Зашто си жалосна, душо моја, и зашто ме смућујеш? Пс. 42, 5 1.  Наша главна борба се води против демона туге, који помрачује способност душе за духовно созерцање и удаљава је од сваке добродетељи. Када овај зли демон овлада душом и потпуно је помрачи, одвраћа нас од ватрене молитве, душекорисног и истрајног читања свештених књига, благости и саосећања са ближњим. Тада осећамо оно што се у данашње време назива депресија. Он улива сваку врсту мржње према обавезним делима послушања, чак и према самој побожности. Лишавајући душу сваког здравог расуђивања, раслабивши њену истрајност и постојаност, чини је безосећајном и парализованом, свезаном и окованом очајничким мислима. Уколико нам је циљ да водимо духовну борбу и да, уз Божију помоћ, поразимо демоне зла, требало би да на сваки начин чувамо срце од демона чамотиње. Као што мољац нагриза одећу, а црв дрво, тако и туга изједа човекову душу. Она човеку помаже да избегне сваки користан сусрет, да прихвати савет од истинских пријатеља и спречава човека да љубазно и мирно говори. Обузимајући васцелу душу, туга је испуњава горчином и немарношћу. Затим јој демон туге предлаже да би требало да се одвоји од осталих људи, јер су они узрок њене узнемирености. Он не допушта души да схвати да њена болест не долази споља, већ лежи унутра, скривена и пројављује се само онда када искушења нападају душу због њених аскетских трудова. Човека повређују само узроци страсти које леже у њему самом. Из тог разлога Бог, Творац и Лекар наших душа, Који једини познаје све наше душевне ране, не говори нам да напустимо друштво ближњих, већ нам казује да у себи искоренимо узроке зла и признамо да се душевно здравље не постиже одвајањем од ближњих, већ властитим аскетским подвигом у друштву светих људи. Напуштајући ближње из неког, наизглед корисног разлога, ми не искорењујемо мотиве чамотиње, већ их само замењујемо неким другим. То значи да ће се болест, која је скривена у нама, поново пројавити у неком другом облику и у другим приликама. Дакле, јасно је да се васцела борба води против сопствених страсти. Када се уз помоћ и благодат Божију, оне искорене из срца, убрзо ћемо бити спремни да живимо не само са другим људима, већ и са дивљим зверима. Трпељиви Јов то потврђује речима: и звијерје ће пољско бити у миру с тобом (Јов. 5, 23). Међутим, најпре се морамо изборити са демоном туге који душу доводи до очајања. Просто га морамо ишчупати из свога срца. Управо демон туге није Каину допустио да се покаје после братоубиства, ни Јуди после издајства свога Учитеља. Туга за нас може бити корисна само уколико доноси покајање због сопствених грехова, праћено уздањем у Бога. Зато блажени апостол и каже: Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје (2. Кор. 7, 10). Ова „жалост која је по Богу“ је помешана са радошћу, јер храни душу надом, проистеклом из покајања. То значи да нас она чини послушним, брзим на свако добро дело, приступачним, скрушеним, благим, уздржљивим и трпељивим у свакој муци или потресу који Бог допушта на нас. Поседовање оваквих квалитета показује да човек носи у себи плодове Духа Светога: љубав, радост, мир, дуготрпљење, доброту, веру, уздржање (Гал. 5, 22). Насупрот томе, тугом, која није по Богу, спознајемо само плодове злог духа: равнодушност, нетрпељивост, гнев, мржњу, свадљивост, очајање, лењост у молитви. Стога, треба се клонити овог облика туге, исто као и блуда, среброљубља, гнева и осталих страсти. Оне се могу исцелити молитвом, уздањем у Бога, богомислијем и животом са благочестивим људима.

