Људска мисао има непојамно велику моћ у стању је да учини многа добра, али и да уништи другог човека. Страховите моћи своје мисли човек најчешће уопште није свестан. Неслоге у породици, свађе, болести и свакакве невоље, нарочито крупније, које снађу неку породицу, последица су рђавих мисли њених чланова. Први и једини услов за промену рђаве породичне климе јесте промена мисли њених водећих чланова. Почните свесно да шаљете добре мисли, мисли љубави и добрих жеља ономе ко вам је мрзак, ко вас је увредио, ко вас не воли. На сопственом примеру моћи ћете да се уверите у снагу добрих мисли. Престаните да мислите зло о свом шефу или другу на послу, преокрените зле мисли у добре и видећете промену понашања ваших дотадашњих ”непријатеља”. Ако је домаћин у кући много оптерећен бригама и мислима о неком проблему, он таквим мислима ствара немир не само себи, већ и целој својој породици – сви у кући могу бити утучени, без мира и утехе. Он као домаћин, треба да зрачи добротом, која се из њега преноси на све остале у кући. Ми људи смо такав мислени апарат.

Како ћемо знати да ли живимо по вољи Божијој или не? Ево како: ако тугујеш због било чега, значи да се ниси потпуно предао вољи Божијој, макар споља и изгледало да јеси. Ко живи по вољи Божијој, тај се ни за шта не брине. Када му нешто треба он и себе и што му је потребно предаје Богу, и ако се догоди да не добије што тражи, остаје спокојан као и да је примио. Душа која се предала вољи Божијој ничег се не боји: ни претњи, ни разбојника, уопште ничег. За све што је снађе говори: '' Тако је Бог хтео ''. Ако је болесна, мисли: '' Болест ми је сигурно на неку корист, иначе ми је Бог не би послао ''. Тако се, ето, чува мир у души и телу.  

Треба се старати да, уз помоћ Божију, у себи развијамо кротост и смирење, ради чега је неопходно никада не повишавати, без крајње нужде, глас. „Глас повисује гордељиви, самохвалисави, самољубиви мртвац и онај кога је Бог оставио.“ (Старац Сампсон Сиверс). Немогуће је себи дозволити да се употребљавају грубе и безобразне речи, викати и било кога исмејавати.

Немаш смирења, зато и одговараш. Погледај какво је смирење имао ава Мојсије. Када су га рукоположили за свештеника архиепископ је хтео да га искуша и рекао је клирицима: „Када ава Мојсије уђе у олтар, истерајте га одатле и идите за њим, не би ли чули шта ће он рећи“. Једва да је ава Мојсије и ушао у олтар, а одатле су кренули да га истерују „Напоље, етипољанине“. „Праведно су са тобом поступили, црнокожи етиопљанине- сам себи је рекао ава Мојсије- ти ниси човек, зашто ходаш са људима“! Он се није наљутио, и није се разгневио на њихове речи.  

Треба остати природан, неуображен. Чим се неко уобрази, види се од кога је то: Од палих духова који круже. Св. Јаков Посник каже: „Циљ злих духова је бацити светог човека у телесни Грех да би тако изгубио дарове исцељења и чудотворства." Треба знати и ово: Из светог живота су други падали и зато што још нешто треба да пречисте у себи. Једна девственица се погордила и сви брачници су јој постали мрски, одвратни. 

Ко воли Христа и друге људе тај живи потпуно. Живот без Христа је смрт, то је пакао а не живот. Пакао и јесте одсуство љубави. Христос је живот. Љубав је Христов живот. Хајде да имамо један циљ – љубав ка Христу, ка Цркви и ка ближњем. Љубав, служење Богу, радост, јединство са Христом и Црквом јесте рај на земљи. Љубав ка Христу, то је и љубав ка ближњима, ка свима, чак и ка непријатељима. Хришћанин се брине за све, жели да се сви спасу, да сви окусе Царство Божије. Ето где је хришћанство: да кроз љубав ка брату достигнеш љубав ка Богу... Божанска благодат долази кроз брата.

