Пребивање са Богом не зависи од нас. Сам Бог налази душу и дарива јој бодрост и унутрашњу слободу. Ако се, пак, Бог удаљи, душа постаје празна и сиромашна. Она није у стању да га поврати назад. Бог се уклања да би душу испитивао, или да би је казнио за извесне унутрашње грешке. Уколико је испитује, Он се на њен зов брзо враћа. Али, ако се удаљује ради казне, оставиће је да дуго чека све док не увиди своје грешке, исповеди их и окаје. Понекад охлађење наступа због великих напрезања у молитви, читању и богосагледавању, и када душа осети потребу за миром и прекидом своје напорне делатности. То стање треба прихватити. Оно је пролазно. Захлађење на дуже наступа само ако човек непрестано живи у страстима и упорно остаје у греху. Охлађење је горко стање, препуно опасности. Његов извор очигледно сачињавају грехови или неистините мисли, рђави осећаји и склоности. Пре свега, охлађује се срце, а молитва пресушује кроз празнословље, презапосленост и многобрижност, расејаност, саможивост и страсне покрете, кроз неумерено једење и пијење, кроз чулност, кроз осуђивање других и, изнад свега, кроз гордост и самоувереност. Онај ко не примећује своје грешке налази се у сатанском стању: ђаво никад не види и не окајава своје грехе. Али, човек се каје у смирењу и стога га Бог воли (старац Анатолије Оптински). Испитуј себе при сваком охлађењу, тј. провери да није можда твоје срце страсно везано за нешто; да ниси можда подлегао самоуверењу и мислиш да си нешто више од других; да можда, у сујетном самопоуздању, не тражиш да сам, кроз сопствена средства, постигнеш савршенство? То су најчешћи узроци охлађења. Чим се поверење у Бога макар и незнатно умањи, све крене наопако. Тада се Господ повлачи назад и говори: „Остани са оним у шта се уздаш". Охлађењу најчешће претходи некаква везаност срца. Чим се срце или ум за ма шта страсно вежу, враћање у себе је онемогућено. Тада је потребно да се срце на сваки начин одвоји од дотичног објекта. Јер, свако страсно везивање за људе и ствари одваја од Бога. Стога ревнуј за своје спасење и најстрожије се чувај од охлађења: Оно започиње заборавношћу. Заборављају се доброчинства Божија и сам Бог, заборавља се сопствено стање, заборавља се на опасност остајања без Бога, заборавља се на смрт. Цела духовна област у нашем животу се затвара и нестаје. А кад је све заборављено, срце се хлади и осећај за духовност пресушује. Услед тога се најпре запостављају духовне делатности, а потом и сасвим одбацују. Човек пада у безосећајност, непажњу и површност, заборавља на Бога, смрт и Страшни суд, и служи само својој сопственој пожуди. То је празан живот.

Скоро сви људи се налазе у извесном стању заблуде која проистиче из њиховог самоуверења. Ми смо врло склони заблуди, будући да свака самообмана ласка нашем самоосећању, частољубљу и гордости. Кушач се ослања на стање самообмане и тражи да нас завара. Он усталасава наше страсти, распаљује славољубље и похлепу и покушава да нас покрене на њихово задовољење. Заблуда делује прво на наш разум. Прихваћена без противљења, она изопачује ток мисли и покрете срца, узима целог човека под своје и распрострањује се на сву нашу делатност. Прелест прети свакоме ко се труди да стекне врлине, а нарочито највишу међу њима - молитву. Јер, демон примењује сваку лукавост како би ревнитеље ухватио у своје мреже. Плен прелести најчешће постају молитвеници који у самоуверењу жуде да брзо постигну више степене молитве. Уместо да се држе смирења пред Богом и да се труде у вршењу Његових заповести, они употребом спољње технике молитве стреме ка духовним доживљајима. Међутим, једино будна пажња, срдачно покајање и смирење чине праву основу и циљ молитве.