У давна времена, пре постојања јеврејског народа, живео је изузетан, добар и за данашње појмове несхватљиво побожан човек Авраам. Авраам је био први верник у једнога Бога. Сви остали многобошци били су заварани од демона, јер нико није веровао у једног Бога, већ у многе богове, који су, уствари, били демони. И сад, Бог је приступио Аврааму и рекао услов; “Ако верујеш у Мене, мораш напустити свој град, своје богове и да пођеш за Мојим, Божијим гласом, куда ти Ја наредим“ (Пост. 12,1) То је било преко потребно да би се Авраам одвојио од обичаја свог многобожачког, паганског рода и да би показао потпуну послушност и преданост Богу. Бог је обећао Аврааму да ће од његовог семена направити велики народ, ког ће бити толико пуно као што је звезда на небу. Обећање је дошло у време када Авраам уопште није имао деце, а и био је у годинама. Али та чињеница није утицала на Аврамов став апсолутног поверења у Божија обећања. Веровао је у то обећање свим својим срцем. Тако сви питају зашто је баш јеврејски народ једини изабрани народ. Па, није био изабран народ, јер тај народ у време Авраама није ни постојао, него је настао од Авраама. Дакле, био је изабран један човек – Авраам, једна личност, па је од њега Бог створио читав јеврејски народ. Можда је Бог пришао и неком кинезу, црнцу, индијанцу или другом човеку из Авраамовог окружења, али нико није хтео да остави своје богове и своје родно место и да сасвим промени веру и начин живота. Зато је Авраам пример првог човека верника у једнога Бога, јер су до тада људи веровали само у мноштво богова, који нису били ништа друго до демони. И ми, хришћани, смо синови и кћери Авраама, његови наследници…

Молитва је, у ствари, наш разговор са Богом, са нашим Оцем небеским. Има у Јеванђељу да је Христос, Син Божји, одлазио насамо и молио се. У ствари, то је разговор Његов, Сина, са Оцем. Молитва је, дакле, и наш разговор са нашим Оцем небеским. Бог нама у Светом писму говори, а ми треба у молитви Њему да одговарамо. Свети Василије Велики каже да постоје три ступња духовног узрастања. Први ступањ је ступањ роба. Роб зна да његова судбина зависи од господара којем припада, да овај има право да га бије, убије, прода и њега, и жену и децу, све, зато извршава вољу његову. На духовном плану то је хришћанин који из страха од пакла извршава вољу Божију. Он схвата да се не исплати ако и хиљаду година живи у греху, па да после целу бесмртност буде у мукама. Други ступањ је ступањ најамника. То је слободан човек који за свој рад прима плату. Ради онолико колико му се плати. На духовном плану то је хришћанин који жели да у рају буде на што вишем нивоу. Нису сви онде једнаки. Онај који је честит и добар, он напредује бесконачно, све ближе и ближе Богу, али никад не стигавши до Њега, јер је Бог бесконачан. Али је све ближе и ближе. А Бог је, дабоме, и наш живот, и наше блаженство, и све. Трећи ступањ је ступањ сина, или ћерке. Син врши вољу очеву, не из страха од казне да ће га отац убити, он није роб; не из жеље да му отац плати, он није најамник, него из жеље да отац буде задовољан. На духовном плану то је онај хришћанин који врши вољу Божју из љубави према Богу, да Бог буде задовољан. Док прва два мисле на себе, један да не буде кажњен, други да му све буде плаћено, овај мисли о Богу. Е, то је прави хришћанин. Али, нико не може доћи на тај ступањ док не пређе ова два. Колико ће се ко задржати на ком ступњу, зависи од сваког човека посебно.

Зашто патиш због разних догађаја и јадикујеш више него што је потребно? Ми се не налазимо изван Божијег промисла, да би нас руководио пуки случај. Према томе, све што нам се дешава, дешава се са Божијим знањем, тако да се неће десити ништа што превазилази нашу снагу! Нека се угуше у бригама они, који не верују у Божији промисао. Ми, међутим, који верујемо да је Бог свуда присутан и да не постоји ни једно створење, које би било изван Његовог провиђења и промишљања, нисмо оправдани кад бринемо више него што је неопходно, јер таквим поступком показујемо недостатак вере и просветљења. Блажен је човек који се узда у Бога, јер је као лавић без страха. (приче Сол. 28, 1) Ако је Бог Онај који то допушта, НЕКА БУДЕ ВОЉА ТВОЈА, ГОСПОДЕ! Јер ко познаде ум Господњи? Или ко му би саветник? (Римљ. 11, 34) Ко је у стању да испита вољу Господњу? Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско (Матеј, 18, 3), односно ући ћете у Царство кроз веру и незлобивост.

