Ако спасемо себе – то нам је довољно. Свако ко упражњава добродетељи – спасава се; ако неко цео свет спасе, а себе погуби, каква му је корист од тога? Сви знамо како да се спасемо, но то због лењости нећемо. Спасавај самог себе! Неће свако одговарати што није поучавао друге, већ само они којима је то било дато: они су дужни до смрти да пострадају и душу своју да положе за стадо; а свако ће дати одговор за себе. Ако су се и велики монаси, како сведоче свештене историје, по смирењу уклањали од духовног руковођења, од славе и од тога да поучавају друге и носе њихово бреме, онда тим пре ми грешни и недостојни треба да избегавамо тако нешто, јер ћемо повредити и себе и ближње. Према братовљевом недостатку односи се као да си слеп, глув и нем – не гледај, не слушај и не говори, не покушавај, као простоуман, да разумеш и не прави се мудар; пази на себе, буди разуман и опрезан. Ако неко ко жели да се спасе обраћа пажњу на сваку љутиту реч и ако се не труди да око начини слепим, ухо глувим и језик немим, неће моћи да без узнемирења пребива у душевном покоју. Ако те неко буде испитивао, не допусти себи да се правдаш или противречиш, већ са смирењем реци: ''Опрости ми Бога ради!'' и даље ћути.

По мишљењу светих отаца, молитва је, као ћерка испуњавања еванђелских заповести, уједно и мајка свих добродетељи. Молитва рађа добродетељи услед сједињења људског духа са Духом Господа. Добродетељи које рађају молитву разликују се од добродетељи које рађа молитва: прве су - душевне, а друге - духовне. Молитва је пре свега испуњавање прве и највеће заповести - једне од оне две заповести на којима почивају Закон, Пророци и Еванђеље. Човек не може да се свим мислима, свом снагом, свим бићем својим устреми ка Богу другачије, него помоћу молитве, када она подигне из мртвих и оживи душу силом благодати. Молитва је огледало монашког напредовања. Разматрајући своју молитву монах дознаје да ли је достигао спасење, или се још увек пати у усталасаном мору страсти, изван свештеног пристаништа. У таквом познању он за руководитеља има богонадахнутог Давида који је, молитвено се обраћајући Богу, рекао: По томе познах да сам Ти мио, јер се неће узрадовати непријатељ мој нада мном. Мене си ради незлобивости сачувао, и утврдио си ме пред лицем Твојим довека (Пс.40,12-13). Ово значи: схватио сам, Господе, да си ме помиловао и усвојио Себи, по томе што сам, силом моје молитве, постојано победоносно одбацивао све ђавоље помисли, маштања и осећања. Ова милост Божија према човеку јавља се онда када човек осети милост према свим својим ближњима и када опрости свима који су му непшто скривили. Молитва треба да буде главни подвиг монаха. У њој треба да се усредсреде и сједине сви његови подвизи; посредством ње монах се сасвим приљубљује уз Господа, сједињује се у један дух са Господом. Од самог ступања у манастир треба да се научимо на правилну молитву, да би смо напредовали у њој и да би смо посредством ње устројили своје спасење. Правилној молитви и нашем напредовању у њој супротстављају се наша повређена природа и пали анђели који се труде да нас задрже у потчињености себи, у паду и одбачености од Бога, што је заједничко људима и палим анђелима.

Сви који имају чврсту наду у Бога, узводе се к Њему и просветљују сијањем вечне Светлости. Истинска и мудра нада огледа се у томе да човек нимало не брине за себе, и то из љубави према Богу и ради дела добродетељи (врлине), знајући да о њему брине Бог. Ако, пак, човек сам брине за своје послове и Богу се молитвом обраћа само онда када га сналазе неизбежне несреће, не видећи у сопственим снагама средство кадро да их одврати, па тек тада почне да се нада у помоћ Божију - та је нада сујетна и лажна. Истинска нада иште само Царство Божије, а уверена је да ће јој и све земаљско, што јој је потребно у овом пролазном животу, бити даровано. Док ту наду не стекне, срце наше неће моћи да има мира ни покоја. Тек та нада умириће га и у њега улити радост. О њој су управо поклоњења достојна и пресвета Уста рекла: "Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени, и Ја ћу вас одморити!" То значи да ће уморни и натоварени наду своју положити на Господа и да ће тако наћи олакшање у труду и страху своме. У Јеванђељу Лукином речено је о Симеону: " И би му обећано Духом Светим да неће видети смрти док не види Христа Господњег" (2, 26). Праведни старац није гасио наду своју, но је чекао прежељеног Спаситеља и, с радошћу Га примивши на руке своје, рекао: " Сада ме отпушташ да идем, Владико, у прежељено Царство Твоје, јер сам примио наду своју - Христа Господњега".