Нездрав душевни живот води самомњењу или самозаблуди. Гордо срце се пуни лудом похотом за уживањем светих, божанских, духовних осећања, за које је, међутим, сасвим неспособно. Уместо да кроз молитву тежи мукотрпном самопознању (тј. једино потребном), нечисто срце стреми да се наужива у Божанском блаженству. У тежњи да произведе осећања „новог човека“ (за које је при својој страсности потпуно неспособно) срце изналази лажна осећања којима се придружује утицај демона. Такав човек има високо мишљење о себи самом, држи да има многе врлине и да поседује дарове Духа Светога. Као жртва прелести, он је преблажен, опијен својим стањем, непрестано измишља духовна задовољства и плива у њима. То долази из уједи-њења похлепе и саможивости који узбуђују крв, стварајући лажно благодатно осећање и производећи сатанску надменост. Иако су овакви људи најчешће подложни гневу и чулности, они, с обзиром на своју гордост, с напором избегавају грубе грехе и граде се високоморалним. Међутим, онај ко замишља да је бестрасан никад неће успети да се очисти од страсти. Благодат никад неће задобити онај ко уобрази да је поседује. Укратко, онај ко себи приписује духовне дарове, ко себи ласка и ужива у самоуображености, у ствари затвара приступ Духу Светом. Он у себи пориче сваку способност да живи у Духу, будући да је истину принео на жртву заблуди. Ова врста прелести задовољава се проналаском побожних благодатних осећања, која су надокнада за права. Из тога проистичу погрешне представе о свим духовним делатностима и лажни појмови о свему - како унутрашњем, тако и спољашњем. Прелешћеном говори Господ: Говориш: Богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш да си несрећан, и јадан, исиромашан, и слеп, и наг (Отк.3,17).

Деловање благодати је лако разликовати од прелести. Прелест се никад не приближава као слободна сила, већ само као заводница која од човека тражи сагласност. Тек тада она стиче своју моћ над њим. Он је, пак, увек може добити. Њу срце увек сусреће са сумњом. Тек кад сасвим потпадне под њено ропство, човек више не сумња у њу. Прелест никад не смањује узаврелост крви, и никад не води ка самопознању и покајању срца. Сасвим супротно, она буди сањарије, узбуђује крв, нуди одвратна уживања, ласка, надима ум у самоуверењу, поставља човеково ја као идола душе (свети Игњатије Брјанчанинов). Присуство, пак, благодатне мисли, покрета душе и виђења, као уосталом и топлине, светлости или анђела - јасно се разликују од прелести. Благодатни душевни покрети испуњавају увек дубоким смирењем, мукотрпним самопознањем и сиромаштвом духа. Благодатна виђења се откривају у тихој светлости и души саопштавају дубоки мир. Покрети прелести, напротив, повећавају високоумље. Привиђења се појављују у „ружичастом светлу", изазивају радозналост, распаљују и стварају немир и пометњу. Често унутрашња топлина, која прати молитву, постаје повод за прелест. Постоји природна топлина која се јавља као последица унутрашње сабраности у срцу. Благодатна топлина, међутим, испуњава блаженством и унутрашњим добрим осећањем. Постоји такође и једна телесна загрејаност која настаје кроз неумерену ревност у молитви. Прелест почива у томе да се загрејаност, тј. природна топлина, прихвати као духовна, благодатна топлина. Тиме човек прихвата високо мишљење о себи, сматрајући да је већ све постигао и да стоји на врхунцу савршенства. Телесна загрејаност се од духовне топлине разликује по својим плодовима. Плодови телесне загрејаности су уображеност, неумерено самопоуздање, превазношење и гордост. Плодови, пак, духовне топлине према Богу су срдачно покајање, смирење и мукотрпно самопознање (свети Игњатије Брјанчанинов). Ко тражи топлину само ради блаженства које пружа, развија духовно сладострашће. Они, пак, који се трезвоумно моле теже да брзо превазиђу сладост и да једино пребивају у срдачном покајању пред Богом. Лажни мистици, напротив, везују сву своју пажњу за топлину, почивајући у њој као у неком топлом велу, одржавајући њено блаженство и утапајући се у њој као у празнини. Не допусти да будеш преварен кроз унутрашњу сладост. Без крста она је колебива и опасна. Гордост узрок прелести, самообмане. Смирење, пак, као супротна врлина, представља једини сигуран заклон од тога. Смирење је уништење свих страсти (преподобни Јован Лествичник). А где су страсти побеђене, нестаје и прелести. Јер, она долази од страсног уображења. Пред смиреним ђаво узмиче, јер не може да поднесе смирење срдачног покајања (преподобни Григорије Синаит). Ако призивамо Бога, нећемо имати ради чега да се бојимо или да сумњамо. Ономе ко у смирењу и послушности стоји пред Богом и само Њега тражи, избегавајући самодопадање и превазношење, ни цела војска ђавола не може ништа нашкодити. Самоуверени и самовољни, међутим, који само на себи зидају, нужно падају у сваку прелесну заслепљеност и самообману. 