Неутешна и бескрајна би морала бити наша туга за нашим ближњима када умиру кад нам Господ не би поклонио живот вечни. Бесмислен би наш живот био ако би се завршавао смрћу.     Каква је корист онда од врлине, од добрих дела? У праву су онда они који говоре "јешћемо и пићемо, јер сутра ћемо умрети". Али човек је створен за бесмртност, а Својим Васкрсењем Христос отвори двери Царства Небеског, вечног блаженства онима који у Њега вероваше и живеше праведно. Наш земаљски живот је припрема за онај будући и нашом смрћу завршава се та припрема. "Човеку следује да једном умре, а потом суд". Напушта тада човек све своје земаљске бриге, тело се распада, да би поново устало у општем васкрсу. Али душа његова наставља да живи и ни на трен не прекида своје постојање. Кроз многа јављања мртвих могуће нам је да делимично знамо шта се догађа са душом када она из тела излази. Када се прекине њено гледање очима телесним, тада се открива њено гледање духовно. Оно код оних који умиру често почиње још пре упокојења и они, видећи оне који су око њих и чак разговарајући са њима, виде оно што други не виде. А када изађе из тела, душа се обрете међу другим духовима, добрим и злим. Она обично тежи онима који су јој духовно блискији, а ако је, док се налазила у телу, она била под утицајем неких, остаје зависна од њих и по изласку из тела, ма колико непријатни јој били када је сретне.     Током два дана душа користи извесну слободу, може да посећује места на земљи која су јој драга, а трећег дана креће у друге просторе. При томе она пролази кроз мноштво злих духова који јој стају на пут и окривљују је за различите грехе, на које су је они сами навели. Према откривењима, постоји двадесет таквих препрека, такозваних митарстава; на сваком од њих се искушава ова или она врста греха; прошавши кроз једно, душа доспева у друго, и тек када успешно савлада сва искушења душа може да настави свој пут а да не буде одмах бачена у пакао. Колико су ужасни ти злодуси и њихова искушења показује то што је Сама Богородица, кад јој је арханђел Гаврило најавио скори крај, молила Сина Свога да је избави од тих злодуха и што се, испуњавајући Њену молбу Сам Господ Исус Христос појавио са Неба да прихвати душу Своје Пречисте Мајке и вазнесе је на небо. Страшан је трећи дан за душу преминулог и зато су јој тада посебно потребне молитве за њу. Срећно прошавши искушења и поклонивши се Богу, душа током наредних тридесет седам дана посећује небеска насеља и бездане паклене, не знајући још где ће се наћи и тек четрдесетог дана одређује јој се место до Васкрсења мртвих.     Неке душе се налазе у стању наслађивања будућом радошћу и блаженством, а друге у страху од мука вечних, које ће коначно наступити после Страшнога Суда.     До тада су још могуће промене у стању душа, посебно кроз приношење за њих Бескрвне жртве (помињање на литургији), а такође и кроз друге молитве. Колико је при томе важно помињање на литургији показује следећи догађај. Пред откривање моштију св. Теодосија Черниговског (1896.год), свештеник који је обављао пресвлачење моштију је, пошто се уморио, задремао седећи крај моштију и угледао је пред собом светитеља који му је рекао: "Захваљујем ти што си се око мене потрудио. Још те молим, када будеш вршио Литургију, помени родитеље моје" - и изговорио је њихова имена (јереј Никита и Марија). "Како ти, светитељ, од мене молитве тражиш, када си сам крај престола небеског и људима пружаш милост Божију" - питао је свештеник. "Да, то је тачно - одговорио је св. Теодосије - али приношење на литургији јаче је од молитве".     Зато су корисна покојницима и опела и кућне молитве за упокојене, и добра дела која се чине њима у спомен као, на пример, милостиња, дарови црквама, али им је посебно корисно помињање на Божанској литургији. Било је много јављања упокојених и других догађаја који потврђују колико је благотворно спомињање покојника. Многи који су умрли кајући се, али нису успели да то покажу за живота, ослободили су се мука и добили су упокојење. У Цркви се увек упућују молитве за упокојење преминулих и чак на дан силаска Светог Духа, у молитвама које се обављају на коленима, на вечерњој служби постоји посебна молитва за "оне што су пакла заточници".     