Завист је страст мрзеће душе, која се изједа због успеха ближњега. То је жалост и зловоља због туђега добра. Завист је корен свих зала, извор сваковрсне невоље и почетак сваког недела. Завист је помрачила Денницу. Завист је од свих страсти најнеправеднија и уједно најправеднија; најнеправеднија јер узнемирава добре, а најправеднија јер тишти оне који је имају. Као што рђа разједа гвожђе, тако завист растаче душу која је носи. Завист прво скврни онога ко је има, а потом онога коме се завиди. Прво растаче душу која од ње болује, као што змија раскида утробу која је носи, а затим гризе онога коме се завиди. Само завист нема изговор, јер нема ни опроштаја. Завист не зна да уступи ономе што јој може користити. Ниједна страст није погубнија од зависти, јер квари душе којима прирасте. Завист учи убиству. О, када би нестала из људи завист! О, завидљивче, корене смрти, подмукла болести, најстрашнији си жалац у срцу. Ништа не боде љуће и не рањава како ти рањаваш срце које те носи. Велико је зло завист. Она помрачује очи душе и излива мрклу таму на њу. Она осетљивост душе претвори у неосетљивост. Она отврдне срце и окамени га. Она савршено расточи човека. Ни мољац и црв не разједају изнутра дрво и свилу, како грозница зависти разједа кости завидљиваца и скврни душу целомудрених. Василије Велики каже: "Може ли шта бити погубније од те болести? То је пустошење живота, оскврњење природе, мржња према ономе што нам је дато од Бога, противљење Богу, несносно зло, наук змијин, демонски проналазак, ишчадије непријатеља, заруке адских мука, препрека за благочашће, пут у геену, остајање без Царства Небеског." А Златоуст каже: "То човека чини ђаволом, то га прави дивљим демоном. Тако се збило прво убиство. Тако је природа заблудела. Тако се земља оскврнила, тако се родила страст зависти од које нема погубније за душе људске. И то да се нимало не тугује због других представља прво зло ономе који га има." 

Зашто Господ наређује да волимо своје непријатеље? Није то ради њих, већ ради нас! Све док ми задржавамо у себи мисао о увреди коју су нам нанели непријатељи, пријатељи, рођени, ближњи, ми немамо мира и покоја и живимо у пакленом стању. Треба се ослободити од тог зла, избацити га као да се ништа лоше није десило, опростити све. Управо због тога људи морају много да трпе у животу и у породици. Кад би човечански род дошао себи, кад би могао да се смири, на људски род би се излила велика Божанска Енергија. Људи су много оптерећени материјалном страном, то преклапа много тога доброг што постоји у њима. Бог је Живот и Енергија која се даје свакој ствари и свуда је присутан. А човечански род је међусобно повезан Енергијом, али људи то не могу да примете, нити да схвате. Ми уопште не схватамо да је наш живот у нашим ближњима.

За увреду, ма каква да нам је нанесена, не треба да се светимо, него, напротив, треба да је опраштамо од срца, макар нам се оно томе и противило, убеђујући га словом Божијим: "Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац, ваш неће опростити вама сагрешења ваша" (Мт. 6, 15). И још: "Молите се за оне који вас вређају и гоне" (Мт. 5, 44). Срце не треба хранити злобом или мржњом према ближњем који је у непријатељству са нама, но ваља настојати да га љубимо и, колико је могуће, да добро чинимо, следујући учењу Господа нашег Исуса Христа: "Љубите непријатеље своје, чините добро онима који вас мрзе" (Мт. 5, 44). Дакле, ако будемо настојали, колико смо у стању, све то да испунимо, можемо да се надамо да ће божанствена светлост брзо засијати у душама нашим, откривајући нам пут ка Горњем Јерусалиму.

