У једној песми која се зове херувика – на пола Литургије, каже се: „...оставимо сада сваку животну бригу...“. Када дођемо на свету Литургију, онда заиста треба да испред врата црквених оставимо сваку животну бригу, и да се пренесемо умом и срцем на небеса, у Царство Божије, и да по речима Христовим, натоваримо сваку бригу на Христова леђа, јер Он сам то тражи од нас. Он је сам рекао: „...ходите који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити – угледајте се на мене јер сам ја кротак и смирен срцем...“ - То Бог тражи од нас када дођемо на свету Литургију, да све бриге пренесемо на Њега, Њему у руке да предамо срце своје, мисли своје и сав живот свој. И да са пуним поверењем то учинимо знајући да ће он најбоље знати шта да ради са нашим бригама, мукама и проблемима. Јер ми дођемо дотле да више не знамо ни шта ћемо ни куд ћемо, а ако узмемо у своје руке само упропастимо све. Запамтите то, када дођете на свету Литургију, све бриге своје узмите и кажите – Боже у руке Твоје све ово теби остављам, а Ти најбоље знаш шта ћеш са свим мојим проблемима и Ти их сам реши, јер си обећао да ћеш то учинити. И ако заиста са вером и са смирењем, са надом тако учинимо, Бог ће заиста решити све наше проблеме и муке и бриге и нас ће ослободити...

Људи су променљиви као ветар. Данас су за тебе, сутра су против тебе. Ко може ветар да заустави, и ко може свету угодити? Ако сваком гледаш да учиниш на вољу, сигурно ћеш себи учинити невољу. Јеванђеље каже: Премудрост простима. Будимо пред светом ништа, да бисмо пред Богом били ишта. Истина је вечна и ко се држи истине, истина ће и да га чува у његовом животу, јер је Господ сам рекао: "Ја сам Пут и Истина и Живот".  Исак Сирин каже у 10. веку: "Једва да се нађе нека племенита душа која искрено љуби Господа." Будимо искрени према Господу као према себи. Као што се и ми не можемо одрећи себе, тако се и Господ не може одрећи нас, јер смо ми Његова творевина. Молимо се Господу макар колико се људи нама моле да им чинимо добро, и чинимо добро другима колико желимо да они нама чине добро. Не везујмо се за земљу, него се везујмо за Небо. Земља остаје, а Небо вечно траје и за вечни живот који не пролази, свако треба духом да се преобрази.

Тело није непријатељ душе , нити је оно њена ,,мрачна тамница ''. Напротив, оно је, заједно са душом, позвано да освећује и да слави Бога. Лепо је речено: Душа без тела - то је авет , а тело без душе - лешина. Дакле, цео човек мора да буде укључен у подвиг угађања Богу; циљ му је да се исправи и да се кроз повратак оригиналном себи, бар мало приближи Богу. Међутим, да би човек био целосно способан да се и телом и душом принесе на жртву, он мора да нађе склад између душе и тела, мора да оствари симфонију у којој ће и душа и тело сазвучно да славе Бога.   

Тајна Истине је не у стварима, не у идејама, не у символима, већ у Личности, и то Богочовечанској Личности Господа Христа: Ја сам Истина (Јн.14,б), Истина савршена, никад умањена, никад променљива, увек једна и иста у својој савршеној пуноћи, увек једна и иста јуче, данас и вавек (Јев.13,8). Све остале истине извиру из ње као зраци из сунца, стога су и оне бесмртне и вечне. Све догме сачињавају у ствари једну једину Истину: Богочовека Господа Христа. Све оне воде Њему, јер исходе из Њега; све оне одводе Њему као што сваки сунчев зрак одводи сунцу.

Један од Светих отаца цркве: "Оно што Бог не прими на себе, то не може бити исцијељено; само оно што Бог прими и у шта се Бог усели, и чему Бог подари свој свети квасац, то се исцјељује, то се спасава." Ријеч спасити је старословенска ријеч и управо значи исцијелити, зацијелити, оздравити. Спасење је уствари даривање спасења, даривање здравља људској природи, ослобођења људске природе од онога што унижава људску природу. Дакле, ослобођења од гријеха, од зла и од демонске силе која гријехом загосподарује. Она је господарила људском природом све дотле, докле сам Бог није примио људску природу на себе. Од тог тренутка па надаље, у вјеки вјеков, зло је изгубило свој жалац, своју снагу. Демонска сила више не господари људском природом, јер људска природа има у себи управо тај квасац, ту силу и снагу. Не просто људску него божанску снагу и божанску силу. Човјек је изнутра здрав, здраво биће, на темељима тог здравља неунуштивог, човјек може да гради своју судбину, човјек може поново да падне у гријех, да се отуђи, али то више није питање његове природе и поробљености његове природе гријехом и смрћу, као најстрашнијим плодом човјековог отуђења од Бога. То је последица људске злоупотребе, људске слободе. Човјек може сам да се опредијели за зло и за смрт. Као што отац каже дјетету: "Тамо је провалија, не иди на провалију!" Тако и Бог каже човјеку: "Слободан си, све ти је слободно, али ти није све на корист. Можеш да изабереш шта хоћеш, али пази шта бираш? Пред тобом су два пута: пут живота и пут смрти. Од тебе зависи који ћеш пут изабрати, којим ћеш путем кренути." 

Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Имајте у себи радост Христову. То је радост која траје вечно, која у себи садржи вечну радост. То је радост Господа нашега. Она пружа сигурно спокојство, спокојно задовољство и свесладосно блаженство. То је сверадосна радост која превазилази сваку радост. Христос жели да се људи радују. Штавише, ужива у томе да шири радост, да вернике своје обогаћује радошћу; жели "да радост наша буде потпуна" (1.Јов.1,4)

Од љубави божанске рађа се света смелост (дерзновеније). Тако је шачица Апостола, раније малодушних, после силаска на њих Духа Светога, испуњена храброшћу пошла у духовну борбу против целокупног света. И скоро сви они су удостојени мученичког краја. Прекрасне речи је изрекао апостол Андреј заповеднику Патре који је претио да ће га распети: "Кад бих се ја плашио крста, не бих га проповедао". И он је био распет, и висећи на крсту прослављао је крсну смрт Владике Христа. 

Ако други човек не показује жељу за помирењем, ви са своје стране покажите мир и не судите строго. Не треба себе подметати под стреле и није ништа ружно употребити штит онда када вас други напада. Никада не треба улазити у препирке, а нарочито онда када непријатељ може да надговори онога који је у праву и када се непријатељ не плаши да ће бити прекинут, него се нада да у случају нужде, ако већ није у могућности да покаже да није у праву, свога супарника може победити грубошћу и подсмехом. 

Срећа је живети као што живим сада, са Л., само нас двоје, уживајући у сваком моменту – јутарњој кафи, два-три тиха сата на вече. Без „посебних“ разговора. Све је јасно и зато је добро. Када бисмо покушали да дефинишемо суштину те очигледне среће, обоје бисмо то учинили на другачији начин, можда бисмо се и посвађали око тога. Моје речи њој не би биле одговарајуће и обрнуто. Дошло би до неспоразума. И срећа би се помрачила. Када се човек приближи суштини ствари, речи су непотребне. У вечности, у Царству, биће потребно само „Свет, Свет, Свет“, само речи благодарности и славе, само молитва и светлост пуноће и радости. Зато једине дубоке и потребне речи нису оне о стварности (расправе), већ оне које су стварне саме по себи, и као такве су симбол, присутност и тајна саме стварности. Реч Божија, молитва, уметност – некада је теологија била баш та „реч Божија“, а не само речи о Богу, већ божанске речи, откривење. Шта је молитва? То је сећање на Бога, осећај Његовог присуства; радост због тог присуства. Увек, свуда, у свим стварима.

Како ћемо осетити радост Царства небескога? Како ћемо осетити радост вере? Како ћемо разумети лепоту праштања и незлопамћења? Како ћемо избећи злурадост? Па, за то мора свако од нас да донесе одлуку у себи. То је оно најлепше. То је онај свети тренутак истине, који човек треба да просвети у себи. Не да каже: ја сам био, него: ја ћу од данас бити бољи. Ја од данас одлучујем да ћу бити бољи. Ја нећу да се уопште бавим мржњом других да бих оправдао своју мржњу. Верујте да докле год човек има у себи тај набој, тај нагон да анализира колико људи њега мрзи, зашто га људи мрзе, или колективно, као национални идентитет, као верски, "зашто нас мрзе они неки други?" – значи, тражимо разлоге да своју мржњу утемељимо, и то није добро. Трáжимо разлоге за љубав. Који је једини разлог? Христос, ако смо хришћани, а јесмо хришћани. Он, на Голготи, док Му се ругају, моли се Оцу: " Оче, опрости им, не знају шта чине", и даје нам пут како да се опходимо према злу других, и при том их не мрзимо, да их не проглашавамо за своје непријатеље.