А свако од нас ко жели да покаже своју љубав према преминулима и да им пружи стварну помоћ, најбоље то може да уради кроз молитву за њих, посебно њиховим спомињањем на литургији, када се честице које се узимају за живе и за мртве стављају у крв Господњу уз речи "Очисти, Господе, грехе овде поменутих Твојом Крвљу пречистом, молитвама светитеља Твојих". Ништа више и боље не можемо да учинимо за мртве него да се молимо за њих, дајући им помен на литургији. То им је увек потребно, а посебно у оних четрдесет дана, у којима душа преминулог пролази кроз свој пут до вечног боравишта. Тело тада ништа не осећа, не види ближње који су се окупили, не мирише му цвеће мирис благи, не чују говоре надгробне. Али осећа душа молитве што се за њу упућују, постајући захвална и духовно блиска онима који их творе.     Рођаци и ближњи преминулих! Чините за њих оно што им је потребно и што је у вашој моћи. Не трошите средства на спољашње украшавање ковчега и гроба, него на помоћ онима којима је потребна, у спомен на блиске покојнике, на цркве, где се за њих упућују молитве. Укажите милост преминулом, побрините се за душу његову. Све нас очекује тај пут; како ћемо тада желети да нас помену у молитвама својим!     Будимо и сами милосрдни према покојницима. Чим се неко упокоји, одмах зовите или обавестите свештеника да прочита "молитву по изласку душе", која је одређена да се чита над свим православнима одмах по њиховом крају. Постарајте се да се, ако постоји могућност, опело изврши у цркви и да се пре опела над покојником чита Псалтир. Опело не мора бити раскошно, али се мора обавити у потпуности, без скраћивања; немојте тада мислити о себи и својим погодностима, него о преминулом, од кога се заувек опраштате. Ако је истовремено у цркви неколико покојника, немојте се противити томе да их заједно опоју. Боље нека опоју двоје или више покојника заједно и још ће усрднија бити молитва свих њихових ближњих који су се окупили, него да опело буде за сваког појединачно и да се, у недостатку снаге и времена, скраћује служба, када је свака реч молитве за преминулога као кап воде жедноме.     Обавезно се одмах побрините да се обави "сорокоуст", тј. свакодневни помен на литургији током четрдесет дана. Обично се у црквама, у којима се одвија свакодневна служба, преминули који су тамо опјани помињу четрдесет дана и више. А ако је опело у цркви где нема свакодневне службе, ближњи морају сами да се побрину и да закажу "сорокоуст" тамо где постоји свакодневна служба. Добро је такође давати на помен у манастире и у Јерусалим, где је непрекидна молитва на светим местима. Али се "сорокоуст" мора почети одмах после смрти, када је души посебно потребна молитвена помоћ и зато помињање почиње у најближем месту у коме постоји свакодневна служба.     Бринућемо се о онима који на други свет одлазе пре нас, да бисмо за њих учинили све што можемо, сећајући се да су "блажени милостиви, јер ће бити помиловани".

Господ се, браћо моја, родио од жене, да би жену благословио, јер је жена и примила прво проклетство у рају, вргнула свет и одвела га у геену, али је опет жена родила и Христа и примила благослов. Христос се родио од жене верене, како би благословио брак, јер веривање је почетак брака, а теби је показао пример како прстен који прво даје човек жени треба да је златан и да има да га стави на свој прст жена чиста као то злато. Е, онда, жено, твоје је да га примиш и ставиш на свој прст и да више волиш да изгубиш живот пре него да погазиш част мужа свога. Тако и ти, жено, шаљеш своме човеку један сребрни прстен да му тиме јавиш: "Ако си ти, човече, јак као сребро, онда прими и стави овај прстен на свој прст и буди готов да положиш и живот и главу за своју жену." То је смисао веривања. Радујте се и веселите, брачници, по хиљаду пута за бројна добра која вам сведобри Бог даде. Он вам даде и благословени брак. А плачите због нечастивих и безверних, јер уз све зло које имају, имају и презрени брак. Какав треба да буде благословени, хришћански брак, а како изгледа презрени, односно проклети, није моје да знам и учим. Моје је да знам своје монашко да бих се спасао. Недолично је да калуђер поучава о браку. Али, опет, и од недоличног извлачимо добит. Оно што бих ја да ти кажем, дете моје, требало је да ти кажу твоји отац и мати. Али пошто ни они не знају да ти то кажу, ја ћу ти дати тек наговештај, а ти даље тражи сам да сазнаш остатак. Чуј ме, чедо. Када хоћеш да се ожениш, тражи прво жену да није