''...Имао сам учитеља каратеа, Јапанца, Бог да му прости. Он нас је све занео оштрином, коју нам је проповедао. Говорио је: ''Буди пристојан и коректан, буди пажљив. Али ако ти неко дирне кожу, уђи му у кости, а ко ти дирне кости сатри га, да више не постоји.'' Видите, ту нема Христа. Ту нема љубави, жртве и оног савршеног што нам је Христос дао, приковавши себе на крст ради нас и давши нам улазак у Његово Небеско Царство. Где је крај томе? То је самоуништење, гледано на дуже стазе. Свака мржња је мач са две оштрице - једна сече напред, а друга назад. Такво страшно помрачење у мржњи је осетио свако од нас. Тада свог противника видите као кроз цев, заслепљени мржњом...а Христос нам је дао рецепт савршене љубави; ''Љубите ближњега свога као самога себе.''  

У једном виђењу једном човеку откривено следеће, у трену када му је Господ показао и рај и ад: "Видео сам у аду оне, које нисам желео тамо да видим. И у рају сам видео оне, које нисам очекивао тамо да видим ". Људи које осуђујемо могу да се нађу у рају. А постоје људи, за које други мисле да се спасавају, а они тону у ад. Поред тога, има још један доказ који ме је поразио: "Срео сам у аду велики број ревнитеља. Ад је био пун ревнитеља". А зашто? Зато што су осуђивали, и нису имали саосећања за друге људе. И због тога је према речима Нила Мироточивог, онај који осуђује брата гори од демона. Осуђивање одгони благодат Светог духа, и тај човек чини три пута више зла. И на другом месту је још речено да онај који осуђује ближњега је антихрист, због тога што заузима престо Христа Судије, Који је Једини Праведан Судија. И због тога онај који осуђује овако расуђује: "Овима је потребно то, а овима - ово. Ови треба да се предају анатеми, а ови други - овоме, а трећи - нечему трећем". И због тога он већ суди заузимајући Христов престо, Који је Једини Истинити и Праведни Судија.  

Покајање није само исповест у цркви, то је цео човеков живот у покајању. У покајничком осећању. До саме смрти морамо да чувамо ово осећање, стално умом морамо да будемо у паклу, то јест, да искрено сматрамо да смо достојни пакла, али не да очајавамо већ се уздамо у милосрђе Божије. Уколико човек изгуби ово осећање своје непотребности изгубиће благодат.  

Један од Светих отаца цркве: "Оно што Бог не прими на себе, то не може бити исцијељено; само оно што Бог прими и у шта се Бог усели, и чему Бог подари свој свети квасац, то се исцјељује, то се спасава." Ријеч спасити је старословенска ријеч и управо значи исцијелити, зацијелити, оздравити. Спасење је уствари даривање спасења, даривање здравља људској природи, ослобођења људске природе од онога што унижава људску природу. Дакле, ослобођења од гријеха, од зла и од демонске силе која гријехом загосподарује. Она је господарила људском природом све дотле, докле сам Бог није примио људску природу на себе. Од тог тренутка па надаље, у вјеки вјеков, зло је изгубило свој жалац, своју снагу. Демонска сила више не господари људском природом, јер људска природа има у себи управо тај квасац, ту силу и снагу. Не просто људску него божанску снагу и божанску силу. Човјек је изнутра здрав, здраво биће, на темељима тог здравља неунуштивог, човјек може да гради своју судбину, човјек може поново да падне у гријех, да се отуђи, али то више није питање његове природе и поробљености његове природе гријехом и смрћу, као најстрашнијим плодом човјековог отуђења од Бога. То је последица људске злоупотребе, људске слободе. Човјек може сам да се опредијели за зло и за смрт. Као што отац каже дјетету: "Тамо је провалија, не иди на провалију!" Тако и Бог каже човјеку: "Слободан си, све ти је слободно, али ти није све на корист. Можеш да изабереш шта хоћеш, али пази шта бираш? Пред тобом су два пута: пут живота и пут смрти. Од тебе зависи који ћеш пут изабрати, којим ћеш путем кренути."   

Лењост је велики порок и рачуна се међу смртне грехе; зато и треба себе приморавати на извршавање својих обавеза, молити Бога за помоћ, не уздајући се у своју снагу. Он ће, видећи такву нашу добровољност, дати снагу и чврстину и помоћи ће да се савлада ослабљена лењост; али без нашег старања и добровољности и Бог неће помоћи. А у случају слабости и немоћи нека наше неделовање замене: саосећање, самилост и смиреност. Жалите се на лењост. Да, она често напада оне који се труде у побожности, а ако се погреши често превладава. Ради изгона те страсти Свети Оци саветују да се држимо сећања на смрт, мука вечних и блаженства праведних, руководећи се при томе смиреношћу, која, спуштајући на нас милост Божију, потпуно ослобађа ропства лењости. Противници су лењости бодрост и страх Божији.  

