У задобијању врлине помаже да си у близини неког који има ту врлину. Дружећи се са неким који има благочестивост, и ти ћеш мало-помало моћи да задобијеш благочестивост. Исто се дешава и са другим врлинама јер миомир врлина других прелива се и на нас. Када посматрамо себе у врлини других и покушамо да их подражавамо, изграђујемо се. Али, и у слабостима других задобијамо корист јер њихове слабости нам помажу да сагледамо своје. Тако, нека ме дар другог подстиче да се борим да бих га подражавао, док његове слабости ме подстичу да размислим да можда и ја немам те исте слабости, и у ком степену их имам, да бих се борио и одсекао их. 

Свако ко се жали на лењост и на хладноћу у души, требало би да добро погледа у себе, да случајно у њега није ушла нека од помисли које човека вуку ка доле уместо да га узводе у висину. Такве мисли су свагда оне кроз које нешто присвајамо за себе, када нешто приписујемо себи: успех у неком послу, похвале, примећивање недостатака на ближњима и осећај неке наше супериорности над другим људима. Зато се помолимо Господу, нека нас искуша, нека нас испроба, нека нам отвори очи да видимо да ли смо на путу безакоња, а ако јесмо, помолимо се и потрудимо се да се упутимо ка путу у живот вечни.   

Нисмо се толико дужни држати мере у јелу, него и уздржавати од сваког другог греха, како би постећи стомаком постили и језиком, уздржавајући се од клевете, лажи, празнословља, понижавања, гнева, и једном речју од сваког греха који се врши језиком. Такође, дужни смо да постимо и очима, односно да не посматрамо на сујетни начин, не дајемо очима слободу, ни на кога да не гледамо бестидно и без страха. Тако и руке и ноге треба да се уздржавају од сваког злог дела.

Како Он (Бог) благородно куца на врата наше душе, тако ћемо и ми, благородно, тражити оно што нам је потребно. Ако Господ не одговара, престаћемо да молимо за то. Ако нам Бог не даје оно што тако усилно тражимо, Он има разлог због чега је тако. Бог исто има Своје „тајне“ (та мистика), под наводницима. Ако верујемо у Његов благи промисао, ако верујемо у то да је Њему познато све у нашем животу и да нам Он увек жели добро, зашто Му се не препустимо? 

Како Он (Бог) благородно куца на врата наше душе, тако ћемо и ми, благородно, тражити оно што нам је потребно. Ако Господ не одговара, престаћемо да молимо за то. Ако нам Бог не даје оно што тако усилно тражимо, Он има разлог због чега је тако. Бог исто има Своје „тајне“ (та мистика), под наводницима. Ако верујемо у Његов благи промисао, ако верујемо у то да је Њему познато све у нашем животу и да нам Он увек жели добро, зашто Му се не препустимо? 

Ове две врлине, љубав и понизност, зависе једна од друге, као топлота и светлост. Немогуће је замислити топлоту без светлости. Архимандрит Исак би често питао брата Павла како се осећа. А он би му одговорио Слава Богу добро, твојим молитвама. Архимандрит би му тада рекао да је добро одговорио јер треба да буде понизан. Понизност је висина. Добио сам његов благослов, а вама кажем будите понизни и нека мир буде са вама.

Ако овде, не будемо себе усавршавали у љубави према свакоме човеку, онда ће тај Рај за нас бити пакао. Исто као што овде доживљавамо пакао када некога мрзимо, а морамо да седимо поред њега – е, замислите то у вечности, нема краја... Литургија је зато, да се лечимо од себичности, да се лечимо од искључивости, да се лечимо од мржње, од греха и од смрти... Зато треба да долазимо на Литургију баш овакви какви смо, и грешни, и слаби, и недостојни, и никакви. И баш кад смо никави, тад треба да дођемо на Литургију и тад треба да се причестимо, јер причешће је лек бесмртности...

Ове две врлине, љубав и понизност, зависе једна од друге, као топлота и светлост. Немогуће је замислити топлоту без светлости. Архимандрит Исак би често питао брата Павла како се осећа. А он би му одговорио Слава Богу добро, твојим молитвама. Архимандрит би му тада рекао да је добро одговорио јер треба да буде понизан. Понизност је висина. Добио сам његов благослов, а вама кажем будите понизни и нека мир буде са вама.

У почетку нашег покајања изгледа нам да не видимо ништа друго сем нашег унутрашњег пакла. Али, на чудан начин, Светлост коју још увек не видимо већ продире унутра као живо осећање присуства Бога. Ако ми снажно, обема рукама, будемо држали крај хаљине Господње, то ће се и чудо нашег раста у Богу стално појачавати, а нама ће почети да се открива дивни облик Исуса, и с Њим виђење нас, људи, како нас је Творац замислио пре саздања света. Да се услед реченог богатства дарова не би узвисило људско срце, промисао му даје да се стрмим путем успиње ка овом сазнању, путем који изнурује и ум и душу и тело. 

За време трудноће мајка мора сву своју пажњу да усмери на то да сачува у својој утроби дете, памтећи да је оно будући храм Божји и пребивалиште Духа Светога. Мајка-хришћанка не само да мора да чува свој физички живот и здравље, већ нарочито духовно-морални живот, имајући у виду да за време боравка у утроби дете прима духовно-моралне особине своје мајке. Хранећи се њеним физичким соковима, оно се храни и њеном духовном природом, живећи њен живот. Ето зашто хришћанка за време трудноће мора што чешће и усрдније да се моли Богу, да чешће и дуже размишља о премудрим својствима и делима Божјим, а такође је дужна да води умерен живот и строго суздржан, памтећи да од свега овога зависи карактер и морално-духовни лик њеног детета.