Браћо, долази последњи час, када ће свако од нас имати да пређе праг овога живота. Доћи ће смрт данас, сутра, прексутра; не знамо када ће доћи тај дан. Тешко нама у време смрти! Ужас ћe бити велики, јер се сатана, као што се показује у Невидљивој борби, целога живота бори да нас кроз грех одведе у пакао, у муку вечну, али никада не напада тако, као у време смрти. Нека се зна да постоје четири најопаснија искушења којима нас ђаво напада у време смрти: а) најпре је борба против вере; б) друго, против наде; в) треће, против смирења, таштом славом и гордошћу; г) и четврто, многоврсним утварама /утварама/ и претварањем служитеља неправде у анђеле светлости. Свети Никодим Светогорац нас учи како треба когод да се бори против ових великих напада и тешких искушења у време смрти. И ево како: а) Када непријатељ буде отпочео да нас напада својим лажним спопадањима, мислима безверја у нашем уму, тада треба да се хитро повучемо од ума ка вољи, говорећи: "Врати се, сатано, оче лажи, јер тебе не желим чак ни да чујем, пошто ми је довољно да верујем у оно у што верује Света Црква Христова". И да не уступимо у свом срцу места мислима безверја, као што је написао премудри Соломон: Буде ли надолазио на тебе дух моћнога - тј. (дух) непријатеља - немој уступати своје место. И ако ти непријатељ, змија, буде привео сумњу у оно што верује Црква, немој га узимати у обзир и немој му одговарати, него, видевши његову лаж и лукавство, чувај га се веома. А ако си јак вером и мишљу и хоћеш да посрамиш непријатеља, одговори му: "Црква верује у истину". И ако ти буде рекао: "Шта је истина?", реци му: "У коју верује Црква". - "И у шта верује Црква?" - "У истину". - "Коју истину?" - "Коју исповеда Црква"; и свагда буди у мислима са молитвом Спаситељу нашем Исусу Христу. б) А када нас непријатељ напада очајем, сетимо се милости и доброте Бога, Који је дошао у свет да умре за нас, грешнике. в) Када нас буде напао таштом славом и гордошћу, сматрајмо да смо прах и пепео, и сва своја постигнућа припишимо Богу. Спознајмо ваистину тежину својих грехова и зала, али не губимо наду у милост Божију, јер чуј шта каже Свети Дух кроз уста пророка Давида: Спашће Господ душе својих раба, и неће погрешити нико ко се узда у њега (уп. са Пс. 33, 22). г) А ако нас ђаволи буду напали својим утварама и претварањима у лик светлосних анђела, будимо чврсто утврђени у смирењу свог ума и рецимо: "Губите се, подлаци, у своју таму, јер мени нису потребна виђења. У овом часу ми је потребна само милост Божија и Његово милосрђе". И чак ако би спознао да би многи од показаних знакова били од Бога, окрени се од њих и одагнај их од себе колико можеш далеко. И немој се бојати да Богу није угодно то што чиниш, ако то будеш чинио сматрајући себе недостојним виђења. Значи, памтите, браћо моја, да су ово општа оружја која наши непријатељи ђаволи уобичавају да користе против нас у последњем часу смрти. И свакога нападају сходно уживањима и страстима за које знају да им је више подвлашћен. И немој заборавити да у том часу свим срцем тражиш помоћ молитава Пресвете и Пречисте Мајке Божије, и њена хитра помоћ ће те избавити и закрилиће твоју душу њеном милошћу и самилошћу Свесилнога Бога. Амин.