Нећу се овде дотицати молитви које су прописане уставом – оне се читају. Било би добро ако би размишљали о нечему непрестаном и не само о томе да нижемо речи, већ о томе да васпитамо себе и учинимо љубав стањем сопственог осећања, вибрацијом сопствене душе. Тај трепет са нечујним уздисањем бих покушао да препоручим. Свети Агатон је говорио: „Ко се моли само када се моли, тај се не моли“. Свети на овај начин говори о томе да се својим срцем осећа Бог, Мајка Божија и сваки Светитељ колико год је могуће чешће. То би чувало свећу твоје душе запаљеном и било би тешко напасти такву душу. Треба знати да се ђаво јако боји трезвеног човека – што је могуће више трезвеног! Молитва је без сумње корисно средство, а трезвеност – достигнути циљ. Препоручујем молитве нашем најдражем Спаситељу, Мајци Божијој – вечно будној утехи наших душа – посебно молебане; молитве светом Анђелу чувару и по неопходности и поштовању, сваком Светом. Молитве за све су оне које постоје. У стварности је најнеопходније твоје срце! 

Смирење не може доћи само по себи, без да током духовног живота ниси сматрао да ништа не можеш учинити без благодати Божије. Спаситељ говори: „Без Мене не можете чинити ништа“ (Јн. 15:5). 113-то правило Картагенског сабора гласи: „Али ако неко ипак говори да може било шта без Христа, нека буде анатема“. Брате, зар не знаш да је, ако мислиш високо о себи и гордиш се, од тебе отишла помоћ Божија? Јер је написано: „Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат“ (Јак. 4:6; 1 Пет. 5:5). Размисли о томе да си без благодати Божије ти – прах и пепео. Ако сматраш да те је, ето, Господ трпео до сада и да ће тако бити увек, онда се са великим страхом забрини јер Бог дуго трпи, али понекада и претиче догађаје! Сине мој, размисли о томе да имаш само време овог живота и са ревношћу, са жељом да будеш са Анђелима на небу, тражи да смириш себе, јер ћеш само тако дати праву вредност оној лепоти коју си стекао у себи, да то духовно богатство, авај, не би послужило теби на пропаст у огњу. Пази на себе, брате, јер ако почнеш да мислиш да те Бог може посетити одмах сада и да ћеш умрети, онда ће те Он научити шта да чиниш. Јер знамо да ће Христос сваком судити у ономе у чему га затекне (Јез. 33:20). Без смирења нема никакве наде на спасење. „Ако у теби брате нема кротости у срцу твом, тада знај да је ту некакво узношење“. Неопходно је схватити да Бог тако мало тражи од нас, да би заједно са Њим стекли наслеђе!... Кротост, кротост и још једном – кротост!

"Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери што дајете десетак од метвице и од копра и од кима, а. остависте што је претежније у Закону; правду и милост и веру, а ово је требало чинити и оно не остављати. Вођи слепи који оцеђујете комарца а камилу прождирете. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што чистите споља чашу и зделу, а изнутра су пуне грабежа и неправде. Фарисеју слепи, очисти најпре изнутра чашу и зделу да буду и споља чисте. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што сте као окречени гробову, који споља изгледају лепи, а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте. Тако и ву: споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемерја и безакоња. (Матеј 23, 23-28; Зач. 95) И ове речи ... су прекор књижевницима и фарисејима као лицемерима који су себе лажно представили побожнима, а у ствари побожност су само употребљавали за оне своје најниже интересе. Свакако да је у време у којем ми живљасмо било и тешко показати праву побожност због непријатеља који су били моћни и који су на сваки иачин хтели да веру униште. Да не буде сада, кад је ипак