Искушења, каква по Божијем допуштењу долазе на бестидне људе који су у мислима својим надмени пред благошћу Божијом и својом је гордошћу ражалошћују су следећа: очигледна демонска искушења, која превазилазе границу душевних снага; одузимање силе мудрости коју људи поседују; жарко осећање блудне мисли у себи, која им долази по Божијем допуштењу ради смиривања њихове охолости; лака раздражљивост, жеља да се све постави по својој вољи, за препирањем речима, осуђивање, презир срца (срце које све презире и запоставља); потпуна заблуделост ума, хула на име Божије, лудачке, достојне смеха, или боље речено суза, мисли; и то што их људи запостављају, што њихова част постаје ништавна, и што им се, јавно и тајно, на разне начине, наноси срамота и поруга од демона; жеља да опште са светом и да му се обраћају, да непрестано говоре и неразумно празнослове, да увек за себе траже нешто ново, а такође и лажна пророштва и обећања која у многоме превазилазе снаге. И то су душевна искушења.

Благо човеку који са стрпљењем и надом подноси сва страдања у животу. Својство је разумна човека да узроке своме страдању увек тражи прво у себи самом, а својство је неразумног да увек и вазда подиже жалбу на друге.

Ако други човек не показује жељу за помирењем, ви са своје стране покажите мир и не судите строго. Не треба себе подметати под стреле и није ништа ружно употребити штит онда када вас други напада. Никада не треба улазити у препирке, а нарочито онда када непријатељ може да надговори онога који је у праву и када се непријатељ не плаши да ће бити прекинут, него се нада да у случају нужде, ако већ није у могућности да покаже да није у праву, свога супарника може победити грубошћу и подсмехом. Праведно је и корисно да мерицу стрпљења пунимо водом кротости и да је изливамо на огањ љубоморе, да би овај полако горео и да се не би разбуктавао и претварао у пожар који је у стању да се отме контроли и да уништи зидове љубави, снисходљивости и смирења. Мени се чини да непријатеља има мало, а много је оних који, због неспоразума, погрешно разумевају друге људе и њихове поступке, па због тога постају недобронамерни. На грдњу је корисно одговарати кротошћу него ли грдњом. Сетимо се истине да се прљавштина не скида прљавштином, него да се она уклања водом. Не треба се плашити клевета, него треба бити на опрезу од њих. Клевете нас уче опрезности, а опрезност чини да клевете постану немоћне.

Добро да пазите, јер нам ђаво намешта замке. Немојте се смејати! Стоји поред вас али не можете да га видите... Чујете ли шта вам кажем. He престајте да се молите! Сваки дан да се молиш и да између осталог кажеш и ово: чувај ме Боже и од људскога зла. Бог је близу нас, обрати му се као пријатељу: дођи Господе помози ми. Када се молиш, знај да стојиш пред Христом и Богородицом. Да си смирен и да говориш: Дођи Богородице да ми помогнеш да се поправим. Богородица ће ти помоћи. Она је поред нас и чује нас. Ти волиш своју мајку и не желиш да је жалостиш. Замисли тек колико Господ воли Своју Мајку. Ко је Богородица: Мајка Творца целога света! Да волиш Господа и Богородицу. Од њих да тражиш помоћ и они ће ти помоћи. Господ и Богородица су овде на земљи. Не на престолу. Помажу својој деци и целоме свету. Богородица држи пола небеског свода и служе јој анђели и наређује им. И један лист да подигнеш и било шта да урадиш за Богородицу, Господ ће те наградити. Праведан је Господ! Њега да тражиш, a не људе. Овде смо привремено. Наша домовина је другде. Да видиш само како Господ са пажњом слуша твоју молитву, када се не молиш за материјалне ствари, већ се молиш за спасење душа.