеном чежњом, примајући благодат освећујућег савршенства Духа.  

Смирење само може спасти човека, а гордост сама је довољна да га стровали у мрак пакла. Победа, међутим, над целокупним комплексом страсти означава стицање богоподобног бића. Све страсти су нужно обучене у неку форму, видљиву или мислену, имагинарну. У пламеној покајној молитви дух хришћанина скида са себе те представе видљивих ствари и разумских појмова. Ослобађање од свих опажајних и мислених форми практикује се и у другим аскетским културама. Ипак, у самом "мраку обнажења" душа не сусреће Живога Бога уколико се молитва врши без неопходног познања греха и искреног покајања. Може се само осећати некакав одмор од калеидоскопског хода свакодневног живота.   

Тешко је човеку без вере кад умире и оставља ближње и богатство, и тешко неверујућој родбини када губи блиског човека, на кога су полагали сву своју земаљску срећу. Господ скрушава њихове наде, а они не разумеју произвољење Божије. Међу верујућима, иако ближњи плачу за покојником, то је суздржано, и тугују, али умерено. Све је растворено молитвом и надом на Божију помоћ. Верујући умире мирно, као да спава, и по смрти на његовом лицу остаје запечаћен последњи пољубац Анђела Чувара.

Добро је говорити истину када обавеза или љубав према ближњем то захтевају од вас. Али, то треба чинити тако да не осуђујемо ближњег, да се не поносимо и не уздижемо као неко ко можда боље од других познаје истину. Поред тога, потребно је да знамо људе и догађаје, да се не би догодило да уместо истине кажемо укор и да уместо мира и кротости, начинимо непријатељство и штету. 

Призивајући све да испуњавају Христову заповест ''Љубите непријатеље своје'' Црква наилази на отпор непријатељских сила који се обарају на њу свим својим гневом. Али, остварујући Христово дело на земљи – спасење читавог људског рода – Црква свесно прима на себе сав терет гнева као што је Христос узео на себе грехе света. И као што је Христос био гоњен у овом грешном свету и морао да пострада, тако и истинска Христова Црква неизбежно мора бити гоњена и мора да страда. Сам Господ и апостоли говорили су о овом духовно закону живљења у Христу. Божански Павле га је, пак, категорички изрекао овим речима: ''А и сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу, биће гоњени''. Тако бива увек и свугде и у читавом свету где само грех влада.

Са свима живи у миру, слози, љубави, тишини, поштујући друге, буди благ према њиховим слабостима, не горди се, не завиди, не свађај се, плотске жеље обуздавај, буди целомудрен, уздржавај се од сваке претераности, дели оно што имаш с онима који немају, за све се моли као за себе, нарочито за оне који те муче, понижавају, љуте, вређају, клевећу. Они теби зло чине, а ти њима добро. Никоме не жели и не чини зла.

Да би неко постао хришћанин, треба да има песничку душу, треба да постане и сам песник. Отврдле душе Христос не жели у својој близини. Хришћанин је песник, он је у песништву чак и када само воли. Песничка срца ту љубав пригрле, ставе је у срце, осећају је дубоко. Искористите лепе тренутке. Лепи тренуци приволе душу молитви, начине је тананом, племенитом и песничком. Пробудите се ујутру да видите сунце како, као краљ, сво пурпурно излази из мора. Када вас очара неки леп предео, нека црквица, нешто лепо, немојте остати само на томе већ идите и преко тога, у благодарење за све лепо како би сте живели јединог Лепог. Све је свето, и море, и купање, и јело.

Много пута нисмо ни свесни како сејемо семе ђаволско. На пример, неко нас је увредио и ми, онако пуни муке и једа, уместо да се обратимо Богу, помолимо се и то исповедимо, одлазимо код особе која нам је по духу блиска на коју прво наиђемо и сав јед и муку истресемо пред њу. Е, сад, шта радимо? Себе не растеретимо сигурно, јер примити помисли и растеретити нас могу само оно који су на то позвани, дакле, духовници. Свог ближњег смо заразили и оптеретили са ко зна колико помисли, мука и невоља, његовој муци само додајући своју. Дакле, буд смо ми заражени, буд то чинимо и са другима.  

Када Бог пројави своју благодат, а ми нисмо спремни да је примимо, због наших страсти, може нам се догодити зло, јер се у нама јавља подвојеност. Божанска благодат тражи оно што је узвишено, док нас страсти спустају ка доле. У случају када смо залепљени за страсти и желимо их, али хоћемо и божанску благодат, тада се дешава страшни сукоб у нама. На тај начин божанска благодат се не приближава, због тога што нас воли и жели да сачувамо равнотежу и нашу слободу. Али, када имамо благе намере тада долази божанска благодат!  

Требало би да нам је теже да осуђујемо људе, него да их гледамо мирно, као што гледамо како ветар љуља дрвеће, или како тече река; међутим, очигледно је да је човеку тешко да гледа без осуде. Шта да се ради? Треба се постепено учити томе да најприје осудимо себе због тога што осуђујемо ближње, затим да се уздржавамо од осуде речима онда када се мисао покрене на то, а затим да заустављамо и саму мисао. Онај ко довољно познаје и осуђује себе, тај нема времена да осуђује друге. Онај који гледа са подозрењем тај лако може доћи до мржње према човеку; онај који жели да има љубав према ближњем, требало би да гледа чисто и једноставно.