лакше, да ми своју веру показујемо на начин као ови фарисеји! Господ нас на другом месту опомиње да не показујемо себе и своју побожност пред људима него у тајности пред Богом који види тајно и платиће нам јавно (Мт. 6, 6). Закон Мојсијев је наредио да се даје десетак, али од плодова земаљских, од онога што је човек сејао и зашто се трудио и од стоке, и ево фарисеји су давали десетак и од метвице, једног зачина, једне биљке и од копра и од кима, а оставили су оно што је важније у закону - правду и милост и веру. Па онда Господ каже: Ово (правду и милост и веру) требало је чинити, ал' оно не остављати". Важније је оно што треба чинити него оно што не треба остављати. Исто тако говорити о чишћењу споља чаше и чиније. Важнија је чистота унутрашња, а када се она постигне онда ће она дати вредност и спољашности. И онда као на крају: "Тешко вама књижевници н фарисеји, што сте као окречени гробови; споља изгледате лепо, а унутра пуни сте костију мртвачких и сваке нечистоте'. Видите сами по себи и по мени и по другима људима како се трудимо да споља будемо не само учтиви, него да будемо луксузно обучени н шта све друго не чинимо! Није ту реч о томе да не обраћамо пажњу на чистоту и на поштовање кад пођемо некоме у походе, да покажемо и оделом своје поштовање према њему, или кад нам неко дође, него је реч о томе да се лажно представљамо, а унутра је као у гробовима пуно мртвачких костију и нечистоте. Људи овога света, они себе споља украшавају, а остављају оно што је најважније, што нас чини људима - правду и милост и веру, истину и љубав. На то да обратимо пажњу! - јер је "сва лепота кћери цареве изнутра" као што се вели у Светом Писму (Пс. 45, 13). Да наша душа буде као кћи Небеског Цара, да њена лепота буде изнутра! Бог вас благословио! 

Ми не судимо правилно зато што не гледамо дубину ствари него се од првог погледа, судећи по спољашности, испуњавамо љубављу или мржњом према њима. Љубав или мржња овладају умом и замрачују га, те не може правилно да суди. Зато, кад посматраш нешто или мислиш о чему, обуздај што више можеш своје жеље и не дозволи да се према томе што оцењујеш одмах занесеш љубаљу или га одмах омрзнеш, него га незаинтересовано посматрај самим умом. Кад је ум у свом природном стању и није помрачен страшћу, он је слободан и чист, те може да сазнаје истину, да прониче у дубину ствари у којима се под лажном привлачном спољашношћу често скрива зло, а под ружним спољним изгледом добро. Но, ако се поведеш за својом наклоношћу, те од првог погледа нешто заволиш или омрзнеш, твој ум већ не може правилно да суди. Јер то расположење или, боље рећи, та страст која иде испред суђења, поставља се као зид између ума и ствари, заклања ум и утиче да човек мисли по страсти, то јест, не онако какав је тај предмет уствари. То опет чини да се прво расположење (љубав или мржња) још више повећава. А уколико оно јача, уколико човек више воли или мрзи нешто, утолико се ум у односу према томе више замрачује, док се сасвим не помрачи. И догађа се да страст према извесној ствари расте до крајњих граница, те се човеку чини да би је требало волети или мрзети више од свега на свету. Тако, ето, бива када човек не зауздава себе, него допусти себи да заволи или омрзне нешто пре него што о томе промисли. Ум или воља у томе случају рђаво функционишу и све дубље падају из таме у таму, из погрешке у погрешку. Зато, чувај се од љубави или мржње према било чему пре но што успеш да то темељно упознаш при светлости разума, Светог Писма, благодатима молитве и уз помоћ свог духовног оца, како не би погрешио и сматрао добро за зло, а зло за добро, као што у већини случајева бива.