од твога рода, јер то забрањује црквени закон. Друго, нека има страх Божји у души. И треће, нека је украшена стидом. Узео си жену сироту, узео си робињу. Узео ли си богату, ти си постао роб, узео си штап за главу своју. Прво вам је да се исповедите и венчате у цркви. А како треба да се венчате? Нека свештеник узме кума, женика, невесту и неколико људи да одслужи Литургију, нека стави венце, два прстена и две свеће. Нека оду у цркву. Нека стави човека здесна, а жену слева, уђе у олтар да запали две свеће и окачи венце пред Часну Трпезу, да стави на њу два прстена тако да један гледа унутра, а други напоље, јер показује да када се заручник окреће и гледа заручницу, окреће лице са друге стране. Тако и заручница са жеником5. И када заврши Литургију, нека свештеник узме налоњ, стави на њега свето Еванђеље, прстење и венце и да стави женика и невесту једно крај другог. И нека узме кадионицу и две упаљене свеће да окади женика крстообразно три пута. Кадионица означава Владичицу, Богородицу. Угаљ је у тамјану а не изгара. Тако је и Владичица Богородица примила Христа и није сагорела, него се и просветила. Тамјан означава Свесвети Дух, поклопац на кадионици покров Светога Духа, три ланца Свету Тројицу, звончићи учење Светих Апостола. И тако кади свештеник женика и поучава га говорећи му: "Ја се овоме клањам, а ти ако желиш и ако си православни Хришћанин, клањај се и ти." Тако се и свештеник и женик сагињу и клањају. То означава кадионица. И пита свештеник женика: "Хоћеш ли Марију за жену?" А ако он каже: "Хоћу", даје му свећу. Тако пита и невесту: "Хоћеш ли ти, Марија, Јована за мужа?" Ако га хоће, она не говори, него само климне главом, а ако не и ако се то збива без њене воље, она каже: "Нећу га." И ако каже да га неће, свештеник не сме да их венча, иначе ће погинути. А ако је по обостраној жељи, е, онда нека их венча. После венчања нека их причести Светим Тајнама. Ако имају неку забрану, нека их причести из општег путира. Онда их узме појући и када их доведе кући, свештеник се моли, благосиља трпезу и одлази. Када прођу три дана, онда да се спојите. И да чувате недељу и празнике са благородношћу, као Хришћани. Није Бог дао жену за блуд, него за рађање деце. И да не спавате на једној постељи недељом и празницима, јер нас ђаво гурне у искушење. А ти, човече, да бежиш од туђе жене као од змије. И не само од туђе, него и од своје када је време. Ако твоја жена има оно што је уобичајено за жене или је затруднела, треба да се чуваш, или ако је родила и није испунила четрдесет дана, није се очистила. А ако хоћеш да се спојиш са својом женом, узми пример: питај ратара да видиш колико пута годишње сеје њиву. Једном, па је остави како је, па онда жање. А после опет, када хоће, поново сеје. Тако и ти, брате мој. Спојио си се са женом својом, занела је? Иди док не роди, док не испуни четрдесет дана и очисти се, а онда још сеј. И тако направи четрдесеторо, педесеторо деце. Хтео сам да ти кажем једну реч, али је постидно, па ћете ме осудити. Зар не видите животиње како се спајају док женка не зачне и спајају се поново тек када роди? А ми људи не стидимо се да будемо гори и од животиња. А, шта, ти ни то не можеш, тешко ти је? Учини друго. Смири се и реци да си недостојан, грешан и гори од животиња. Осуди себе самога и тако ће се Бог смиловати да те спасе. А да чиниш грех, да се хвалишеш, да говориш да си свет, може ли то бити? Саветујем вас као своју духовну децу. Рекох вам да је неумесно да вам ја то говорим, али шта опет да чиним? Гледајући свој род у каквом се стању налази, забринух се и рекох вам ово да бар неке користи имате И нека муж буде као цар, а жена као везир, односно муж као глава, а жена као тело, јер тада Бог благосиља мужа и жену и њихову децу и ништа се за вас не хвата, ни магије, ни чарања, ништа. Тако ћете и овде добро проживети и отићи и у рај да се у векове радујете. А власт да се растављате немате и једино вас смрт и блуд могу раздвојити. А ако ли се догоди да жена падне са другим или муж са другом женом, дужни су да оду архијереју да их растави. Али и онај о кога се жена огрешила, а он се не растави од ње, има плату за своју душу. Зар постоји начин да се твоја жена курва са другим, а ти да јој опростиш? Постоји. И шта је то? Ти, дете моје, одеш у туђину, у њиву, а жена ти падне са другим. Дођеш кући. И шта треба да ради