Кад  год је неко гладног нахранио или жедног напојио, кад год је болесног посетио, кад год је некога за опроштај замолио или неком опростио, кад год је неко неког утешио или није неког осудио и оклеветао, кад год се неко радовао успеху и части другог... Учинио је царство Божје опипљивим и реалним.

Кад је Свети Сава, пре 800 година, у Дому Спасовом, у Жичи говорио своју познату Беседу о Правој вери, он је говорио не о „конзервирању“ него о обновљењу вере, обновљењу живота у Христу, о живом животу и путу који води у живот, а не о стерилном тапкању у месту, и фарисејском конзерваторском „не узми“, „не дотакни се“.  Што се тиче Светог Причешћа и става Светог Саве о њему, читајмо Студентички типик, главу 5: ''О Св. Литургији'', али притом не говоримо да је то „само за монахе“, јер је он (Свети Сава) учио од Св. Василија и Св. Златоуста: да је разлика између монахa и лаика само у заветима девствености, а не у чешћем или ређем Причешћу, јер је само оно (свето Причешће), „за всјех и всја“ мерило учешћа свих верујућих у Једноме и Јединоме Телу Христовом.  Вера, Црква, Света Литургија, Истина, Живот хришћански не „чувају се“ ничим другим осим само живим животом у Вечноживоме Христу, животворном благодаћу Духа Светога. Или речено псаламски: Окушајте и видите (дознајте), како је Благ Господ! Тело Христово примите, Источника Бесмртнога окусите - Светим и честим Причешћем!

Бог ће, кад дође време, све да уреди; најбоље је – предавати се Његовој светој вољи и не размишљати о сутрашњем дану када нема неког посебног разлога да се о њему размишља. Многи међутим својом маштом и бригама живе у будућности, испуштајући садашњост из руку.  

Свети Оци нас уче да не размишамо много о људима који су у бољој ситуацији од нас, и ако, они на то немају ни мање ни више права него ми. Боље је да гледамо на оне који имају исто онолико права као и ми да се налазе у некој пријатној ситуацији, а налазе се у много горој, него ли ми. Онај први начин размишљања води нас у роптање или у завист, а овај други, он нам помаже да будемо задовољни оним што имамо.

Живимо у епохи козмичког празнословља (празних речи). Новине, радио, телевизија, књиге, школство... све су то оруђа и символи једног планетарног, тоталног и непрекидног "празнословља" које има за циљ да нас омалоуми, да нам главу напуни туђим идејама, да нас присили да мислимо онако како то желе безбожни "господари ума". Може се без икаквог преувеличавања рећи да је савремени свет болестан и отрован "празним речима" које се у коначном исходу увек показује као лаж.

''...Имао сам учитеља каратеа, Јапанца, Бог да му прости. Он нас је све занео оштрином, коју нам је проповедао. Говорио је: ''Буди пристојан и коректан, буди пажљив. Али ако ти неко дирне кожу, уђи му у кости, а ко ти дирне кости сатри га, да више не постоји.'' Видите, ту нема Христа. Ту нема љубави, жртве и оног савршеног што нам је Христос дао, приковавши себе на крст ради нас и давши нам улазак у Његово Небеско Царство. Где је крај томе? То је самоуништење, гледано на дуже стазе. Свака мржња је мач са две оштрице - једна сече напред, а друга назад. Такво страшно помрачење у мржњи је осетио свако од нас. Тада свог противника видите као кроз цев, заслепљени мржњом...а Христос нам је дао рецепт савршене љубави; ''Љубите ближњега свога као самога себе.''

Неки се људи боје поста, мада Црква назива Велики пост “светло време поста”. Православни монаси – испосници, као Антоније Велики и многи други, постили су целог свог живота, били здрави и дуго поживели. Лекари нам препоручују извесне дијете и ми се тога слепо држимо. Зашто онда не бисмо послушали Бога, који је највећи видар и који нам пост препоручује као благотворан лек и за душу и за тело? Зар не видимо оне, који сувише једу и пију, како пате од тешких и неизлечивих болести и како млади умиру?

Речник псовки прети да окупира сав уобичајени говор, онај најприроднији, опуштени којим се служимо у свакодневном животу. Многи млади, навикнути на крајње и свеопште вербално грубијанство у међусобном општењу, које се са свом тежином нечисти изливају из филмских и телевизијских клоака у њихове умове и капају на њихов језик, више ни не примећују да, уместо коришћења неспретних и тако наивних узречица и поштапалица, једноставно псују, много горе од најгорих разбојника. Зато им не преостаје ништа друго него да сваку реченицу пре него што је изусте очисте од тог лајања на звезде или бљувања из пакла. Савет мудрих је: Покушајте да се, у тренутку кад псовка надолази, јер сте претходно изнервирани и узбуђени, издигнете изнад ситуације и кратком молитвом, типа „опрости, Боже", „помози, Боже", „сачувај ме, Боже", «спаси, Боже» сузбијете демонску ерупцију и поништите пасји порив свога језика и срца, створених не да куну и скврнослове, него да величају Име Божије и прослављају истиниту љубав.

Човек мора да зна да се увуче у себе као корњача. Нема ниједне дужности за пробуђене људе, осим ове, тражити самога себе, постати чврст у себи, напипати властити пут који води унапред, куда год било да води. А то значи да никада нећеш упознати туђу душу, ако прво не знаш своју.

Свети Оци нас уче да не размишамо много о људима који су у бољој ситуацији од нас, и ако, они на то немају ни мање ни више права него ми. Боље је да гледамо на оне који имају исто онолико права као и ми да се налазе у некој пријатној ситуацији, а налазе се у много горој, него ли ми. Онај први начин размишљања води нас у роптање или у завист, а овај други, он нам помаже да будемо задовољни оним што имамо.