Дошао младић код духовника са питањем: "Зашто ми се дешавају лоше ствари у животу?" Духовник се замисли па му беше жао младића па му рече: "Дођи сутра дете да се помолим ноћас Богу за тебе". Када је сутра дан он дошао страц га већ дочека на вратима: "Слушај ме овако сине; Први пут кад ти се десила незгода, када је твој друг настрадао, ти си преживео. За то требаш захвали молтвама твоје мајке. Други пут кад си упао у реку са пријатељеима .Обоје су се удавили тебе су пронашли. И за то захвали својој побожној баки која је цели живот постила и ишла у цркву. Трећи пут си заспао са упаљеном грејалицом која је захватила кревет. Верујем да се ни сам не сећаш ко те је пробудио из сна. За то мораш захвалити твом поштеном оцу који је радио цели живот и са смирењем подносио сваку невољу због тебе. Сећаш се оно кад си за секунд избегао стабло док си секао дрва. Једна старица којој си стално уносио дрва док је била жива, сузама ти захваљивала и хвалила Бога због тебе". Старац хтеде да настави даље али га младић видно уплашен и изненађен упита: "A, одкуд ви то све знате?" "Реко ми Онај који све зна"  - одговори старац. "Добра дела љубави и молитве све у вечности стоје; иди и ти сине па учини нешто за будуће твоје. И док наиђу тешка времена и хладан ветар невоље у будућности почне да дува, шапат твоје топле молитве у хладним данима децу ће да ти чува.

Кад  год је неко гладног нахранио или жедног напојио, кад год је болесног посетио, кад год је некога за опроштај замолио или неком опростио, кад год је неко неког утешио или није неког осудио и оклеветао, кад год се неко радовао успеху и части другог... Учинио је царство Божје опипљивим и реалним.  

Неки се људи боје поста, мада Црква назива Велики пост “светло време поста”. Православни монаси – испосници, као Антоније Велики и многи други, постили су целог свог живота, били здрави и дуго поживели. Лекари нам препоручују извесне дијете и ми се тога слепо држимо. Зашто онда не бисмо послушали Бога, који је највећи видар и који нам пост препоручује као благотворан лек и за душу и за тело? Зар не видимо оне, који сувише једу и пију, како пате од тешких и неизлечивих болести и како млади умиру?    

Кад је Свети Сава, пре 800 година, у Дому Спасовом, у Жичи говорио своју познату Беседу о Правој вери, он је говорио не о „конзервирању“ него о обновљењу вере, обновљењу живота у Христу, о живом животу и путу који води у живот, а не о стерилном тапкању у месту, и фарисејском конзерваторском „не узми“, „не дотакни се“. Што се тиче Светог Причешћа и става Светог Саве о њему, читајмо Студентички типик, главу 5: О Св. Литургији, али притом не говоримо да је то „само за монахе“, јер је он (Свети Сава) учио од Св. Василија и Св. Златоуста: да је разлика између монахa и лаика само у заветима девствености, а не у чешћем или ређем Причешћу, јер је само оно (свето Причешће), „за всјех и всја“ мерило учешћа свих верујућих у Једноме и Јединоме Телу Христовом.  Вера, Црква, Света Литургија, Истина, Живот хришћански не „чувају се“ ничим другим осим само живим животом у Вечноживоме Христу, животворном благодаћу Духа Светога. Или речено псаламски: Окушајте и видите (дознајте), како је Благ Господ! Тело Христово примите, Источника Бесмртнога окусите - Светим и честим Причешћем!

Не брините се (Мт.6,32). Али, како онда да се живи ? Треба да се једе, пије, одева. Међутим, Спаситељ не говори: "Не радите ништа", него - "Не брините се. Не морите себе бригом која вас једе дан и ноћ и не даје вам мира ни на трен". Таква брига је греховна болест. Она показује да се човек ослања на себе, и да је заборавио на Бога, и да све у вези са собом хоће да уреди једино на основу свога труда, да све што му треба хоће да добије и да га затим очува својим способностима. Он се ухватио срцем својим за оно што има, и мисли да на њему може почивати као на чврстој основи. Љубав према имању га је везала и он само мисли о томе како да што више згрне у своје руке. Тај мамон је њему заменио Бога. Ти, међутим, ако је до труда - труди се, али немој да те мори зла брига. Очекуј сваки успех од Бога и у Његове руке се предај. Све што доживиш примај као дар из Господње руке и у чврстој нади очекуј продужење Његове милости. Ако Бог xoћe од свег богаташевог имања у једној минути може да не остане ништа. Све је пролазно као прах. Зар онда због тога мучити себе ? Не брините се !