твоја жена? Треба да узме секиру и даску, да ти учини метанију и каже: "Узми ову секиру и даску и учини ми милост. Стави ме на ово и исецкај ме у комаде, баци ме псима да ме поједу, кад нисам достојна да ти гледам лице, јер погазих част твоју и од Христове кћери постадох кћи ђаволова." И шта кажеш, дете, кида ти се срце да је убијеш и хоћеш да јој опростиш? Ја верујем да ћеш рећи: "Нека ти је просто, али да не чиниш то други пут." А када да се растанеш од ње? Када дођеш из туђине и сазнаш за зло од свога суседа, онда из нужде хиташ да се раставиш од ње. Тако ће и Господ сутра о Другом Доласку, ако нас нађе неисповеђене, непокајане, неисправљене, морати да нас пошаље у пакао. А ако ли нас затекне покајане, сажалиће нам се и увести нас у рај да се у векове радујемо. А проклет је брак у ком се узме жена од свога рода, што закон забрањује, или се удари у бубњеве и дипле, игру и песму, шенлучење, кићење и друге ђавоље работе. Онда је брак проклет, рађају се деца слепа, нема, глува, кљаста, несрећна, месечаре и док их гледате, родитељи, срце вам се кида, Бог вам узима живот пре времена и уводи вас у пакао. И немојте да правите свадбу недељом, него у неки други дан у седмици. Није да то закон забрањује, али због беспоретка који влада, а још уз то недостајете и са Литургије. А Литургија треба да буде посебна за женика и невесту.

Бог, браћо моја, има много имена. Прво име Бога нашега је љубав. Света Тројица је Отац, Син и Свети Дух, једна природа, једна слава, једно царство, један Бог. Ми пре свега треба да љубимо Бога, браћо моја, јер нам даде оволику земљу на којој живе хиљаде људи, даде нам биље, изворе, реке, море, рибе, ваздух, ноћ и дан, сунце и месец. Створио нас је људима, а не животињама. Учинио нас је благочастивим Хришћанима, а не јеретицима. И питам вас сада, браћо, да ми кажете кога хоћете, Бога или ђавола? - Бога хоћемо. - Добро, право то кажете, децо моја благоразумна, да ме саклони ваша молитва, али да видимо прво каква је та љубав. Љубав треба да је верна, да је савршена и ни у чему недостатна. Ваља нам то схватити по нама самима. Ти, брате мој Хришћанине, имаш једно дете. Ја те поштујем и кажем да ти је дете добро, али га бијем, презирем, узимам му хлеб и једем га. Шта кажеш, је ли то љубав? Ја бих рекао да није. Као што љубимо својега Бога, треба да љубимо и брата, јер то је оно што је и природно - мимо природе је да га не љубимо. Треба да љубимо свога брата јер имамо једну Веру, једно Крштење, истим се Пречистим Тајнама причешћујемо, у један рај се надамо, једну главу имамо - Христа нашега. Браћо, љубав има два својства, два дара. Једно укрепљује човека у добру, а друго га раслабљује за зло. Ако ја имам хлеба да једем и да пијем, а ти немаш, љубав ми каже: "Не једи га сам, него дај и своме брату." Имам хаљине, а ти не. Љубав ми вели: "Дај једну брату своме." Отварам уста да те осудим, да те слажем, али љубав ми умртвљује језик и затвара уста. Пружам руку да отмем твоје, но ме љубав не пушта. Видите ли, браћо, какви су дарови љубави?

Као што се Господ брине о нашем спасењу, тако и ђаво настоји да доведе човека до очајања. Душа узвишена и стамена не очајава у несрећама, ма какве да су оне. Наш живот је као неки дом искушења и мука, али ми нећемо одступити од Господа, док Он не нареди нашим мучитељима да нас оставе и не будемо оживљени сопственим трпљењем и стаменим бестрашћем. Издајник Јуда био је малодушан и неискусан у борби и због тога је непријатељ, видећи његово очајање, навалио на њега и натерао га да се обеси. Али, апостол Петар, камен-станац, када је пао у грех, будући искусан у борби, није очајавао и није изгубио присебност духа, него је пролио горке сузе из срца пуног жара, и непријатељ, када је Петрове сузе (покајања) угледао, као да му је огањ очи опржио, побегао је далеко од њега са болним криком. Дакле, браћо, учи Преподобни Антиох, када нас буде спопало очајање, не покоримо му се, него укрепљујући се и ограђујући светлошћу вере, са великом одважношћу, рецимо лукавом духу: "Шта је нама до тебе, од Бога отуђени бегунче са небеса и слуго лукави?! Ти нам ништа не смеш учинити. Христос, Син Божији, има власт и над нама и над свима. Њему смо сагрешили, и пред Њим ћемо се и оправдати. А ти, погубниче, удаљи се од нас! Укрепљивани Часним Његовим Крстом, ми газимо твоју змијску главу!" (Ант., Слово 27).