Када су ме упитали да ли да користе снагу магнетизма, ја сам одговорио да су Хришћанима подарене и веће и много поузданије силе: вера и молитва. И свако спуштање на нижи пут, који ето човек открива тако што га попут слепца напипава својим самовољним и горим размишљањем, не представља ништа друго него пад. Речено је да не волимо језиком, него делом и истином. Зато, запамтимо, љубав од ћутања не постаје мања. Истина не нестаје ако заћуте речи. Као што верујемо речима, тако исто треба да верујемо и ћутању. Помолимо се да Господ благослови и наше речи и наше ћутање, тако да не буду ни речи празне, ни ћутање бескорисно. Свако од нас, у мањој или већој мери, шири онакав живот каквим сам живи, тј. нови или стари. Највећи је дар када неко у другим људима шири узвишен живот. Благо ономе ко у овоме служи као оруђе благодати Божије. Не усуђујући се ца себи ово припише, човек може да жели да бар, лажном речју и нецостојним примером, не шири лажни живот, живот по телу, живот греховни и лицемерни. Реч лажни, потпуно пристаје лицемерном животу, животу који само наизглед делује као побожан и богоугодан. Благо вама ако вас узасрамоте. Благо вама! Зар не би требало да се трудимо да се што ближе примакнемо блаженству? Како да будемо блажени ако нас узасрамоте, ако не можемо да истрпимо ни ако се за нас каже да смо под истрагом или да нам се суди, иако још нисмо ни осуђени? Много је оних који су осуђени, а који нису осрамоћени. Када себе пажљиво проматрамо, не би требало да нам пажња слаби и за небројене жалости око нас, које настају због сиромаштва и других ситуација које нам праведни Творац даје. Такве невоље су нам дате да би се једни људи научили трпљењу, други да би се поправили, трећи да би се научили да помажу другима. Оне који су себе посветили Богу, такве недаће подстичу да умноже молитве за наше грехе и за наше незнање. Има на жалост тужних људи који своју тугу не разблажују утехом. Има људи који су се утешили и који, на жалост, своју утеху не разблажују са мало туге, која извире из љубави и смирења. Има људи за које као да не постоји ништа цтто је невидљиво и који се тако узалуд скривају од онога што је неминовно. Ипак, има људи који су снагом воље начинили својеврстан пробој у духовни свет, или бар мисле да су то учинили. Да ли је то потребно? Да ли тако треба? Зар није скромније да са надом чекамо пред затвореном градском капијом, да чекамо када ће отворити врата Онај Који има Давидов кључ? Само смирење може донети мир нашој души. Душа која није смирена и коју стално витлају таласи страсти, мрачна је и мутна као хаос. Дајте јој да нађе снагу у смирењу и тек тада ће се у њој појавити истинска светлост. Тек тада ће у њој настати складан свет исправних мисли и исправних осећања. Гордо мудровање и закључци, настали из земаљске природе, загушују душу као магла, пропуштајући у њу само привид слабе и нејаке светлости. Учините да магла падне у долину смирености, и тада ћете над собом угледати чисто и високо небо. Душа себе саму загушује комешањем и хуком надмених, увек немирних помисли и страсних жеља. Дајте јој да се утиша у смирењу, и тек тада ће моћи да осушне и чује склад природе, који савремени човек још увек није потпуно уништио. Моћи ће да у њој чује сазвучја који су достојни премудрости Божиј е као што се у тишини ноћи могу чути далеки звуци. Не могу да прекоревам осетљиво срце које воли. Зар је боље срце које је хладно? Камено срце треба размекшати, хладно-загрејати, а осетљиво и оно које је способно да воли, њега треба узвисити од природне љубави до љубави духовне. За овакво срце најбољи је пут тиховања који даје промисао Божји, да ово срце, утонувши у породичне везе, не би било сасвим загушено само том природном љубављу. Није увек страшно када срце остане као у детета. И Господ нам је заповедио да будемо као деца. И Апостол нам каже да будемо безазлени као деца, да будемо добри попут деце, да волимо простодушно као деца. Не треба се жалити на оно што је Бог дао кроз природу, него га уздизати до благодати, па ће све бити добро. Често се догађа да онај човек који пажљиво гледа, нађе у свом природном карактеру