    Оговарање је пород мржње. То је танана а крупна болест, скривена и подмукла пијавица, која сише и слаби крв љубави. Оговарање је лицемерство љубави, узрочник оскврњења и оптерећења савести, уништење чистоте.     Неке девојке греше јавно и без срама, а друге потајно и са више стида чине још горе ствари него прве. Тако се нешто може видети и код срамних страсти. Много је тајно, изнутра покварених девојака [тј. страсти]: лицемерство, лукавство, грешна туга, злопамћење, оговарање у срцу. Видљиво, оне представљају једно, али унутра гледају на друго.     Када сам једном приликом чуо неке људе како оговарају, ја им запретих. Делатељи овога зла су у своју одбрану наводили да тако чине из љубави и бриге за онога који је био предмет оговарања. А ја њима рекох: Онога који тајно оклевета ближњега свога, тога отерах (Пс.100,5). Ако заиста волиш ближњега како кажеш, помоли се тајно, а не да исмеваш човека. То је начин који је угодан Господу. А и ово нека ти не остане непознато, па ћеш се чувати да не осудиш људе који се спотакну: док је Јуда био ученик Христов, разбојник је припадао убицама; и чудо, како да се у једном магновењу зби са њима таква промена!...     Ко хоће да победи духа оговарања, нека кривицу не приписује ономе који је пао, већ демону који га је оборио. Јер, нико баш нарочито не жели да греши против Бога, мада нико од нас не греши принудно.     Знао сам човека који је јавно згрешио, а тајно се покајао. И онај кога сам осудио као блудника, беше већ пред Богом невин, умилостививши га искреним обраћењем.     Никада се немој устручавати пред оним који у твоме присуству оговара ближњега, него штавише реци: „Стани, брате! Ја сваки дан падам и у теже грехе. Па, како могу да га осуђујем?" Тако ћеш једним замахом начинити два добра: једним леком излечићеш и себе и ближњега.     Један од најкраћих путева да се добије опроштај грехова јесте: не осуђивати. Не судите, и неће вам се судити (Лк.6,37). Као што се ватра противи води, тако је и осуђивање страно ономе који хоће да се покаје.     Немој осуђивати чак ни када би видео некога да греши и на самој самрти: Суд Божији људима није познат. Неки су јавно чинили велике грехове, али су још и веће врлине чинили тајно. И они који су им се тако радо ругали, преварише се, јер од дима нису видели сунце.     Чујте ме, чујте, сви ви који строго судите туђим делима: ако је тачно (а тачно је) да ће нам се судити судом каквим судимо (уп. Мт.7,2), онда ћемо свакако пасти управо у оне телесне или душевне грехе за које окривљавамо ближњега.     Строге и брижљиве судије грехова свог ближњег болују од наведене страсти зато што немају савршенога и трајног сећања и бриге о својим сопственим гресима. Јер, онај који тачно, без плашта самољубља, види своја зла дела, ни о чему се другом од овоземаљких ствари више не брине, мислећи на то да ни за сопствени плач неће имати довољно времена, макар и сто година живео, и макар видео како из очију његових истиче и читава река суза, велика као Јордан.     Испитивао сам плач, и не нађох у њему ни трага од оговарања и осуђивања.     Демони нас наговарају или да грешимо, или, ако не грешимо, да осуђујемо оне који греше, како би, убице, помоћу другог испрљали прво.     Знај да се злопамтљиви и злобни људи препознају и по томе што, обузети духом мржње, лако и са уживањем умањују вредност учења, делатности и врлине свог ближњег. Знао сам неке људе који су тајно и скривено од света чинили најтеже грехе. Међутим, сматрајући се чистим, они су тешко нападали оне који јавно падају у лаке грехе.     Судити, значи бестидно својатати Божије право, а осуђивати, значи упропашћивати своју душу. Као што надменост може и без друге страсти упропастити човека, тако нас и суђење само по себи може савршено погубити. Онај фарисеј је био осуђен управо због тога (уп. Лк.18,10 и д.).     Добар баштован бере само зреле јагоде, а незреле не. Паметан и разборит ум, исто тако, примећује само врлине и само о њима говори. А безумни човек проналази само кривице и недостатке. О њему је и речено: Истражише безакоње, ишчезоше они који су истражили истрагу (Пс.63,7).     Немој осуђивати ни онда када својим очима видиш да неко греши: често се и очи варају.     Степеница десета. Ко ју је савладао, постао је делатељ љубави или плача. 