Да бисмо примили и у срцу осетили Светлост Христову, потребно је - колико је могуће - одвратити се од видљивога. Очистивши претходно душу покајањем и добрим делима, при искреној вери у Распетога, пошто затворимо очи телесне, треба да ум погрузимо у срце и вапијемо, без престанка призивајући име Господа нашега Исуса Христа. Тада ће човек, по мери усрђа и ревности пред Љубљеним, налазити наслађење у призиваном имену, а то наслеђење ће му затим побудити жељу да иште и више просветљење. Када ум кроз такво вежбање утоне у срце, засијаће тада у њима Светлост Христова, осветљавајући дом душе наше божанственим осијањем, како у име Божије говори Свети пророк Малахија: "А вама који се бојите имена Мојега, засијаће Сунце Правде!" (4, 2). Ова је Светлост, уједно и Живот, по речи јеванђелској: "У Њему беше Живот и Живот беше Светлост људима." (Јн. 1, 4) Када човек унутарње сагледава Светлост вечну тада његов ум бива чист и нема у себи никаквих чулних представа но, сав будући удубљен у сазрцање (сагледање) нестворене Доброте, заборавља све чулно и не жели да га види у себи но жели да се скрије у утробу земље само да се не лиши тог истинског добра - Бога.

Свет привлачи младе као магнет. Световне ствари имају велику моћ над новопросветљеном душом која је тек почела да се оријентише и да сагледава циљ свог живота и задатка на који је призвана. Пријатељство (љубав) према свету непријатељство је према Богу. Јер који хоће свету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје (Јак. 4;4). Бог је насладе сачувао за вечност, јер су и Он и твоја душа бесмртни. Не може бити никаквог поређења између световних наслада и чистих наслада Божијих. Насладе овог света задобијају се уз напоре и трошкове и, након тренутног задовољства, следе разнолике последице, због чега их погрешно називамо насладама. Насладе БожиЈе, међутим, немају такве последице, јер су духовна задовољства овде доле на земљи први плодови вечних низова задовољстава и наслада у Царству Божијем. Напротив, онај ко се оскрнавио световним насладама, принуђен је да подноси вечну осуду, заједно са првоначалним подстрекачем оскрнављења, ђаволом. Чедо моје, време нашег живота дато нам је као новчани износ, тако да свако може да тргује ради свог спасења и, зависно од трговине којом смо се бавили, бићемо богати или сиромашни. Ако "новац" времена искористимо у трговини духовног обогаћења, онда ћемо уистину постати вешти трговци и зачућемо блажени глас: Слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега (Мт. 25;23). На крају живота, од свакога од нас захтеваће се прецизан обрачун где смо и како потрошили новац времена и тешко нама ако смо га расипали на биоскопе, забаве, разврат, бескорисне снове и телесне насладе. Каквом ће се одбраном тада огласити наш свезани језик, како ћемо подићи очи и погледати нашег Христа кад нам буде набрајао безбројна доброчинства која је Његова безгранична љубав обилно изливала на нас? Сада, кад још имамо времена, кад новац времена још увек није сасвим потрошен и док још увек њиме располажемо, разборито размислимо о разбојничком свету који жели да нас покраде. Одгурнимо га као распаднутог мртвог пса и пожуримо да тим новцем купимо скупоцена дела која ће, када буду искушана у ватри, постати веома блистава и дарови достојни нашег светог Бога, прикладна да послуже као украси у светом небеском Јерусалиму. Нећемо куповати сламу, односно дела мрачна и достојна пакла, јер ћемо с њима сићи доле у вечну ватру проклетства, где ће мноштво људи који су злоупотребили Божије дарове пожњети оно што су посејали. Са сузама засеј добра дела, и тако ћеш у време посете пожњети снопове наслађивања вечним животом. Твоја искушења су од Бога, јер те Он припрема за борбу. Он те увежбава, као што се и војници на својим вежбама припремају помоћу сурових напора. Тамо најпре уче теорију ратовања а затим, на знак трубе у истинском рату, ступају у борбу будући да су већ обучени и да поседују унутрашње уверење да знају како да ратују, и спремни су да се жртвују за свој