Празнословље је говорити залуд, односно о ономе што је непотребно и празно. Празнослов је човек запуштен, необразован, нискога карактера, бави се малим и тричавим, а речи су му немудре. Он говори недолично и сувишно, препричава старе приче и у свом силном брбљању не штеди свог ближњег. Нема ни мере ни ограде у његовим речима, нити доследности у његовом зборењу. Он је брбљив и говори непромишљено, неповезано и бесмислено. Језик му трчи испред разума, те ниже речи без логичког следа. Он се лакше оклизне на језику, него на клиском тлу. Празнослов себи самом многе жалости причини. Свети Нектарије Егински

Људи су променљиви као ветар. Данас су за тебе, сутра су против тебе. Ко може ветар да заустави, и ко може свету угодити? Ако сваком гледаш да учиниш на вољу, сигурно ћеш себи учинити невољу. Јеванђеље каже: Премудрост простима. Будимо пред светом ништа, да бисмо пред Богом били ишта. Истина је вечна и ко се држи истине, истина ће и да га чува у његовом животу, јер је Господ сам рекао: "Ја сам Пут и Истина и Живот". Исак Сирин каже у 10. веку: "Једва да се нађе нека племенита душа која искрено љуби Господа." Будимо искрени према Господу као према себи. Као што се и ми не можемо одрећи себе, тако се и Господ не може одрећи нас, јер смо ми Његова творевина. Молимо се Господу макар колико се људи нама моле да им чинимо добро, и чинимо добро другима колико желимо да они нама чине добро. Не везујмо се за земљу, него се везујмо за Небо. Земља остаје, а Небо вечно траје и за вечни живот који не пролази, свако треба духом да се преобрази. Старац Тадеј Витовнички

Лакше је о Богу мислити него Му се молити. Исусову молитву говоримо просећи, као што је просјаку својствено да проси, као да ишчезавамо. Као кад слепац тражи милост, тако и ми свесни својих грехова. Моћ навике је велика ствар. А кад се молимо за друге постоји опасност да се препустимо размишљању или маштању о некој особи. То је излажење из себе и није добро. За ближње је довољно помолити се: "Господе помилуј слугу Твога......и дај му оно што је за њега корисно. схиархимандрит Пајсије Хиландарац

Ево како ћеш знати да ли си жртва неправде, других људи, зависти, околности или било чега.. Ако си права жртва имаћеш радост, велику и непомутиву радост и мир у себи. Ако се гушиш у "непрaвди" коју ти људи и живот наносе, упамти добро, ти јеси жртва- али жртва свога карактера, своје сујете, самољубља и саможивости. Права жртва се не осећа као жртва, не осећа да је она та која трпи неправду. Жртва свога карактера и егоизма осећа увек бол, њу увек нешто повређује. Повредљивост је параметар великог "ега". Престанимо да себе заробљавамо самообманом да ми страдамо на правди Бога ! Умишљене жртве никад неће имати радост живота!" Геврасије Агиорит

Злобу другог човека треба да осећамо као болест која њега мучи, од које он пати и од које не може да се избави. Стога гледајмо на своју браћу са саосећањем и понашајмо се према њима учтиво и благородно, изговарајући у себи са простотом срца молитву: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", како би божанска благодат ојачала нашу душу да не бисмо никог осуђивали. У нашим очима сви треба да буду свети. Сви ми носимо у себи истог старог човека. Ближњи, ма какав да је, јесте тело од нашега тела, јесте наш брат, а ми никоме нисмо ништа дужни осим да љубимо једни друге, по апостолу Павлу. Старац Порфирије

Какве су то празне речи? То су речи које изговарамо,како се каже из досаде, празне речи, без икаквог унутрашњег достојанства и смисла, речи које ништа не значе и које су бесциљне, које нису изазване неком потребом, које немају никакву корисну вредност. Читав наш живот пролази у празнословљу и говорењу глупости, и у личном породичном животу и на јавним местима, свуда где год се налазимо. Једва да ће се у нашим разговорима и беседама срести разумна корисна по душу спасоносна реч. Како је то страшно". Схиигуман Сава

Многи су људи у миру са другима али су у непрекидном рату са својом савешћу. И заиста жалосно је богатство, кад човека савест мучи због неправде и грабежа! Жалостан је високи положај и велико достојанство, кад човека савест мучи као развратника и неваљалаца! Човечију свест на изобличавање натерује грех но кад греха нестане, онда је и савест спокојна, јер је врлина ублажава, а како врлина има свој извор у Богу, то и човек кад се одликује врлином онда и бива слика и прилика Божија. Па зато и Бог, који човека средством врлине хоће да узвиси на највиши степен славе и части а знајући колико треба труда и пожртвовања, и колико опасности и стрпљења, на да се човек одликује врлинама он, као свемогући некад другима не дозвољава да таквог човека узнемирују. Свети Василије Велики

Благодат коју дарује причешће тако је велика да ће човек, ма колико био недостојан и грешан и макар био од главе до пете покривен ранама грехова, само ако Господу, Који све нас искупљује, приступи са смиреном свешћу о својој великој грешности, бити очишћен благодаћу Христовом, да ће све више светлети и сасвим се просветлити, и спашће се. Св. Серфим Саровски

Човек који живи у прошлости, исто као да је мртав. Наиван је свако ко живи у будућности, односно у својој фантазији (или машти), зато што будућност искључиво припада Богу. Христова радост се налази једино у садашњости, у вечној Божијој садашњости. Само су потребне три ствари. Прво: Љубав. Друго: Љубав. Треће: Љубав. Мати Гаврила (Папајанис)

Мени се чини да непријатеља има мало, а много је оних који, због неспоразума, погрешно разумевају друге људе и њихове поступке, па због тога постају недобронамерни. У контакту са људима који су неспокојни, корисно је да се према њима понашамо што једноставније, што мирније и што спокојније, без било какве извештачене присности, али и без намерне хладноће. Овакво понашање неће наудити ни онима који су спокојни. Када се уздамо у Бога, можемо да поднесемо недаће и да сачувамо свој мир, па макар и не сусретали мир код оних људи који нас окружују. Јер, речено је: бејах миран са оним који мрзи мир. Нека да Бог да и они заволе мир. Гњевом се само може пробудути и увећати раздраженост другога човека. Само се стрпљењем и миром човек може одобровољити. Духовни закон каже да треба помоћи ближњем и при томе не вређати и не повређивати другога. Добро је говорити истину када обавеза, или љубав према ближњем то захтевају од вас. Али, то треба чинити тако да не осуђујемо ближњег, да се не поносимо и не уздижемо као неко ко можда боље од других познаје истину. Свети Филарет Московски