нешто што би требало поправити и нешто што је потребно постепено мењати. Потпуно је исправно да он у таквој ситуацији тражи помоћ од Бога. Ако помоћ не стигне одмах, не треба губити наду. Треба и даље куцати на врата милосрђа и истовремено се подвизавати, да би се зауздали лоши нагони срца и воље. Када нас запљусне негодовање и гњев, не треба да допустимо себи да тако говоримо и да по томе поступамо, него је потребно да се уздржимо и да размишљамо о свему томе, као и да кроз молитву утишамо страст. После тога можемо да ономе ко је згрешио, одмерено укажемо на грешку, и да му снисходљиво одмеримо казну. Семе правде сеје се у миру који ствара мир. Мноштво чуда не мора да нас доведе ни до каквог закључка. И само једно чудо може бити доказ да постоји Бог. Хиљаде чуда могу да укажу само на пророка. Лазарево васкрсење показује нам чудотворца Бога, али да бисмо то могли да видимо, потребно је да у овом чуду откријемо оно што га уздиже изнад свих оних чуда која су учинили Богоносни људи, а која су, на први поглед, иста као и поменуто чудо Господње. Зашто мислите да је радост далеко? Она је ту, близу. Она је иза жалости, као што је, у Песми над песмама, женик иза зида близу своје невесте. Увече плач, а ујутро радост. Потребна је велика обазривост када се спаја слатко са горким, радост и страх, да у радост богопознања уносимо страх јер смо свесни своје недостојности, која и чисти кладенац може да замути својим комешањем, и која може да помрачи светлост, или да је цретвпри у некакав слаби бљесак или привиђење. Понекад човеку није лако да види своје невидљиве, али несумњиве грехе јер их заклањају врлине које тај човек лако уочава, али кој е су само привидне. У наше време често се дешава да неки људи мисле да исправно и корисно поступају, приносећи службу Богу, а у ствари само прате, и то не увек успешно, моду која је тренутна и коју пропагирају други. Тако они служе тој моди, надај ући се да ће им она послужити на корист. Замаљска радост бива проткана тугом јер душа потајно осећа да јој овоземаљско није довољно, те да чезне за бољим. Тугујући за Господом, душа осећа и радост јер осећа да, као што каже Апостол, туга за Господом доноси спасење. Нека да Бог да тражимо радост у којој се неће скривати жалац туге. Нека да Бог да се не плашимо туге која ће се претворити у радост. Увек треба видети и показивати истину, па макар она била и жалосна јер се и од такве истине учи, да не бисмо дочекали горку истину, која не само да васпитава, него и кажњава збога нашег немарног односа према њој. Кажете да онај ко није убеђен у своју победу, да ће тај бити побеђен. Ипак се не слажем са тим. Онај ко се бори за праведну ствар и ко се у Бога узда, може да победи и мимо очекивања, у околностима које ни најмање не пружају наду на успек. Има примера када је, уз извесне губитке, битка ипак добијена, и то само због тога што се није смело допустити непријатељу да нас баш сасвим победи и уништи. Покушајмо да се барем на кратко отргнемо од свега што је земаљско и пролазно и за шта смо нужношћу привезани, или својом вољом, и покушајмо слободно, али озбиљно да продремо погледом у оно шта је небесно и вечно. Из тродневног гроба устаје Светлост вечнога живота. једни виде, и верују. Други не виде, и верују. И сви су блажени јер верују. Када Господ узима добре душе, оне са собом односе делић милости Божије, која је на њих и кроз њих силазила са Небеса. 3ато нама који остајемо више него раније прети гнев Божји. Треба на време да мислимо куда нас води живот и куда нас је однео, не без учешћа промисла Божијег, а сада треба ту да мирујемо, или да корачамо путевима истине. Добро је ако у болести осетимо да више не припадамо овоме свету и добро је то осећање задржати у себи и онда када оздравимо. Није чудо што се то осећање после болести појављује теже него за време болести. Док је човек болестан, Бог му дарује оно што му је потребно док је немоћан, а када човек оздрави, Бог од њега захтева да се подвизава и да се труди не би ли задобио то осећање. Насупрот нашој немоћи, греховности и ништавности стоје бесконачна благост и свемогуће милосрђе