циљ и идеологију. Ви се налазите у сличној ситуацији, будући да сте призвани да постанете војници Христови и да се борите против Његовог непријатеља. Он вас увежбава с циљем да се увери у вашу љубав према Њему: Ко има заповести моје и држи их, то је онај који ме љуби (в. Јн. 14;21). Будите храбри, чеда моја, и останите одани и посвећени Ономе који вас љуби савршеном љубављу. Пре него што битка започне, војсковође бодре дух војника певањем борбених песама и казивањем разних прича о херојским делима, чиме распламсавају њихово осећање самопожртвовања. Ова тактика даје им велику снагу и одважност за битку која треба да започне. Осим тога, потребно је да, слично светитељима, размишљамо о подвизима мученика и светих монаха, односно о томе како су се подвизавали, како су се одрекли света и људи и како их ништа није могло спречити да следе пут који води ка Исусу. Оваква размишљања ће снажно укрепити ваша стремљења и намере, јер је било много оних који нису били свесни скривених замки, због чега су њихове душе подлегле искушењу и изгубиле наду у вечни живот. Размишљај о љубави нашег Исуса и љубав Исусова надвладаће сваку другу природну љубав. Уколико се више будемо одрицали, утолико ћемо се више наслаћивати љубављу Божијом. Обратимо пажњу на висине, где Исус седи с десне стране Оца. Нека наше очи погледају у висину, јер је вечно и непролазно горе, а не доле, где је све прах и пепео. Помисли на небеску раскош: тамо је бесконачна мудрост Божија, тамо је неизрецива лепота, тамо је ангелско појање, тамо су богатства божанске љубави, тамо је живот ослобођен бола. Тамо ће престати сузе и уздаси, тамо је једино радост, мир, вечна Пасха и непрестано празновање. О дубино богатства и премудрости и разума Божијега (Рим. 11 ;13). Што око не виде и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који Га љубе (1. Кор. 2;9). Обратимо пажњу на молитву. Истрајмо у молитви, и она ће све довести у ред. Нипошто не уступајте; останите постојани у свом светом циљу. Останите поред Исуса да бисте живели у духовној срећи. Среће нема нигде изузев у Исусу. Такозвана "срећа" која је изван Исуса нетачно се назива срећом, јер се задобија на недоличне начине, брзо се завршава и води човека ка вечној несрећи. Подвизавајте се, чеда моја! Ангели вам плету венце од рајских цветова! Наш Христос сматра ваше подвизавање за мучеништво, а шта је узвишеније него бити мученик за Христа! 3. Примио сам твоје писмо, чедо моје, и много смо се обрадовали твојој снажној жељи и чудесној склоности према монаштву. Волим бити на прагу дома Божијега него живети у шаторима безбожничким (Пс. 84;10). Нека те никаква друга љубав не одвоји од љубави Исусове. Све сматрај за плеву да би задобио Христа. Страдања садашњег времена не могу се ни упоредити са будућом славом која ће се открити подвижницима (в. Рим. 8;18). Сад је време за борбу, патњу и труд Бога ради, док је будућност време за венце вечне славе, за награде, похвале и саживот са светим ангелима у близини најузвишенијег престола Божијег. Младост нечујно пролази, године протичу тихо и неприметно, као вода у потоцима; сати ишчезавају као дим на ветру. Тако пролази и нестаје садашњи живот. Божији подвижници корачају према вечним наградама славе, а немарни и светољупци (грч. φιλοκοσμοι) да буду вечно осуђени са демонима. Примамљивости света и његове насладе преобразиће се у вечне патње и бол за оне који су уживали у њима, ако се не покају. Напротив, људима Божијим ће мала лишавања бити надокнађена вечном срећом и блаженством Божијим. Такво блаженство видео је и божанствени Павле и задивљено огласио: Што око не виде и ухо не чу и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе (1. Кор. 2;9). Не дозволи да те омета везаност за породицу. Помисли да ћеш у смртном часу бити сам и тада ће ти бити потребан Бог као помоћник. Ако Бога волиш више него њих, Он ће ти тада и помоћи. Међутим, ако будеш оклевао, сам ћеш жњети плодове горког жаљења. Према томе, донеси одлуку љубави Христове ради и започни свој нови живот.