Необично је и тужно видети због којих све празних разлога нас ђаво лишава љубави према Богу и ближњем; због земаљског праха.., због новца, хране и пића, одеће, стана. Онај који жели спасење не сме да има страстан однос не само према храни и пићу, одећи, пространом и лепом стану, богатом уређењу стана, већ ни према свом здрављу, чак ни према свом животу не би смео да има ни најмање страсти, предавши сав свој живот вољи Господњој. Везаност за пролазни живот, здравље, води многим одступањима од заповести Божјих, повлађивању телу, кршењу постова, унинију, нестрпљивости, раздражљивости.  

Када се нађе у кризи, човек, скоро по правилу, наслућује два начина како да изађе из кризе. Један је начин да из ње што пре побегне, избегавајући по сваку цену да сагледа и узрок и последице кризе. Овај начин је, нажалост, најчешћи, али са последицама које су недогледне и често трагичне. Други начин, коме је сваки човек у кризи такође интимно склон јесте да кроз разјашњење узрока и очишћујућу патњу доживи нешто ново што га може учинити зрелијим, целовитијим, бољим као човека.

Пост који је био дат Адаму и Еви у Рају није се односио на количину хране, него на узимање са забрањеног дрвета. Каже: ''Слушај, од свих дрвета у Рају можеш да окушаш, сем од дрвета сазнања''. Дакле, још је у Рају Бог човеку поставио границу – пост. То је био један тест човекове слободе, а у исто време и тест поверења у Творца. Бог је, наиме, хтео да учини човека богом по благодати, како то свети Оци кажу, али никако на силу: Он је човеку дао све, али му је оставио простора/ за слободну вољу/ да испита себе као Богом саздану личност. Ми, сарадници Божији, сарадници Божије благодати, треба да се слободно одлучимо, будући да нас нико на то не присиљава, за оно што је Божије. Схиархимандрит Пајсије Хиландарац

Велика је корист за свакога човека ако Христос за њега постане и његово срце и његов живот. И не само да је то добро за тога човека, него је то добро и за све оне који су у његовој близини, јер, свака се сила свагда налази у средишту и одатле она се шири, попут таласа, свуда и делује на све оно на шта на том путу наиђе. И онај који је, највероватније због лењости своје, лишио себе овако великог дара Божијег, тај много тога ускраћује и себи и другима због тога што Христос није у њему, у његовом животу и у његовом срцу. Помолимо се Господу да Он постане срце за свакога човека и да Он буде Живот онима који су умрли за жеље овога света, а да буде смрт за оне у којима још увек живи стари, греху окренут човек. Помолимо се да ти, грехом опхрвани људи, не шире око себе лажни живот ако већ не желе да живе у истини.

Треба увек имати на уму да духовник обавља своју службу Духом Светим и бити пун поштовања према њему. Верујте, браћо, да када би се неком догодило да умре у присуству духовника и да му издишући каже: '' Оче свети, благослови ме да видим Господа '', његова молба би по благослову духовника била услишена, јер је Дух Свети и на небу и на земљи исти.  

Домаћица ставља колач у пећницу и не вади га из ње док се не увери да се испекао. Владика света је и вас сместио у пећ и држи вас у њој и чека да се испечете. Трпите и чекајте. Чим се испечете, нећете ни минут више седети у пећи. Истог ће вас тренутка извући ван. Уколико сами јурнете напоље, бићете исто што и недопечени колач. Наоружајте се трпљењем! Добро ово запамтите и тиме срце своје тешите. Све је од Бога. Њему прибегавајте и молите се. Говорите му својим речима: "Видиш, Господе, шта ме је снашло! Не могу сам са собом да изађем на крај. Помози, Свемилостиви!" Испричајте Му потанко све што вас тишти, и тражите одговарајућу помоћ.

Заиста је пријатно поменути у молитви душе оних за које знаш да су им очи свагда упрте ка Господу и да се у Њему зближавају са нама. Само Свезнајући Бог зна ко чини веће добро другоме: онај који се моли или онај који је тражио молитву. Молитва нас приближава Богу и наспрам тог средишта бића и светова, не види се оно што видимо у овом променљивоме свету. Душа која стално тражи Господа и која Му се моли, она припада Господу, без обзира на то што њен нижи, чулни део, понекад и против њене воље, бива узменирен због близине и делања сила које нису сродне души човека. Како нас света Црква премудро учи: у миру се помолимо Господу и за једнога и за све. Душа онога који се моли у смирењу, ако се и разгори, гори тихим и чистим пламеном. Гори, али не сагорева. Кипи, али не искипи. Излива се, али се никада не испразни. Зар душа која се усрдно моли, зар она не ступа у заједницу са оним за кога се моли? Зар у том јединству она не даје снажан подстицај снаге души којој је потребна помоћ? 

Моје једноставне речи су разумљиве и за петогодишње дете, али смисао целог живота је у њима. Научите да се борите са својим страстима јер је то веома битно па је чак и императив. Најбољи водич за вас је Живот Светитеља. Свет је оставио ово штиво одавно, али немојте се угледати на свет јер ће вам читање Житија Светитеља донети велику утеху. Кроз Њихов пример научићете како да се борите са злим духовима и да победите. Нака вам Господ помогне. Свети Варсануфије Оптински

Тајна Истине је не у стварима, не у идејама, не у символима, већ у Личности, и то Богочовечанској Личности Господа Христа: Ја сам Истина (Јн.14,б), Истина савршена, никад умањена, никад променљива, увек једна и иста у својој савршеној пуноћи, увек једна и иста јуче, данас и вавек (Јев.13,8). Све остале истине извиру из ње као зраци из сунца, стога су и оне бесмртне и вечне. Све догме сачињавају у ствари једну једину Истину: Богочовека Господа Христа. Све оне воде Њему, јер исходе из Њега; све оне одводе Њему као што сваки сунчев зрак одводи сунцу. Ава Јустин Ћелијски

Срећа је живети као што живим сада, са Л., само нас двоје, уживајући у сваком моменту – јутарњој кафи, два-три тиха сата на вече. Без „посебних“ разговора. Све је јасно и зато је добро. Када бисмо покушали да дефинишемо суштину те очигледне среће, обоје бисмо то учинили на другачији начин, можда бисмо се и посвађали око тога. Моје речи њој не би биле одговарајуће и обрнуто. Дошло би до неспоразума. И срећа би се помрачила. Када се човек приближи суштини ствари, речи су непотребне. У вечности, у Царству, биће потребно само „Свет, Свет, Свет“, само речи благодарности и славе, само молитва и светлост пуноће и радости. Зато једине дубоке и потребне речи нису оне о стварности (расправе), већ оне које су стварне саме по себи, и као такве су симбол, присутност и тајна саме стварности. Реч Божија, молитва, уметност – некада је теологија била баш та „реч Божија“, а не само речи о Богу, већ божанске речи, откривење. Шта је молитва? То је сећање на Бога, осећај Његовог присуства; радост због тог присуства. Увек, свуда, у свим стварима. О. Александар Шмеман