Божије. Бог нам је дао да се против лењости боримо нечим што је у нама Он створио. Ако умемо да победимо лењост и да се неуморно трудимо да би смо задобили овоземаљска добра и привилегије, зашто не бисмо могли да потакнемо себе и на подвиге зарад Царства Небеског? Онолико колико се трудимо, онолико нам Бог показује на праведно и свето дело и дарује нам снагу да то остваримо. Истина, није нам увек дато да то одмах видимо, али је сасвим довољно то што нам Бог помаже да нас не поразе препреке и очајање. Уоеталом, за дом који се гради у души нашој може се рећи да расте онако како се у причи казује за цркву Кијево-Печерске лавре: док је градња била у току, стално је била тек нешто мало изнад земље, а када' су радови били говоти, одједном се указала цела. Жалост може бити оправдана, али никада не сме бити претерана. Искусни мудрац каже: Жалост је многе убила, и нема користи од ње. Жалост никада не сме бити јача од вере у Бога и од наде у Његову помоћ. Без обзира на то шта се десило, треба да верујемо у Његово милосрђе и да се надамо да ће нас Он помиловати. За ово је потребно да своје мисли одвлачимо од онога што нас жалости и да молитвом упошљавамо свој ум и срце. Не би требало да нас жалости још и то што у таквим околностима молитва није савршена. Принесите Богу жељу да се молитве, а Он ће вас услишити и дати вам молитву. Чак се ни плач Светитеља који су туговали због неке краткотрајне недаће, не сматра богоугодном жртвом Богу, а наше дуго и неутешно туговање не само да није богоугодно, него може да буде и грешно. Речено нам је: Не тугујте као остали, који немају вере. Наша је дужност да са љубављу и смирењем детета и хришћанским стрпљењем носимо крст који нам је дат, а не да га меримо и да га поредимо са другима. Дужни смо да се не жалимо на невоље, да бдимо над собом и да се снажимо, да не бисмо, изнемогли и посустали, били лигцени припремљене награде. Сви су утешитељи, а не исцелитељи зла,каже праведни Јов за своје пријатеље. Такви су сви људи. Само Бог мо>ке заиста да утеши, и онда када дарује, и онда када одузима. Ако трпиш искушења и жалост од ближњих, учи се у трпљењу и праштању онима који те вређају. Тако за динар искушења можеш да купиш читаво богаство врлина. Ако трпиш жалост, не имајући никакве своје кривице, заблагодари Господу. Реч невин лечи твоју жалост попут мелема. Када котао ври на ватри, тада му се не приближавају муве које би могле да га опогане, нити неке животиње које би могле да украду јело, које се у котлу спрема за чо.века. А када се котао скине са ватре и када се прохлади, видећете ројеве мува које круже, а дрске животиње су већ ту и гледају како да се дочепају хране. Тако је и са човековом душом: када она ври пламеном чежњом за Божанским, тај духовни огањ јој истовремено даје снагу да делује и служи јој попут оклопа који је штити. Али, ако из немарности дозволи да се овај огањ угаси и ако се угаси побожна усрдност, онда се рађају сујетне, празне, лукаве и нечисте помисли, роје се у осећањима, падају у дубину душе и тако је скрнаве. Тада се може прикрасти и нека дрска страст и да покраде из душе све оно што је било припремано да би се угодило Богу. Када кућу захвати пожар, мноштво људи притрчава да се бори против ватре да се спасе шта се спасти може. А када душа гори у пламену зле страсти, похоте, срџбе или очајања, да ли се исто тако брзо окупе људи који би похитали да животм водом праведних речи и речи љубави угасе смртоносну ватру, пре него што она покори све душевне снаге и пре него што се разбукти и слије са пакленим огњем? Човек не види своју душу до саме дубине. Царство Небеско је налик семену, које човек посеје у земљу и семе ниче и расте, и ако ин не зна за њега. Између сетве и жетве има и кише, и ветра, и хладноће, и врућине, и мразева. Дај, Господе, да човек сеје добро семе у душу своју, да га залива, чува и да чека милост од Бога, Који једини може да награди. Када су Асирци стајали испод зидина Јерусалима, и онима који су стајали на бедемима довикивали свакакве речи, хулећи на Господа, трудећи се да поколебају њихову веру у Бога и верност цару, тада је побожни Језекија