Везујући ово мољење са претходним, учимо да онај ко из душе не опрости дужницима и чије срце није чисто пред Богом од сваког незадовољства према брату своме и које не сија светлошћу помирења са ближњима, тај се лишава Божије благодати и предаје се искушењима лукавога, а да би очистио своје грехе мора научити да буде благонаклон према другима. Искушење је закон греха који је био припремљен (од лукавог) првом човјеку, а лукави је ђаво који је увео првог човјека у грехопад, тако што га је саблазнио и увукао у грех, кушајући га оним што му је Бог забранио, и човјек је тако нарушио Божију заповест. Плод свега тога је био губљење бесмртности. Искушењем се назива и увлачење душине воље у страсти телесне; а лукавим се назива стварни узрок који побуђује ту људску тежњу к страстима телесним. Од тога, пак, праведни Судија не избавља никога осим онога који опрашта дужницима својим, а ко не опрашта залуду се моли за опроштај грехова својих. Бог оставља таквога немилосрдног и непомирљивог човека и он бива побеђен од лукавога... Човек треба да зна потребе своје природе тј. да постоји закон природе људске на једној и тирјанство страсти на другој страни. Тирјанство страсти доводи до самовољног удаљавања од људске природе. Овај први (закон природе) задовољава природне људске потребе, а други (закон тирјанства страсти) изопачује људску природу, која је првобитно створена као чиста и непорочна. Закон природе људске је такав да дејством ума људског чува наше биће... и када узносимо Молитву Господњу, она бива услишена и Бог нам уместо једне дарује две благодати: опроштај грехова прошлих и избављење од грехова будућих, не допуштајући нам да паднемо у искушење, нити лукавоме да нас пороби, јер опраштамо дугове ближњима нашим. Дакле ако желимо да се избавимо од лукавога и да не паднемо у искушење, уздајмо се у Бога и опраштајмо дугове дужницима нашим јер: "Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваших" (Мт. 6,15); (чинимо тако) да би нам не само били опроштени грехови наши, већ и да бисмо победили закон греха, не падајући у искушење и побеђујући родитеља греха лукавога, молећи се за избављење под руководством Христа Господа, Који је победио свет, и Који нас је наоружао заповестима Својим, научивши нас да одбацимо страсти и да незасито стремимо Њему као Хљебу Живота, Премудрости и Правде кроз испуњавање воље Оца Небескога Који нас је учинио саслужитељима анђелским, који су нам објавили небеско устројство живота, благоугодно Богу. И зато (због сличности Анђелима) ми усходимо к Богу, к Оцу свјетова Који нас је учинио да будемо заједничари Божанског природе кроз причешће благодаћу Духа Светога, чиме постајемо чеда Божија и синови Божији, и облачимо се у Самог Створитеља те благодати, Сина Очевог... из Којега, кроз Којега и у Којем имамо и имаћемо живот вечни. Нека молитва наша буде усмерена на ово тајанствено обожење да бисмо објавили каквим нас је учинило оваплоћење Једнородног Сина, и где нас је узнела моћна Десница Човекољупчева, нас који смо нижи од најнижег, нас који смо притиснути теретом грехова наших. Узљубимо још више Онога Који нам је тако премудро припремио спасење, показавши делом, да је наша молитва услишена, показавши нам да уистину имамо Бога за Оца, а не лукавога, који посредством страсти увек покушава да тирјански влада нама и који нас уместо у живот води у смрт. Јер сваки од ова два властодршца (и Бог и непријатељ Његов ђаво) онима који им се предају дају сваки своје: Бог им даје живот вјечни, а ђаво даје смрт онима који му предају под дејством искушења. Према Светом Писму постоје две врсте искушења: једна искушења, која условљава оно што нам је пријатно и друга, која проузрокују непријатности и болест. Прва су вољна, а друга принудна. Из њих (и једних и других) рађа се грех и нама је заповеђено да се молимо по заповести Господњој која нас учи да говоримо: "и не уведи нас у искушење", и савјетује нам: " Бдите и молите се да не паднете у напаст" (Мт. 26, 41)... За оне који су чврсто пригвождени клинцима греха спасоносне су речи великога ап. Јакова који позива: " Сваку радост имајте, браћо моја, када паднете у различита искушења, знајући да кушање ваше вјере градитрпљење; а трпљење нека усавршује дело, да будете савршени (Јаковљ. 1, 2. 3). И једну и другу врсту искушења лукави зломислено осматра, и у првим (вољним) искушењима лови човјека преко привлачности и узбуђивања телесним сластима, саблажњавајући душу да одустане од богољубиве настројености; а друга (принудна) искушења користи, изазивајући помисли побуне и хуле на Творца у души човјека притиснутог невољом и бедом. Познајући лукавство нечастивога, ми треба да се молимо (када се ради о вољном искушењу) да не отпаднемо од богољубиве настројености; а када Бог допусти да паднемо у невољно искушење треба да трпимо храбро и да (будући у невољи) призивамо Саздатеља. Нека се нико од нас не саблазни прелесним сластима лукавога; нека се у будућем животу избавимо вечних мука и да будемо причесници неизрецивих добара, која сада само делимице видимо у Христу Господу нашем, Који се слави са Оцем и Пресветим Духом.