наредио својим људима да не одговарају, а он је отишао у храм да се моли. Тако би требало да поступају и Хришћани онда када их опхрвају свакаве мисли. Не одговарај, не слушај, погрузи се у своје срце, призивај Име Господње и заштити се крсним знамењем споља и изнутра. Тачно је да Бог неке људе кроз сиромаштво води у спасење. Ово Он сам чини и није вама оставио да то чините, него вам је Син Божји поручио да таквима чините милостињу. Испуните ову заповест и спасавајте се њоме. А то, да ли некога треба очистити кроз сиромаштво, Бог ће Сам одлучити и учинити и од вас неће трежити помоћи. Ако желиш да учиниш добро дело, а искушава те жеља да се хвалишеш, размисли, па ако се ствар може одгодити, ти сачекај, не жури, него укроти своју сујету. Али, ако треба нахранити гладнога, похитај да га нахраниш и, исто тако, похитај да осудиш и победиш своју сујету. Слобода која искључује сваку могућност да погазимо добро, јесте савршена и Божанска. Било би бесмислено да је Бог створио човека да буде Бог, а не твар. Не дати човеку слободу која је својствена твари, тј. слободу која је ограничена, али која не искључује могућност да се човек удаљи од добра, значило би начинити машину од човека. Машина не може да чини зло, али не може да чини ни добро, она не може да учествује у блаженству. На питање како је постало зло, свети Василије Велики одговара: оно је настало онако како настаје мрак када затвориш очи. Онај ко је створио око није крив што си ти зажмурио и што је за тебе настала тама. Чему служи слобода? Она служи томе да можеш да изабереш добро и да уживаш у блаженству, као Анђео и као човек, а не само да луташ по земљи као животиња или да постојиш попут неке биљке. 

Душу је потребно опскрбљивати речју Божијом, јер је реч Божија, како каже Григорије Богослов, хлеб анђелски, којим се хране душе гладне Бога. Више од свега треба да се вежбамо у читању Новога Завета и Псалтира... Од тога настаје просветљење у уму, који се измењује божанственом променом. Веома је корисно бавити се читањем речи Божије у осами, и прочитати свеколику Библију са разумевањем. Само зарад такве вежбе, не рачунајући друга добра дела, Господ Својом милошћу не оставља човека, но га испуњава даром духовног разумевања. Када човек опскрби душу своју речју Божијом, испуњава се разумевањем тога шта је добро а шта зло. Читање речи Божије треба да се обавља у осами зато да би се ум читачев удубио у истину Светога Писма, и примао за њега топлину која у осами рађа сузе. Од тих суза, пак, човек се згрева и испуњава духовним даровима, који наслађују ум и срце, неисказиво. Такође је душу потребно снабдети и знањима о Цркви, о томе како је она од почетка до данас очувана, шта је претрпела у ово или оно доба. То треба знати не из жеље да управљамо људима, него за случај да се сусретнемо са могућим неприликама. Реч Божију треба читати заправо у првом реду за себе, да бисмо задобили душевни мир, по учењу Псалмопесника: "Велики мир имају они који љубе закон Твој!" (Пс. 118, 165)

Човек је телом налик на запаљену свећу: свећа мора да сагори, а човек да умре. Али, душа је људска бесмртна, и зато ми више бриге треба да водимо о души него о телу: "Јер, каква је корист човеку, ако сав свет задобије, а души својој науди? Или, какав ће откуп дати човек за душу своју?, за душу за коју, као што се зна, откупнине нема?! Ако је само једна душа, по себи, драгоценија од читавога света и царства светског, још је неупоредиво драгоценије - Царство Небеско. Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоусти, Кирил Александријски, Амвросије Милански и други су од младости били девственици. Сав је њихов живот био претворен у бригу о души а не о телу. Тако и ми треба све своје старање да усмеримо на душу, а тело ваља да поткрепљујемо храном само ради тога да оно помаже поткрепљивању духа. Ако самовољно изнуримо своје тело до тога степена да нам се изнури и дух, такво мучење биће нерасудно, макар се и предузимало ради стицања добродетељи. Ако Господу Богу буде угодно да човек искуси на себи болести, Он ће му дати и моћ трпљења. Дакле, нека болести долазе не од нас самих но од Бога.